Iskustvo Miloša Teržana iz Bejruta: Mislio sam da je pala atomska bomba

Prva od dve uzastopne eksplozije koje su 4. avgusta odjeknule Bejrutom zatekla je Miloša Teržana, službenika UNHCR-a, u njegovoj radnoj sobi na desetom spratu zgrade u kojoj živi sa ćerkom i suprugom. Ustao je od stola i kroz prozor ugledao “pečurku” od dima. Zatim je vazduh resko zaparao supersonični zvuk i usledila je druga, razorna eksplozija.

“Prva pomisao mi je bila da je bačena atomska bomba. Prizor je bio apokaliptičan. Pomislio sam: ovo je moj kraj”, kaže Teržan.

Ta druga eksplozija je porazbijala zid od stakla u dnevnoj sobi. Videvši crveni dim, shvatio je da nije reč o atomskoj bombi i pretpostavio da je raketni napad, pogotovo što je prethodnih dana bilo tenzije između Izraela i Libana.

Zgrada se ozbiljno tresla. Pošao je da otvori prozore u drugim prostorijama da bi vazdušni udar od eventualne sledeće eksplozije prošao kroz kuću ne oštetivši je. Nije uspeo – metalni ramovi koji drže stakla bili su iskrivljeni. Odlučio je da napusti stan.

“Silazeći stepenicama, jer lift nisam želeo da koristim u takvoj situaciji, shvatio sam da ja u zgradi nikoga ne znam. Dva su ključna razloga za to: prvo, u Bejrutu smo relativno kratko – od 6. februara ove godine; drugo, u martu su uvedene restriktivne epidemiološke mere koje su trajale sve do 1. jula. Hamra u kojoj mi živimo je inače jedan od elitnijih delova Bejruta; stanari su ovde tihi, nenametljivi.

Na šestom spratu sam sreo neke strance. Ljudi su bili u šoku. Od njih sam dobio prvu informaciju o uzroku eksplozije – otišlo je skladište vatrometa. Prokomentarisao sam da je ovo bilo mnogo jače od vatrometa, ali kasnije se ispostavilo da su bili u pravu. Naime, radnici su varili nešto u luci i prvo je eksplodiralo skladište pirotehničkih sredstava, a zatim, lančanom reakcijom, i skladište amonijum nitrata.

Nakon nekog vremena sam se vratio u naš stan sa namerom da počistim dnevnu sobu, međutim, staklo koje je sa sve ramom palo na sofu nisam uspeo ni da pomerim. Bilo je teško 150 kilograma. Ponovo sam se spustio dole do kućepazitelja da tražim pomoć. Usput sam se javio bratu i supruzi koja je sa ćerkom na odmoru u Srbiji, da bi znali da sam živ. Za početak dovoljno.”

• Kakva je situacija sedam dana kasnije?

Sedam dana kasnije ja još uvek nemam stakla. Pretpostavljam da je rešavanje tog problema u ovakvoj situaciji stvar prioriteta. Ali to me ne brine toliko koliko me je prvog dana brinula informacija da su isparenja amonijum-nitrata otrovna. Naime, imam astmu i to bi za mene bilo pogubno, tako da sam dva dana nakon eksplozije prvi put prošetao ulicama Bejruta.

Bio sam zatečen prizorima na koje sam nailazio – ljudi su još uvek raščišćavali šut, olupine od automobila su bile na ulicama, ali i đubre koje se nagomilavalo jer komunalne službe danima nisu radile. Primetio sam da nema pravila kada su oštećenja na zgradama u široj zoni udara u pitanju, nekome je uništen sprat,  nekome prizemlje. I naš stan, iako udaljen četiri kilometra od mesta eksplozije, toliko je oštećen jer su zgrade ispred naših prozora niske.

Silina vazdušnog udara je bila neverovatna. Mnogo ljudi je poginulo zato što su zbog prve eksplozije istrčali napolje da gledaju, pa ih je druga eksplozija odnela. Pitanje života ili smrti je bukvalno zavisilo od toga gde stojiš.

• Ko je stanovnicima Bejruta prvi pritekao u pomoć?

