Georgiev: Dva ključna pitanja za Srbiju – Srebrenica i Kosovo

Slobodan Georgiev je dugogodišnji je novinar sedmičnika 'Vreme' i Balkanske istraživačke mreže iz Srbije
Slobodan Georgiev je dugogodišnji je novinar sedmičnika 'Vreme' i Balkanske istraživačke mreže iz Srbije

Jedan od najutjecajnijih novinara iz Srbije Slobodan Georgiev ne misli da će društvo u toj zemlji reformirati tako brzo. Premda su građani u dva dramatična politička prevrata, 2000. i 2012. godine, pokazali da kada im dozlogrdi znaju promijeniti vlast, kaže da očigledno ovog puta “taj trenutka nije došao”, unatoč brojnim domaćim i međunarodnim kritikama na politiku predsjednika Aleksandar Vučića.

[…] naše nasleđe nije demokratsko, naše je nasleđe autokratsko“, rekao je Georgiev u intervjuu za Al Jazeeru.

Nakon 13 godina rada u Balkanskoj istraživačkoj mreži (BIRN) i 20 godina u nedjeljniku Vreme, Georgiev je odnedavno angažiran u okviru United Grupe, gdje će voditi novi medijski projekt namijenjen tržištu Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske.

  • Nedavno ste napisali da Srbija nikada nije iz 1389. prešla u 1390. godinu. Referirate se, dakle, na Bitku na Kosovu, koja je i 630 godina poslije predmet političkih polemika u Srbiji. Ko je najveći dobitnik, a ko gubitnik sve te godine ‘zaleđenog vremena’?

 – Ponekad se čini, ako posmatrate iz vana ili iznutra dešavanja u Srbiji, da je “pitanje Kosova i Metohije” jedina bitna stvar za Srbiju. Taj kontinuitet postoji oduvek, on je neprestani činilac svih političkih rasprava u Srbiji preko 200 godina. Kada, i ako ikad, dođemo do toga da je to pitanje dobilo odgovor, Srbija će moći da krene dalje. Ne mogu da tvrdim i da znam kakav će biti odgovor, ali mi ne izgleda da je bilo kome moguće u Srbiji da tu nešto bira. I zbog te istorije, i zbog Ustava Srbije.

  • U drugoj poruci ste rekli da se Srbija ne dijeli za Vučića i protiv Vučića, već na odnosu prema Srebrenici i Kosovu. Samo nekoliko dana ranije njemački ambasador u Češkoj Christoph Israng je rekao: ‘Poklonimo se onima koji su se borili protiv nacističkog terora.’ Zašto vodeći ljudi u Srbiji, poput Nijemaca, ne mogu osuditi vlastite zločine? Naravno, isto pitanje se može postaviti i drugima u regiji?

– Ne može se u Srbiji prihvatiti poređenje sa Hitlerovom Nemačkom, štaviše. Srbija sebe vidi kao državu koja se u dva svetska rata suprotstavljala Nemačkoj, a bilo kakvo poređenje sa nacistima je uvredljivo. Međutim, zaista, to je moje osećanje prosteklo i iz života, i iz profesionalnog bavljenja praćenja političke i društvene scene u Srbiji, to su glavne podele: da li Srbija institucionalno može da se suoči sa tim šta se dešavalo na Kosovu i u Srebrenici ili ne može? Sve drugo je dnevna politika i potera za rejtingom. S jedne strane, Srbija je ipak izvela na sud one koji su odgovorni za Srebrenicu, to se ne može poreći, i to uprkos svim otporima.

Na drugoj strani, ono što se dešavalo na Kosovu prema kosovskim Albancima i dalje je tabu, zbog činjenice da je teritorija van kontrole Beograda i zato što je veliki deo kosovskih Srba proteran i izbegao. Te dve teme nisu nešto što je tema na izborima, a kad god se Srbija susretne sa nekim izazovom, one isplivaju i usporavaju integraciju Srbije u Evropsku uniju, pa bi svaka buduća vlada možda trebalo da uradi više da se odnos prema tim događajima približi svim građanima.

  • Zbog takvih stavova često Vas optužuju da potičete srpsko nejedinstvo. Vi ste čak rekli da postoji cijeli Vladin tim koji na društvenim mrežama širi neistine protiv Vas. Odvlači li pritisak na Vas kao ličnost pažnju od suštine Vašeg novinarskog posla, najvećim dijelom posvećen otkrivanju korupcije?

