Andras Urban: Svi smo mi bili pravedni, sem onih drugih

Subotički reditelj Andraš Urban (Senta,1970.) u zadnjoj deceniji prepoznatljivo je ime u programima regionalnih teatara. Prvi mjesec globalne pandemije proveo je u karantinu, pokatkad pitajući se da li bi njega uhapsili kao mladu umjetnicu Jovanu Popović da ga nisu našli kod kuće osmi dan od ulaska u zemlju i obavijestili da mora biti u samoizolaciji.

U svom radu nerijetko se bavi slojevitošću identiteta, demistifikuje mnoge iluzije kojima smo skloni poput onih kolektivnih o nama samima, društvu, državi, Evropi. Urban gledatelja bespoštedno suočava sa svim onim pred čim zatvara oči svakodnevno.

Prvu predstavu je postavio sa sedamnaest godina u rodnom gradu, a njegov diplomski rad bio je Buchnerov Woyzeck, uvijek aktuelni komad o psihički nestabilnom vojniku koji je podvrgnut diskutabilnim eksperimentima i zlostavljanju od strane nadređenih.

Uz mnoge druge važne predstave ovog reditelja, upravo Buchnerov komad je najavio društvenu angažiranost koja je važan dio njegovog autorskog potpisa. Upitan o budućnosti teatra i da li je moguć online teatar Urban je odgovorio: “Zanimljivo je da se ovaj termin uopšte ne pojavljuje od strane pozorišne struke, nego isključivo predstavnici medija to forsiraju i polako ulazi u terminologiju. Isto kao kada se jedna laž ponavlja.”

• U Srbiju je u prvom mjesecu karantina iz inostranstva doputovalo 400 hiljada osoba. U samoizolaciji je bilo 80 hiljada. Dio ste navedene statistike. Kako Vam je Srbija i Evropa izgledala u tih 28 dana kada ste bili blizu, a daleko od svega što je činilo život do uvođenja posebnih mjera?

Bio sam sam. Deca mi žive u Mađarskoj, 30-ak kilmetara odavde, devojka u Sarajevu, otac u Senti, ja na Paliću. Često sam se pitao ako je u zemlju ušlo 400 hiljada ljudi zašto smo samo nas 80 hiljada u samoizolaciji? Kada nam je istekao 14. dan, produžili na još dvije sedmice. Kada sam ušao u zemlju iz BiH 14. marta, mera o samoizolaciji nije bila na snazi. Zakazani projekti su otkazani, pozorište koje predvodim „Kostolanji“ zatvoreno je, a svi u nekom stendbaj stanju bez informacija. U biti, samoću sam vrlo slično doživljavao kao kada radim negde, u drugom gradu, u drugoj zemlji, samo bez proba. Neprestani razgovor sa samim sobom, blage reakcije na svet oko nas, nervoza zbog glupog preteranog pozitivizma na društvenim mrežama gdje je gomila ljudi kojima je „kao“ bio potreban karanten da bi razmišljali o tome šta im je važno i bitno u životu, očevi i majke koji glorifikuju i fetišiziraju porodicu, leče svoju savest.

Svi su postali motivacioni treneri, svi provodili vreme jako korisno, slikali svoje hlebove što su ispekli na starinski način i naučili korejski; eminentni ljudi su objavljivali na osnovu jednodevnog pada broja zaraženih ili broja mrtvih u Italiji pobedu nad virusom ili početak kraja…

Nisam bio koristan. Obavljao sam preko neta neke poslove u vezi pozorišta, pokušavao da malo doprinesem boljem podnošenju svega toga svojim poznanicima, pretvarao se kao da sam OK, da sam dobro, pa i bio na neki način dobro – posmatrao lišće i cveće, travu u vrtu, slušao ptice, čitao malo, gledao filmove. Žudio za meni bliskima.