Ljudi – sugrađani i sunarodnici koji su iz svih krajeva Libana dolazili da pomognu, stihijski, sve od srca. Ali to nije ništa neočekivano, Libanci su divni ljudi, srdačni, otvoreni. Nigde pre se nisam osećao tako dobrodošao kao ovde.

Osim toga, u Libanu je vrlo razvijen nevladin sektor, pozitivno su motivisani tako da ne prave razliku kome pomažu. Mi smo se, iz kancelarije, organizovali i prošlu subotu proveli pomažući ljudima u raščišćavanju.

Sada je grad dobrim delom očišćen, a rešavanje strukturnih oštećenja tek predstoji. Iskreno želim da narod Libana prevaziđe ovu tešku situaciju bez nasilja i nadam se da će im ovolika medijska pažnja od međunarodne zajednice doneti finansijsku podršku. 

• Kada kažete “nasilje”, mislite na demonstracije koje su usledile odmah nakon eksplozije i rezultirale ostavkom Vlade?

Da, s tim da ostavka Vlade ne znači automatski i rešavanje ozbiljnih problema koji postoje u Libanu, jednoj od najzaduženijih zemalja na svetu. Situacija je vrlo slična onoj u Jugoslaviji devedesetih: finansijski kolaps kada su biznismeni izvukli novac napolje, piramidalne šeme, postojanje zvaničnog i pet puta većeg uličnog kursa za dolare, dok je lokalna valuta bila fiksirana 25 godina. Pri tom zemlja malo toga proizvodi, te se velika većina robe uvozi. Kolege sa posla su mi pričale da se od oktobra 2019. ovde organizuju protesti i blokade na ulicama zbog nezadovoljstva lošom finansijskom i ekonomskom situacijom; ni na posao nisu mogli da idu u period od nekoliko nedelja, nego su još tada počeli sa praksom rada od kuće.

Na sve to, zemlja muku muči sa strujom, isključenja su na dnevnom nivou. Leti je velika oskudica vode. Mi koji živimo u boljim kvartovima to ne osećamo jer svaka ozbiljnija zgrada ima agregate i rezervoare za vodu, ali je strašno da većina Libanaca nema struju i vodu u 21. veku. Dakle, još u oktobru je stanje bilo vrlo loše, a sada je katastrofalno.

• Preti li narodu Libana glad, pogotovo sada kada čujemo da su zalihe žita uništene u eksploziji?

Moram da kažem da je deo grada u kojem živim dobrim delom sačuvan upravo zato što je silos sa žitom apsorbovao veliki deo udarnog talasa koji je došao do nas. Da li je u njemu zaista bilo 85 posto zaliha, kao što se tvrdi, to niko ne zna. Liban je imao problema sa zalihama hrane i pre eksplozije, zbog velikih oscilacija kursa libanske valute prema USD. Svetski program hrane je pratio parametre koji se odnose na količinu zaliha osnovnih namirnica u prodavnicama i poslednji podaci su govorili da je ima za četiri do osam nedelja. Nisam skoro pratio te podatke i ne znam kakva je situacija sada. U svakom slučaju, najavljeno je da prva tura od 15.000 tona brašna stiže u naredne dve nedelje, a ukupno 50.000 tona je obezbeđeno kroz Svetski program hrane.

Siromaštvo u Libanu je veliko; država se brine o Libancima, a UNHCR pomaže državi u brizi o izbeglicama. Država radi na sprovođenju programa socijalne zaštite kroz saradnju sa Svetskom bankom i Agencijama UN. Poslednja vlada, formirana u januaru ove godine, je predstavljena kao ekspertska, sačinjena od ljudi koji nisu povezani sa političkim strankama, ali mediji tvrde da to, do kraja, nije istina. Treba reći da su politički sistem Libana konsenzusom uspostavile različite verske grupe. Postoje tvrdnje da je delegiranje predstavnika vlasti “po ključu” dovelo do korupcije – i neki od zvaničnika su izjavljivali da, u stvari, interesne grupe iz senke vladaju Libanom.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Što se tiče izbeglica, u Libanu ih prema zvaničnim podacima ima oko 1,5 miliona. Reč je, uglavnom, o Sirijcima. Pretpostavka države je da 50 posto njih živi u siromaštvu, a naše procene su da je reč o 75 posto. Situaciju sa izbeglicama dodatno opterećuje ionako loše stanje u Libanu. Ne smemo zaboraviti sa čime se decenijama unazad Libanci nose, od građanskog rata, preko sirijskog, do ove najnovije krize. To su razlozi zašto, prema nekim procenama, između 10 i 18 miliona Libanaca živi raseljeno po celom svetu, od čega priličan broj u Francuskoj. Predsednik Francuske Emanuel Makron je obišao građane Bejruta pre nego što je to učinio neko iz vlasti. Bilo je vrlo emotivno, ljudi su očajni i tražili su pomoć od njega, čak je situacija u jednom trenutku izgledala vrlo opasno po Makrona, s obzirom da ga je okružio veliki broj građana.

Sve ovo govori da u Libanu postoje ozbiljni problemi koje ni milijarde dolara neće rešiti – potrebne su strukturne promene. Njih žele demonstranti koji ponekad nemaju drugog načina da kanališu svoje zahteve pa pristupaju vandalizmu, kao i međunarodna zajednica. Demonstranti korupciju smatraju najvećim problemom i zahtevaju da pomoć nikako ne ide preko vlasti, već direktno onima kojima je potrebna. U nizu kriza u okviru krize, ova izazvana eksplozijom je treća, druga je epidemija COVID-19 – čovek da se zapita ima li kraja ovoj muci?

• Da li možemo da kažemo da je zdravstvenu krizu izazvanu pandemijom, egzistencijalna stavila u drugi plan?

To je dobro pitanje. Ne mogu da govorim u ime države, ali UN ne stavlja epidemiju u drugi plan jer strahujemo da u narednim danima može doći do eskalacije oboljevanja od COVID-a 19. Mada su se ljudi trudili da pri raščišćavanju ulica nose maske, vanrednim stanjem proglašenim da bi se pomoglo ljudima nakon eksplozije ukinute su neke mere vezane za COVID-19.

U ostalim okruzima u zemlji te mere su i dalje na snazi. Reč je o zabrani javnih okupljanja, o držanju distance i nošenju maski u prodavnicama, restoranima, na plažama. Međutim, nakon što su 1. jula ublažene restriktivne mere, došlo je opet do rasta broja zaraženih i na dnevnom nivou taj broj se danas kreće oko tri stotine. Pošto više nije moguće pratiti linije zaražavanja, vlada je već počela pooštravanjem mera.

Videćemo kako će se stvari dalje odvijati. Za sada je za ulazak u zemlju potrebno imati negativan nalaz ne stariji od 96 sati; kada se sleti u Liban, radi se još jedno testiranje i ukoliko je osoba pozitivna, ide u karantin na 14 dana.

• Kakvi su Vaši planovi sada, u okolnostima izrazito velike krize koja je zahvatila Liban?

Moj posao je usko povezan sa kriznim situacijama. Uostalom, za Bejrut me vezuje standardno trajanje ugovora, a tek smo stigli. Uslovi života su za sada prilično dobri, ali mi živimo bolje od velike većine populacije. Za sada, bezbednost je na relativno dobrom nivou. Ako se to promeni poslaću porodicu kući, u Srbiju.

• Kada kažete “mi” mislite na strance koji se nalaze na radu u Libanu ili uopšte na višu klasu?

Mislim pre svega na strance, mada su i socijalne razlike veoma izražene. To sam shvatio zbog prisustva najprestižnijih robnih marki. Prethodne tri i po godine sam bio u Bangkoku, glavnom gradu Tajlanda, zemlje u koju se sliva svetski kapital. Tamo nisam bio iznenađen prodavnicama skupocenih automobila, ali sam definitivno bio iznenađen videvši prodavnicu McLaren automobila u Bejrutu. 

• Time se ustvari potvrđuju navodi o postojanju duboke korupcije?

Zaključak o tome donesite sami. Što se mene tiče, postojanje takve prodavnice znači da u Libanu postoji tržište. Ko su kupci, ja ne znam.

Izvor: Al Jazeera