Zašto je u Srbiji lakše dobiti pomoć od 100 eura, nego od 70

Neki od najugroženijih građana nisu mogli da dobiju ni pomoć od 100 eura, jer nemaju ni ličnu kartu ni telefon da se prijave (EPA)

Da se vlast siromašnih građana češće seti kad treba da im uzme nešto, nego kad treba da im da, potvrđuju i različita objašnjenja koja su se mogla čuti u vezi dodele jednokratne pomoći od 100 evra svim građanima Srbije, u odnosu na ona koja se odnose na dodelu redovne socijalne pomoći. 

Na primedbe da možda na pragu krize uzrokovane pandemijom korona virusa nije racionalno svima davati po 100 evra, vlast u Srbiji odgovorila je da država ima novca. Međutim, kada se pokrene priča o siromašnim građanima i sistemu socijalne pomoći, potreba za racionalnijim trošenjem novca gotovo da postaje uzrečica.

A koliko je racionalnosti u trošenju budžetskog novca prema socijalnim prioritetima govori i činjenica da pomoć od 100 evra namenjenu svim građanima Srbije ovog meseca nisu primili neki od najugroženijih stanovnika ove zemlje, jer nemaju ni ličnu kartu, ni telefon da se projave, ali jesu mnogi sa primanjima znatno većim od prosečnih. Ili podatak da oko 500.000 građana Srbije ne može da zadovolji osnovne egzistencijalne potrebe, a da socijalnu pomoć prima dvostruko manje njih.

Kao sredstvo za pravedniju raspodelu socijalne pomoći i efikasnije targetiranje onih kojima je ona najpotrebnija poslednjih desetak godina u Srbiji su često pominjane socijalne karte. Posle brojnih najava njihovog uvođenja, pa odustajanja uz obrazloženja da je to skupo, potom davanja novih rokova i njihovog probijanja, prošlog juna konačno se stiglo do nacrta zakona o socijalnim kartama i javne rasprave o tom dokumentu. Godinu dana kasnije, i dalje nema jasnih naznaka da bi Srbija uskoro mogla da uvede ovaj sistem, koliko bi on košta, kako bi izgledao i šta bi se njime dobilo. 

Odgovore na ova pitanja Al Jazeera nije dobila ni od resornog Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. 

Prema onom što se ranije moglo čuti od predstavnika ovog ministarstva ideja je da se najpre objedine svi podaci koje to ministarstvo već ima, a da se nakon usvajanja zakona o socijalnim kartama ti podaci objedine sa podacima koje o građanima imaju druge institucije. Suština je, kako je to u februaru objasnio državni sekretar u ovom ministarstvu Nenad Nerić, da svi oni kojima je socijalna pomoć neophodna budu evidentirani kroz sistem i bez ikakvog apliciranja budu u prilici da tu socijalnu pomoć prime.

Socijalne karte kao dimna zavesa

Sada je sav teret prikupljanja dokumentacije za prijavljivanje za socijalnu pomoć na potencijalnim korisnicima, kaže za Al Jazeeru Jelena Žarković Rakić iz Fondacije za razvoj ekonomske nauke. “Ako imamo u vidu da izdavanje ili fotokopiranje nekih dokumenata i potvrda treba platiti, jasno je da se na taj način oni najugroženiji izlažu dodatnom i za njih, ne malom, trošku”. 

Često se paušalno ocenjuje koliko mogu da zarade korisnici socijalne pomoći, na primer, skupljanjem sekundarnih sirovina, kažu u udruženju A11

Danilo Ćurčić iz udruženja A11 – inicijative za ekonomska i socijalna prava kaže da je jedan od problema u priči o socijalnim kartama to što to predstavljeno praktično kao rešenje svih problema sistema socijalne zaštite. “Kao da su one same po sebi rezultat, a morale bi biti deo reforme sistema socijalne zaštite”.

“Mislim da se socijalne karte kod nas koriste više kao neka vrsta dimne zavese, da kad god neko pita šta se dešava sa socijalnom zaštitom, stiže odgovor da se radi na projektu uvođenja socijalnih karti, kao da je to rešenje svih problema. Socijalne karte bi trebalo da budu samo deo reforme sistema socijalne zaštite”, dodaje Ćurčić.

I sam nacrt zakona o socijalnim kartama, prema njegovim rečima, ima više spornih delova, a jedan od najspornijih je pravljenje baze podataka.

“U poslednjoj verziji nacrta zakona bilo je sporno i to što nije jasno da li se prikupljaju i obrađuju podaci u formi socijalne karte o svim građanima Republike Srbije ili isključivo za
osobe koje su trenutni ili bivši korisnici sistema socijalne zaštite. Takođe, nejasno je i na koji način bi se se prikupljali podaci i ko bi rukovodio tim podacima. Osim toga, nisu praćene obaveze koje postoje po zakonu o zaštiti podataka, odnos nije regulisan odnos između zakona o socijalnim kartama i zakona o zaštiti podataka o ličnosti”, objašnjava Ćurčić.

Stigma socijalne pomoći

U Srbiji treba menjati Zakon o socijalnoj zaštiti, jer ima jako puno problema koji onemogućavaju potencijalne korisnike da ostvare pravo na pomoć, kaže za Al Jazeeru Danilo Ćurčić iz udruženja A11.

“Dosta je birokratizovan čitav postupak dobijanja pomoći, ima jako puno pritužbi na rad zaposlenih u centrima za socijalnu pomoć, čak i Zavod za socijalnu zaštitu navodi da je premali broj socijalnih radnika u odnosu na broj korisnika, a postoji i trend osipanja zaposlenih, zbog zabrane zapošljavanja prethodnih godina. Dodatni problem je i što centri za socijalni rad imaju puno novih nadležnosti, pa nedovoljan broj zaposlenih nema kapacitet da se adekvatno bavi korisnicima socijalne pomoći”, ocenjuje Ćurčić.

Jelena Žarković Rakić iz Fondacije za razvoj ekonomske nauke ukazuje da socijalna pomoć nije ujednačena za celu Srbiju, jer neki veći gradovi, poput Beograda, daju dodatnu pomoć pored one što je država propisala, ali mnoge opštine nemaju sredstva za to.

“Osim toga, ankete koje je pre nekoliko godina radio Republički zavod za statistiku pokazale su da u nekim mestima građani i ne znaju da postoji neka pomoć. U malim mestima je primanje socijalne pomoći i neka vrsta stigme, jer se manje-više svi poznaju i onda je sramota otići kod nekog poznatog službenika i tražiti pomoć”, objašnjava Rakić Žarković.
 

Postojećim nacrtom, kako kaže, javlja se opasnost da gotovo svako ko radi u javnoj upravi može da proveri nečije prihode, odnose među članovima domaćinstva. S druge strane, iz resornog ministarstva su više puta uveravali da bi prikupljeni podaci bili zaštićeni. 

Kontrola imovine najsiromašnijih

Ćurčić podseća i da je pre nekoliko godina uzet kredit od Svetske banke od 46,4 miliona dolara upravo da bi se povezali svi centri za socijalni rad, te da nije poznato ni šta se desilo s tim projektom, a sada se sprema novi.

“Naime, u izveštaju Svetske banke o završetku implementacije i rezultatima broj ICR27782 navodi se da je centralizovani sistem za upravljanje informacijama u institucijama socijalne zaštite razvijen i opremljen infrastrukturom i softverima u svih 265 centara za socijalni rad, kao i da je 600 zaposlenih u centrima za socijalni rad obučeno za njegovu upotrebu. Pored toga, u ovom izveštaju navodi se da je sistem zbog izmena Zakona o socijalnoj zaštiti i potrebe da se prilagodi novim zakonskim odredbama ostao neoperativan. Imajući u vidu podatke koje je moguće prikupljati i obrađivati u okviru ovog sistema, postavlja se pitanje finansijske opravdanosti uspostavljanja novog sistema i donošenja i finansiranja Zakona o socijalnoj karti u situaciji kada je sistem koji je prethodno razvijen ostao neoperativan i van upotrebe”, navodi se u komentarima Inicijative A11 i Share fondacije na Nacrt zakona o socijalnim kartama.

Jelena Žarković Rakić kaže da nema pozitivan stav prema socijalnim kartama. “Ako pogledamo iskustva Crne Gore sa tim, vidi se da je taj projekat izazvao veliku pometnju među korisnicima socijalne pomoći, jer je oko 30 odsto njih izgubilo to pravo uvođenjem socijalnih kartona”. 

“Poenta je da razne registre i baze podataka, poput onog MUP-ovog o vlasništvu automobila, katastra i slično, povežete u jedan informacioni sistem i da kada neka osoba dođe u centar za socijalni rad i traži pomoć, da radnik centra ima pristup svim tim podacima i vidi šta ta osoba ima, da li negde radi, da li je prijavljen kao nezaposleni, ima li neke prihode”, objašnjava Žarković Rakić. 

“Ljudi koji traže ili dobijaju socijalnu pomoć su zaista najsiromašniji sloj društva i sad hvatati njih u nekakvoj, uslovno rečeno, prevari, jer imaju neki prastari auto i pitati ih što ga ne prodaju, pa mu zbog toga uskratiti pomoć neće doneti neku korist. A toj osobi taj stari auto možda treba da preveze nešto što skuplja ili neki alat ako nešto radi u sivoj ekonomiji. I to se zapravo i desilo u Crnoj Gori”, kaže ona.

“I zbog toga meni te socijalne karte izgledaju kao neka vrsta izgovora da se sve još jednom ‘pročešlja’, da se vidi ko ‘vara’ državu, da mu se uračuna i to malo što ima, pa da ili izgubi pravo na pomoć ili da mu se ona smanji. Možda neko zaista ima nešto što ima neku vrednost, ali to ne menja činjenicu da su oni i pored toga siromašni. Čak i oni koji rade nešto u sivoj zoni, ne zarađuju dovoljno da im pomoć ne bi bila potrebna”, objašnjava Žarković Rakić.

Ima li sistema za kontrolu bogatih

Briga državnih organa da im se “ne potkrade” neko ko ne bi morao da prima socijalnu pomoć ide toliko daleko da su u stanju da siromašnima uračunaju i prihode koje nisu zaradili, ali su po njihovom mišljenju mogli da ih zarade. 

“Tako se nekima umanjuje, ionako nevelika suma, na osnovu propuštene zarade, iako im niko nije ni ponudio posao. Gledao sam rešenje u kojem piše da bi korisnik, da je delio letke tri dana nedeljno po četiri sata zaradio dodatnih 6.000 dinara (oko 50 evra), zbog čega mu je za toliko umanjena socijalna pomoć. Što je potpuno arbitrarna procena”, navodi Ćurčić. 

Prema njegovim rečima, često se paušalno određuje koliko ljudi prihoduju, jer postoji odredba prema kojoj Centar za socijalni rad može da svojim nalazom, odnosno mišljenjem utvrdi iznos nečijih primanja. “Onda se često dešava da korisnik kad dođe i oni ga pitaju čime se baviš, a on kaže da skuplja sekundarne sirovine i da zaradi, recimo, 3.000 dinara nedeljno (oko 25 evra), onda oni to pomnože sa četiri, izračunaju da je to 12.000 dinara (oko 100 evra), i kažu da nema osnova za dobijanje socijalne pomoći”. 

Ćurčić navodi i druge probleme sistema socijalne zaštite, poput uvođenja prinudnog rada za korisnike socijalne pomoći. “To je uvedeno pre nekoliko godina, u vreme prethodnog ministra rada Aleksandra Vulina. Korisnici socijalne pomoći koji su radno sposobni moraju da rade besplatno na poslovima koji su najčešće predviđeni za nekvalifikovane radnike, kao što su čišćenje objekata i ulica ili kopanje kanala, da ne bi izgubili pravo na pomoć. A ako nisu radno sposobni, onda ih često upućuju da tuže svoje najbliže srodnike i traže izdržavanje, pa tek nakon presude, mogu da dobiju pomoć i to umanjenu za sumu koju dobiju za izdržavanje”. 

Ako se ima u vidu da socijalna pomoć u Srbiji mesečno iznosi oko 8500 dinara (oko 70 evra) za pojedinca, jasno je da bi umesto provlačenja najsiromašnijih građana kroz ove mučne postupke,  uštede mogle da se ostvare odustajanjem od nekih drugih, ne baš racionalnih, troškova, poput nedavne podele 10.000 zastava građanima Beograda ili najavljene gradnje osamdesetmetarskog jarbola vrednog najmanje 200 miliona dinara. 

Ili da umesto uvođenja sistema koji bi omogućio efikasniju kontrolu imovine najsiromašnijih, konačno primene propise usvojene radi provere imovine najbogatijih. 

Izvor: Al Jazeera
 


Povezane

Ostani kući – ključna je poruka koja se od izbijanja pandemije korona virusa čuje širom svijeta. No, ta poruka istovremeno otkriva i svu ranjivost jedne od najmarginaliziranijih grupa društva – beskućnika. Donosimo priču iz Beograda. 

“Zatvorim oči i zamišljam da sam negde u svetu u nekom luksuznom hotelu. I čudim se sebi kako sam tako jak da mogu da podnesem ovo okruženje. Nekad sam bio gadljiv prema takvim ljudima”, kaže jedan od ljudi koji više nemaju ništa.

28 Dec 2017
Više iz rubrike TEME
POPULARNO