Uveče me je povremeno obuhvatao strah. Strah od onog u šta se sve ovo može eskalirati, i to još uvek može da se desi; strah od daljeg razvijanja mehanizma za demoliranje individualne slobode – čoveka kao individualca, koja je ipak bit neke ljudske slobode. Samo posmatrajući novine pa i izjave zvaničnika moglo se predvideti kako narod reaguje, rečenicom koja sugeriše nešto, naprimer policijski čas, znalo se da će narod odmah hrliti u prodavnice. Ljudi su počeli da mrze, svađaju se u komentarima svuda, politizirajući sve, pa ako se seti, šutnuće po jednu po migrantima, u znak, u sećanje na slobodnija vremena.

Politika i komunikacija mejnstrim politike bila je diletantska, a i pokušaj opozicionih aktera da ispolitiziraju svaki momenat je sraman…

• Šta su zadnja tri mjeseca pokazala kakve iluzije živimo?

Mi u ovim nekim zemljama i dalje živimo u iluziji o državi koja je opremljena, koja ima određene službe, opreme i rezerve, pa kad je neki vanredni događaj, poplava, epidemija iznenadimo se da to nije uopšte tako, da je sve baš na vrlo nezahvalnom nivou, počev od ljudstva do infrastrukture. Zanimljivo je da u vreme mirnih dana isto to znamo, samo volimo da poverujemo da je sve OK, ili skoro OK. A onda histerišemo glumeći ili šizofreno verujući u nestvarnost, da svet i društvo tako izgleda kako izgleda. Kako ćemo za par godina reagovati na reč ‘respirator’?

Ali, šalu na stranu, šta ćemo najesen? Gotovo je? Šta je gotovo? Evropa i svet je izgledalo nekako daleko i delovao kao nešto što preko noći može da se pretvori u nešto što nimalo ne mogu da volim. Zanimalo me da u toj velikoj pandemiji lažnog pozitivizma, gde nismo smeli ni depresivnu reč izustiti, šta su vam bili strahovi kada uveče legnete? Nemojte da se lažete da niste se upitali šta je sa tom od slobode više cenjenom bezbednošću. Jel’ vas nije strah? Ponovo i ponovno se pokazalo da je kultura najnebitnija stvar u društveno-državnom sektoru. I nije samo priča o umetnicima u slobodnom statusu, mada njihov problem koji jeste realan problem bukvalnog preživljavanja, dobro se potrudilo da se sakriju i pokriju svi drugi problemi vezanu za kulturu.

To je sektor društva koji ni dalje ne zna ništa o samom sebi, izvođačka umetnost je totalno u hendikepu, bez mogućnosti planiranja i realizacije. To je problem koji se svakako vezuje za opštu situaciju, ne samo u političkom smislu. Jednostavno izvođačka umetnost je užasno pogođeni segment društva samom epidemijom, a politika ga još gura na još dalju marginu.

• U objavljenim crticama iz dnevničkih bilješki Laszla Vagela od 15. februara do prvog marta navedene su gore spomenute statistike ali i činjenica da je Jovana Popović procesuirana radi ‘antirežimske pjesme’ koju je napisala. Kakve su posljedice moguće nakon ovog i sličnih postupaka srbijanskih vlasti?

Spomenuo sam da sam i ja došao tog famoznog 14. marta. Nisam znao, nisam bio obavešten o samoizolaciji, niti na granici, niti drugačije. Nije bilo jasno da li to važi za nas ili ne. Užasno me pogodio slučaj Jovane i drugih, neoprostivo. Čovek pomisli da je to toliko neverovatno da sigurno ne zna neki gnusni detalj o tome. Ali nema gnusnog detalja. Ima samo naša izloženost.

Saopšteno mi je da sam u samoizolaciji od strane policije za nekih osam dana. Pitam se, da me slučajno nije bilo kući kad su mi došli na vrata, da li bi i mene uhapsili, strpali bi negde u neku zabit. Činjenica je da javnost jako sporo je počela da reaguje na te čudne postupke vlasti. Možemo reći da vlast uopšte nije marila da reši te slučajeve, nije se plašila glasa građana o ovim temama. Bili smo svedoci kako vlast za “dobrobit ljudi” može i sme da plaši narod, da sam priznaje da namerno želi COVID centre koji izgledaju zastrašujuće da bi građanstvo razmišljalo, da bi se odstranilo od nekih akcija. Vanredno stanje je delikatna stvar. Po samoj prirodi ne poštuje ili može da ne poštuje osnovna ljudska ili građanska, manjinska prava. Samo to se odnosi na uredbe, naredbe da ne kažem zakone. Ne na ličnu slobodu političara na vlasti.

• ‘Neoplanta’ i ‘What is Europe’, dvije Vaše važne predstave su inscenacija romana i eseja Laszla Vegela u kojima glavni motivi zapravo živo korespondiraju sa aktuelnim dnevnopolitičkim dešavanjima. ‘Neoplantu’ ste započeli zatvaranjem zastora. Koje posljedice zadnjih dana vidimo takvog višedecenijskog ponašanja a koji su moguće konsekvence?

Ali mi već odavno živimo te posledice. Nije pre pandemije pozorišni život bio idealan ili normalan. Cela kultura odavno leži kao neki leš, trulo i nesposobno. Možemo se lagati i praviti se, pozivajući se na neki optimistički humanizam, pozivajući se na ljude kojima treba nada, pa kao to im mi pružamo, da sve to nije tako. Ali jeste tako. Sve se nešto nadam da će doći neka još novija generacija koja će nas sve oterati. No ni do toga se ne dolazi. Dolaze desničarsko kastrirani umovi sa tradicionalnim vrednostima za koje ni ne znaju šta su, i folklor umetnošću, svako izolovan i zatvoren u svoje dvorište.

S druge je strane fejsbuk levičarenje, a u dubini duše skoro svi imaju taj kod nacionalizma, liberali smo samo unutar određenih okvira, pa savez ektremno desnih i liberala, levoliberala… Posle ‘90. i ‘92. ipak znamo da je sve moguće. Šta god se viče ili kaže na demonstracijama, to ne znači da sutra nećemo otići ipak među “svoje”. Posle izvesnog vremena skinućemo svu odgovornost sa sebe. Oni drugi su krivi, taj i taj na vlasti, nikad Ja lično. Nikad Mi lično. Predstava What is Europe problematizira višeslojnost evropskog identiteta, a ne pretendira davanje konačnih odgovora.

• Je li Europa u doba globalne pandemije pokazala da je utopija?

Nikad mi nije jasno šta znači kod umetničkog dela konačni odgovor. Valjda to ne radi nijedna dobra umetnost. Taj odgovor je ipak o čoveku samom, ne o njegovom nekom identitetu, ni manjinskom, ni evropskom, ni nacionalnom. Čovek je čovek. To je taj kliše koji možda treba uvek da posmatramo kao prvobitnu i svežu istinu. Pored toga je čovek građanin. I tu se skoro i završava priča o tome.

Ne znam šta mi stalno očekujemo od te Evrope. Politički je dosadno, no i vrlo poželjno je udariti po Evropi, i naše vlasti to rade, čak i kada se javno deklarišu kao proevropski, ispod stola i između redova daju do znanja da je sve to evropsko samo budalaština, i ne treba da smo preterano privrženi. To je drugo da smo stvorili jednu sliku utopije, gde pod pojmom Evropa podrazumevali smo sve ljudske slobode, korektnosti i dobre stvari i što se kulture i društva tiče.

Pored toga imamo i taj ogroman sloj koji bit življenja vidi u našem softu života, to jest u onim još neuređenim načinima ponašanja koji dozvoljavaju nepoštovanje pravila i tuđe slobode. Mislimo da je to život, koji “glupi” Evropljani i Amerikanci ne znaju. Sad kao treba kao čopor vukova urličemo protiv Evrope i dovedemo u pitanje još više njenu legitimnost samo zato što smo mi stvorili nesposobne države, infrastrukture, pa mislimo da nam oni nisu dovoljno pomagali, da nam ne obezbeđuju plate tako da i ne moramo raditi.

Mislim odavno je jasno da Evropa nije ona utopija koju smo joj prepisali. Ali ipak bi emigrirali u neku evropsku zemlju ako bi se odlučili za odlazak. Zanimljivo je da od nje očekujemo poštovanje onih pravila i ljudskih sloboda, koji mi ne poštujemo u svojim zemljama. A Evropa je Evropa. Mesto koji se menja. Dopalo se to nama ili ne. Ali ne treba da nam to služi za prikrivanje sopstvenog javašluka, da ne kažem zločina.

• Prva Vaša zvanična profesionalna režija 1993. bila je Buchnerov ‘Wojcek’. Ko je Wojcek danas? Može li taj komad ikad dobiti svoj kraj?

Da citiram omiljenu rečenicu od Vegela iz predstave What is Europe koji je izrečena kao lajt motiv u kontekstu Jugoslavije: WHAT IS THE END OF THE STORY?

• Pričajući o vlastitom identitetu više ste puta rekli da nigdje niste pripadali većini – u Srbiji ste Mađar, u Mađarskoj ranije jugoslavenski Mađar itd. Radikalizuje li se danas antagonizam manjine i većine; povećava li se netrpeljivost prema svemu što je ‘drugo’?

Podela po nacionalnom ključu je dosadna stvar. Nacionalne većine imaju taj luksuz da ne moraju se stalno baviti time, samo kada se zaoštri. Manjina je drugačija. Ako ne želite da se bavite nacionalnim identitetom situacije većine i manjine će vas naterati na to na svakom koraku. Vrlo teško ćete postići da ne mislite na to šta ste po tom pitanju. No, biti u manjini ponekad je i neki pogled na svet gde neka osnovna i neupitna nacionalna i identitetska pitanja izgledaju mnogo drugačije od onoga što se svima kao podrazumeva.

Uglavnom i pogled na istoriju je drugačiji, jer naprimer znate one momente koje većina neće da prizna, prećutno zataškava, bez obzira na političku pripadnost. Ni levi ni desni u nekom nacionalnom korpusu neće se predstavljati kao okupatori, svi će prešuteti svoje zločine, istakajući one što su oni drugi činili. Svi smo se mi borili za slobodu, za naciju, za boga, veru, za sigurnost, jel? Svi smo mi bili pravedni, sem onih drugih. Vi postajete manjina uglavnom zato što se ne pronalazite ni u većinskoj ni u manjinskoj nacionalnoj i nacionalističkoj politici. Vaš identitet koji ne odgovara standardima nacionalne ideje ili nacionalističkoj odrednici obaveznog identiteta, vas čini manjinom. I unutar manjina.

• U prvom mjesecu pandemije svjedočili smo da se pitanje nacionalnosti i pripadnosti „državi“ preko noći promijenilo a onda smo se vratili nekim prastarim narativima. Kako komentirate ove brze identitetske transfere?

Nije bilo promena u biti što se tih identiteta tiče. Trebalo je doći do vazduha, dobiti na vremenu, da politika ponovo stane na stopala, politika koja se malo uplašila velikog izazova i nije imao pojma kako da se odnosi, kako da se ponaša odgovorno. Čim se to desilo i narod nije ih smenio odmah, moglo se ponovo kriviti onaj drugi, i tako vladati svojima.

• U više navrata govorili ste o važnosti sigurnosti i slobode ali i sveprisutnom strahu. Je li se promijenilo Vaše poimanje ovih pojmova ili emocija u posljednja tri mjeseca?

Mislim da sam uvek govorio o važnosti slobode. Sigurnost je pojam koji preuzima prioritet nad slobodom. Samim tim forsiranje straha i ugroženosti dovodi do ojačanje potrebe za sigurnošću.

Izvor: Al Jazeera