– To je pitanje koje ide u sferu slobode izražavanja. Da li ja smem nešto da kažem ili ne smem nešto da kažem, ili samo smem, kao novinar, da postavim pitanje? Ovde je postalo problematično postaviti i pitanje, i to mi se čini najvećim problemom. Jer, uistinu, moj stav o ovim pitanjima nije toliko važan, čini se da je važnije ono što objavljujem kao novinar, ili ono što uređejem kao urednik nekog sadržaja, ali ja sam, na neki način, izborio za sebe poziciju da smem i da iznesem mišljenje, jer verujem da čitalac ili gledalac treba da zna ko je čovek koji im predstavlja priče u kojima njihova vlada ne izgleda dobro zbog raznih koruptivnih stvari. Novinar bi trebalo da se uzdržava od zauzimanja pozicija, ali oko stvari koje su suština našeg poziva, a sloboda izražavanja je svakako u korenu novinarstva, ne možemo držati usta zatvorena. Ako je zabranjeno pitati, onda nema ni novinarstva. Ja se borim da to da novinar može sve da pita a da mu zbog toga ne skinu glavu.

  • Srbiju optužuju da klizi ka autokratskom režimu. Ali, u zemlji još uvijek ima značajan broj novinara i drugih javnih radnika koji su vrlo glasni u promociji slobode. Boris Pavelić u knjizi Kad glave igraju za Dragu Hedla i(li) Zorana Pusića, kaže da su upravo oni, a ne politika, zaslužni da je Hrvatska primljena u EU, jer su, unatoč marginalizaciji, nastavili promicati demokratiju. Kakav je položaj slobodnomislećih ljudi u Srbiji danas?

– Veliko je pitanje gde je danas u Srbiji pitanje ulaska u EU, a posebno gde je pitanje demokratije i kakvo je stanje demokratije? Indikatori koji bi mogli da nam pomognu da to vidimo su stanje u oblasti vladavine prava i stanje u oblasti slobode izražavanja te sloboda političkig okupljanja. Ako su svi glasovi koji nisu “uz dlaku” vlasti proglašeni za rušitelje države, za strane plaćenike, ako je opozicija dehumanizovana, jasno je da ocene o stanju demokratije u Srbiji idu naniže. Mi smo, kao društvo – i sad se vraćamo na Kosovo – našu slobodu vezali za gore navedene slobode i vladavinu prava, naša sloboda je sloboda za borbu za Kosovo u okviru Srbije. To je ta 1389. godina, po mom razumevanju. Na neki način, Srbija postoji, i to smo učili i u školi, da bi sačuvala Kosovo, to je bila neka vrsta zaveta.

Važno je da to shvate i drugi, jer će onda bolje razumeti šta se dešava ovde, u društvu i politici. Ali, o tome nema prave debate, postoje samo “zavađene stvare”, i zato je opasno o tome javno se izjašnjavati. S druge strane, ogroman je pritisak na Srbiju da uradi ono što niko nije: da se odrekne dela svoje zemlje i da se pomiri sa tim. To nije jednostavna pozicija i potrebano je promeniti svest ljudi da se oni posle takvog poraza mogu smartati dostojanstvenim ljudima, a ne samo gubitnicima.

  • Zbog čega građani ne mijenjaju stanje u zemlji ako se ne slažu s aktuelnom politikom?

– Moje je uverenje da građani uvek kada im dozlogrdi promene vlast. Mi smo to videli u Srbiji u dva dramatična politička prevrata: onaj iz 2000. i, docnije, 2012. godine. Dakle, kada dođe “do grla”, oni se prenu i načine taj korak. Očevidno, ovde u Srbiji taj trenutka nije došao i pitanje je da li će se u skorijoj budućnosti desiti. Takođe, naše nasleđe nije demokratsko, naše je nasleđe autokratsko. Ljudi i dalje govore o komunizmu kao “zlatnom dobu”, a ne diktaturi, što je on u biti bio. Autokratija je ljudima bliža nego demokratija.

  • Bojite li se za budućnost nezavisnog novinarstva? Microsoft je najavio da će neke novinare zamijeniti robotima…

– Novinartsvo nije profesija koja može da opstane van društvenog konteksta. Ono je nastalo kao potreba društva da uspostavi neku kontrolu onih koji su najmoćniji, da čuva slobodu reči i da društvenu debatu usmerava u javnom interesu. Kada mediji nisu u stanju to da rade, oni postaju puka propaganda u rukoma političara, odvojeni od građana, svoje publike. kojoj bi jedino trebalo da služe. A kada ste odvojeni od vrednosti na kojima ste nastali, kada niste povezani sa onima zbog kojih ste nastali, onda će vas lako zameniti roboti i niko za vama neće pustiti suzu. Da li će tako biti, zavisi opet od nas, ne od velikih programerskih kuća.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO