Može li se buka šerpi pretvoriti u glasove na izborima?

Nezadovoljstvo koje građani pokazuju lupanjem u šerpe nije toliko da može dovesti do promjene vlasti na izborima, ocjenjuju analitičari (Reuters)
Nezadovoljstvo koje građani pokazuju lupanjem u šerpe nije toliko da može dovesti do promjene vlasti na izborima, ocjenjuju analitičari (Reuters)

Serija repriza ili “rimejkova” događaja iz devedesetih godina prošlog veka, koje ovih dana gledaju građani Srbije, nekad i učestvujući u njima, mogla bi da se završi 21. juna, za kada su zakazani parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori, i to možda baš epizodom iz izborne 1996. ili 1997. godine.

Da li će se i koja od te dve epizode gledati zavisi od više faktora. Između ostalog, i od toga kakav će efekat na političke aktere i birače imati “ponavljanje istorije” oličeno u pravno upitnom uvođenju vanrednog stanja i dodatnom ograničenju sloboda u Srbiji, zatim protestnom lupanju u šerpe, obezbeđenju Skupštine Srbije, koje opet iznosi opozicionog poslanika iz skupštinske sale, još jedna ekonomska kriza, koja već ostavlja prve posledice, pa sve do izveštaja Freedom Housea prema kojem je Srbija ponovo svrstana u nedemokratske države.

Pre 24 godine, na izborima za skupštinu Savezne Republike Jugoslavije i lokalne parlamente, nekoliko opozicionih stranaka izašlo je u koaliciji “Zajedno” i uspelo da u saveznom parlamentu postane druga po jačini politička snaga, dok je na lokalnim izborima osvojilo vlast u gotovo svim većim gradovima Srbije, što je na kraju i potvrđeno nakon tromesečnih protesta građana zbog izborne krađe.

Godinu kasnije iste stranke nisu uspele da se dogovore o zajedničkom izlasku na parlamentarne i predsedničke izbore u Srbiji, pa je deo njih izašao, a deo bojkotovao to glasanje, obrazlažući tada tu odluku lošim izbornim uslovima. Taj potez je Miloševiću olakšao da dođe do još tri godine vlasti, ali nema dokaza da bi bilo drugačije i da nije bilo bojkota. 

Nezadovoljstvo građana – veće ili samo glasnije?

Vanredno stanje, koje je ovog puta uvedeno usled pandemije korona virusa, odložilo je izbore prethodno zakazane za april, ali i izazvalo nezadovoljstvo dela građana, koji to pokazuju svake večeri u 20:05 lupanjem u šerpe, što je, uprkos procenama da izborni uslovi nisu ništa bolji, ponovo otvorilo pitanje opravdanosti i svrsishodnosti bojkota izbora, koji je još ranije najavio deo opozicije.

Na pitanje da li je nezadovoljstvo građana sada samo glasnije ili je posle vanrednog stanja dovoljno poraslo da daje osnov za novo preispitivanje odluke o bojkotu, što su neke stranke i uradile, izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) Bojan Klačar odgovara da je procenat nezadovoljnih birača i pre krize bio mnogo veći od rejtinga opozicionih stranaka. 

“Ključno je pitanje ne da li se nezadovoljstvo povećalo (ono postoji) već da li su stranke sposobne da ga artikulišu i da na nekoj platformi motivišu birače. To nezadovoljstvo, prema istraživanjima, nije toliko veliko da može radikalno promeniti trendove, ali može da dovede do mnogo veće kontrole u parlamentu, mnogo veće vidljivosti u javnom životu i da bude osnova na kojoj se gradi kampanja za izbore 2022.

Takođe, to nezadovoljstvo može da se pretoči u dobre rezultate na lokalnom nivou, u pojedinim opštinama i gradovima. Da bi se ugrozio SNS, neophodno je da se počne javljati ili nezadovoljstvo među njihovim biračima ili među biračima njihovih koalicionih partnera”, kaže Klačar za Al Jazeeru.

Pokret slobodnih građana Sergeja Trifunovića preispituje odluku o bojkotu izbora, Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa ne mijenja stav

Politikolog Boban Stojanović smatra da su opozicioni birači sigurno “više besni” nego što su bili, kao i da je deo apstinenata u međuvremenu prešao u “anti-Vučić birače”. Ocenjuje i da je to razlog što je deo opozicionih političara upao u zamku i sada želi da iskoristi taj porast nezadovoljstva, ali da će se to teško preslikati na izbore, dok, sa druge strane, odustajanjem od bojkota opozicione stranke gube na doslednosti.

“Svi iz opozicije trebalo bi da razmisle kako dugoročno da drže aktivnim sve ‘anti-Vučić birače’, a ne sada da razmišljaju o izborima i da umesto četiri odsto neko od njih uzme 4,7 odsto glasova. To je veoma neodgovorno i samo bi brzo moglo da demotiviše te birače. Takođe, priča o uzimanju desetina opština i gradova je besmislena. Osim u možda dva grada, jednoj opštini i tek dve-tri gradske opštine u Beogradu (što nisu jedinice lokalne samouprave), opozicija gotovo da nema nikakve šanse sve i da je nezadovoljstvo u poslednja dva meseca baš značajno naraslo”, kaže Stojanović za Al Jazeeru.

Šta će ostati od bojkota?

Stojanović dodaje da je predsednik Srbije i Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić u gotovo svim ostalim opštinama i gradovima odavno obezbedio pobedu, kroz sve modele vladavine (mediji, pritisci na birače, organizovana partijska vojska koja radi dozvoljene, ali i nedozvoljene stvari u kampanji), a da na sve to treba dodati sveopštu prisutnost predstavnika vlasti u medijima tokom dva meseca vanrednog stanja, uz “nastavak najgore prljave kampanje protiv opozicije, zbog koje pola Srbije misli da je opozicija “navijala za koronu”.

Iako gotovo niko od analitičara i istraživača javnog mnjenja ne dovodi u pitanje pobedu SNS-a na predstojećim izborima, nije svejedno koliko će ona biti ubedljiva, ali ni koliko će ljudi zbog bojkota ostati kod kuće na dan glasanja. Ako pobeda SNS-a bude previše ubedljiva, uz bojkot dela opozicije, to bi za zvaničnike u EU-u i SAD-u mogla da bude i potvrda tvrdnji bojkotaša da su izborni uslovi bili loši, a izborna ponuda nereprezentativna.

Kome više šteti kampanja bez skupova?

Otežavajuća okolnost za vođenje izborne kampanje svakako će biti i zabrana masovnih skupova, koja će još neko vreme ostati na snazi, možda i do samih izbora.

“Čak i u najvećim demokratijama ovakav tip kampanje bi svakako dao prednost vlasti, ali u našim uslovima – kontrole medija i sa razvijenom funkcionerskom kampanjom – zaista ne vidim prostor da se opozicija bilo gde vidi osim na društvenim mrežama. Naravno, u uslovima bojkota vrlo je moguće da će vlast dati malo više prostora ‘podobnim’ partijama, ali svi znamo da, da bojkota nema, ne bi bilo ni opozicije na medijima u kampanji”, kaže politikolog Boban Stojanović.

“Kampanja će biti po svemu drugačija od prethodnih. Faktički nećemo imati javne skupove, a posebno ne one masovne. To je loša vest za Srpsku naprednu stranku i Socijalističku partiju Srbije, ali su oni, ipak, u prednosti na ovim izborima, jer su, za razliku od opozicije, bili vidljivi i za vreme krize, komunicirali s ljudima i dobijali veliki publicitet u mejnstrim medijima”, smatra izvršni direktor CeSID-a Bojan Klačar.

Stojanović smatra da za opoziciju koja izlazi na izbore zabrana okupljanja i neće biti neko preveliko ograničenje jer bi “svakako teško pravili masovna okupljanja zbog malog broja pristalica”. Ni za SNS, kako kaže, to neće biti veliki problem jer će sve nadoknaditi kroz terenski rad “od vrata do vrata” i medije koji im stoje na raspolaganju.

Klačar, ipak, smatra da će opozicionim strankama biti mnogo teže jer moraju da za nekoliko dana potpuno promene pažnju svojih potencijalnih birača – da od zabrinutosti za zdravlje birači počnu da se bave političkim porukama. “Na sve to treba dodati skromne resurse, neravnopravan položaj u medijima i glasanje tokom leta (prvi put u istoriji na parlamentarnim izborima). Ključ za bilo kakvu ravnopravnost u predstojećoj kampanji su mediji, koji moraju da se ‘otvore’ prema svim političkim akterima”, dodaje.

Sa druge strane, šanse za uspeh bojkota pale su još i pre proglašenja epidemije jer je deo opozicije gotovo odmah po raspisivanju izbora najavio učešće na njima. Među njima su i stranke kojima “bojkotaši” pripisuju saradnju sa Vučićevom vlašću, poput Liberalno demokratske partije (LDP) Čedomira Jovanovića, Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) Nenada Čanka, Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislava Šešelja, zatim nofoformirane organizacije poput “Srbije 21”, čiju okosnicu čine bivši kadrovi Demokratske stranke, Socijaldemokratske stranke Borisa Tadića i LDP-a i Stranka moderne Srbije (otcepljeni deo Pokreta “Dosta je bilo”) i SPAS Aleksandra Šapića, aktuelnog predsednika najveće beogradske opštine Novi Beograd. Takvu odluku su donele i organizacije koje su oštrije od prethodno navedenih kritikovale vlast, poput  Pokreta “Jedan od pet miliona”, Nove stranke Zorana Živkovića i Demokratske stranke Srbije.

Dodatni razdor u bojkotaški blok unela je i odluka gradonačelnika Šapca, Čajetine i Paraćina Nebojše Zelenovića, Milana Stamatovića i Saše Paunovića da sa svojim listama učestvuju na lokalnim izborima, a da bojkotuju ostale nivoe. I kao da sve to nije bilo dovoljno komplikovano, oglasio se i Pokret slobodnih građana (PSG), predvođen glumcem Sergejem Trifunovićem, koji je najavio preispitivanje odluke o bojkotu, ne isključujući i izlazak na izbore.

Pokret “Dosta je bilo”, koji spada u bojkotaški blok, ocenio je da bi takva odluka PSG-a značila da “šanse da bojkot samo jednog dela opozicije išta postigne u ispunjavanju zacrtanog cilja nisu samo umanjene već praktično postaju nemoguća misija, jer će potpuno zbuniti birače”, s obzirom na to da uspeh bojkota direktno zavisi od niske izlaznosti. 

Klačar smatra da PSG nije toliko velika stranka da sama po sebi diktira trendove.

“Ipak, ona je simbolički važna jer se, kako kaže, radi o stranci koja je prepoznata kao ‘prava opozicija’, kako to neki govore, iako se ja ne slažem da je to korisna i efektna podela. Njihov izlazak na izbore u velikoj meri dovodi u pitanje opravdanost bojkota kao ideje, posebno u kontekstu činjenice da su neki lideri već doneli odluku da ne bojkotuju izbore na lokalnom nivou (Zelenović, Stamatović, Paunović), a da se čini da u još nekim strankama slično razmišljaju (poput Inicijative ‘Ne davimo Beograd’). Čini se, zapravo, da mi polako svedočimo pravljenju drugačijih političkih aranžmana u odnosu na one sa kojima smo ušli u kampanju.”

‘Izbori kao namešteno loto izvlačenje’

Stojanović ocenjuje da bi opozicioni birači, ako opozicija izađe na izbore, još jednom doživeli ozbiljno razočaranje. Dodaje da bi to značilo “novi ciklus pasivizacije i zamiranja bilo kakvih partijskih aktivnosti i generalno umirenje aktivizma, ali i nade opoziciono orijentisanih birača”, podsećajući da se to već događalo nakon ubedljivih pobeda SNS-a i Vučića 2016. i 2017.

“U slučaju bojkota te opasnosti od razočaranja i ‘suočavanja sa istinom’ izbornih rezultata nema. Opozicija već proglašenjem bojkota u tom smislu ostvaruje minimalnu pobedu jer kod svojih birača stvara taj ‘osećaj (makar minimalne) pobede’ kroz bojkot izbora, znajući da je bojkot sredstvo koje će poslužiti da ova vlast padne brže”, objašnjava Stojanović, napominjući da bi izlazak PSG-a na izbore posle izbora demotivisao one koji su glasali za njih, ali ne i sve koji su protiv vlasti.

“Za mene je učešće na izborima na kojima znate da je neko zloupotrebama i manipulacijama obezbedio sebi pobedu čist mazohizam. Kao da uplaćujete loto tikete, a vidite svojim očima da je izvlačenje namešteno i svedok ste tome, ali ne odustajete od toga da uplaćujete tikete i omogućavate da se nameštena nagrada bez problema isplaćuje”, zaključuje Stojanović.

Teza da se istorija ponavlja u Srbiji ne znači mnogo, između ostalog, i zbog toga što za svaki događaj iz prošlosti postoje najmanje dva tumačenja, pa je teško praviti analogije sa sličnim situacijama u sadašnjosti. Tako je i sa tumačenjem efekata bojkota i učešća na izborima pomenutim na početku teksta, pa jedna škola mišljenja tvrdi da je osvajanje vlasti na lokalu 1996. omogućilo opoziciji da pokaže građanima da se može vladati drugačije i da stvori temelj na kojem će graditi potpunu pobedu nad Miloševićevim režimom četiri godine kasnije. Druga škola podseća da su upravo stranke koje su bile nosioci bojkota iz 1997. tri godine kasnije činile okosnicu velike koalicije koja je “oduvala” Miloševića, te da su birači 2000. kaznili stranke koje su učestvovale na izborima tri godine ranije. Ona treća, međutim, smatra da je bilo kakva analogija sa devedesetim godinama neodgovarajuća jer su okolnosti znatno drugačije.

Ipak, da se neke stvari ne menjaju govore i primedbe na nesređene biračke spiskove, ovog puta oličene u pitanju koje kruži po društvenim mrežama – kako je moguće da Ministarstvo finansija saopšti da će novčanu pomoć od 100 evra, predviđenu za sve punoletne građane Srbije, dobiti približno pet i po miliona osoba ako Republička izborna komisija tvrdi da u biračkom spisku ima više od 6,7 miliona birača?

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO