Hoće li Srbija praviti kvasac i respiratore i poslije pandemije?

Kada je, sa početkom epidemije korona virusa u Srbiji, kao uostalom i u mnogim drugim zemljama, počela navala na supermarkete i apoteke, najtraženiji proizvodi odjednom su postali toalet papir (što je misterija koju će istraživači tržišta verovatno još dugo pokušavati da odgonetnu), brašno, kvasac, zaštitne maske i sredstva za dezinfekciju. Ispostavilo se da Srbija tih prvih dana nije oskudevala jedino sa prva dva navedena proizvoda. 

A kada su zvaničnici saopštili vest da je Srbija počela da proizvodi kvasac, nekima je bilo smešno, možda i zato što je saopšteno nekako kao da je osvojena najsavremenija tehnologija, gotovo kao da je Srbija među prvima počela proizvodnju vakcine protiv KOVIDA-19. Potom su usledile vesti da je u nekim fabrikama počela proizvodnja zaštitnih maski, sredstava za dezinfekciju, da bi se na kraju stiglo i do testova za korona virus i respiratora i više nije bilo smešno. 

Mnogi su se zapitali kako je je u zemlji, koja verovatno spada u evropski vrh kada je reč o broju pekara po glavi stanovnika, moguća vest o početku proizvodnje kvasca. Makar se kasnije ispostavilo da je, bar što se kvasca tiče, zapravo reč o početku proizvodnje punim kapacitetom u jednoj fabrici. I hoće li pandemija trajno vratiti proizvodnju makar onih roba koje se mogu pokazati strateški važnim za svakodnevni život u kriznim situacijama, kada neke zemlje počnu da uvode ograničenja izvoza?  

Nobelovac Joseph Stiglitz napisao je da je pandemija pokazala da ekonomski sistem koji će biti stvoren nakon pandemije, treba da bude osetljiviji na činjenicu da ekonomska globalizacija daleko nadmašuje političku, te da zemlje treba da teže boljoj ravnoteži između korišćenja prednosti globalizacije i neophodnog stepena samoodrživosti, odnosno oslanjanja na sopstvene snage. 

Legenda kaže da je nekadašnja Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija proizvodila gotovo sve što je bilo potrebno da zadovolji svakodnevne potrebe njenih građana. Uvozilo se i tada, ali je  za većinu uvoznih proizvoda postojao domaći ekvivalent. Sa raspadom SFRJ, globalizacijom i prelaskom na kapitalizam, u državama koje su iz nje nastale, prestala je proizvodnja mnogih stvari, ako je njihov uvoz bio jeftiniji. Neki svetski ekonomisti, međutim, sada ukazuju da bi proces mogao da krene u suprotnom smeru – ka deglobalizaciji.

Roubini: Balkanizacija tržišta

Jedan od njih je i ekonomista Nouriel Roubini, koji je predvideo svetsku ekonomsku krizu 2008. godine, a sada predviđa novu. “Pandemija je već dovela do balkanizacije i fragmentacije tržišta. Većina zemalja će pojačati protekcionističke mere da bi sačuvale domaće firme od globalnih poremećaja. Post-pandemični svet će imati jače restrikcije na transfer dobara, kapitala, usluga, tehnologija i podataka. To se već događa na tržištu farmaceutskih proizvoda, hrane i medicinske opreme”, piše Roubini za Project Syndicate.

Ukoliko to postane trajnija pojava, postavlja se pitanje treba li male zemlje koje su tokom pandemije vratile proizvodnju nekih važnih proizvoda, da je zadrže i kada ona prođe i da li će to učiniti.

Ekonomista dr Ljubomir Madžar, profesor emeritus Alfa BK univerziteta, inače zagovornik globalizacije, smatra da se njeni tokovi neće bitno promeniti zbog ovog velikog potresa.  

On veruje i da promene koje su se dogodile u proizvodnji tokom pandemije neće biti trajnog karaktera. “Ako se neko sada preorijentisao na proizvodnju maski, treba imati u vidu da je sada za tom robom velika tražnja. Kada se stvari jednom normalizuju, neće biti takve tražnje za maskama. Dakle, ono što je tokom pandemije pokrenuto iz nužde, po mom mišljenju, nema veliku verovatnoću da preživi u normalnim uslovima”, objašnjava Madžar za Al Jazeeru.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milorad Filipović ne isključuje mogućnost da se krene u realizaciju koncepta „samodovoljnosti“, ali je ne smatra previše verovatnom.

“Na žalost, današnji ekonomski sistem je tako postavljen da se proizvodni kapaciteti stvaraju makar za regionalni ili kontinentalni, ako ne i za globalni nivo. Ni jedna strana investicija u Srbiji nije ostvarena sa namerom da se snabdeva tržište Srbije, već makar ceo region bivše SFRJ plus susedne zemlje. Tu se radi o korišćenju ‘ekonomije obima’ u cilju snižavanja fiksnih troškova proizvodnje kako bi se postigla cenovna konkurentnost i zadobio dominantan položaj na nekom tržištu. Otuda od početka ovog veka toliki broj ‘merdžera i akvizicija’ gde se ili jaki i veliki udružuju kako bi bili još dominantniji po sistemu ‘veća riba guta manju’. Dakle, razvoj domaćih kapaciteta u cilju podmirivanja sopstvenih potreba domaćeg tržišta nije poželjan, jer bi takvi kapaciteti imali izuzetno visoke troškove i bili bi nekonkurentni ili nedovoljno iskorišćeni”, smatra Filipović.

Je li strani kapital osjetljiviji od domaćeg?

I njegov kolega na fakultetu profesor Dejan Šoškić, nekadašnji guverner Narodne banke Srbije, kaže za Al Jazeeru da je danas teško u kratkom roku obnoviti zatvorenije privrede. “Izgubljeni su mnogi kapaciteti i kompetencije i mehanizmi zaštite domaće privrede su bitno smanjeni”. 

Pandemija je na par primera pokazala i osetljivost stranog kapitala na vanredne okolnosti. Tako je gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović, prema pisanju lokalnih medija, javnost obavestio o pismu koje je dobio od južnokorejske kompanije “Jura”, u kome ga moli da posreduje povratku radnika u izolaciji, navodeći da je trenutna situacija neodrživa i da može da dođe do gašenja postrojenja i prebacivanja istog u neku od okolnih zemalja. Još neke strane kompanije, koje su kao i “Jura”, dobile značajne subvencije po svakom zaposlenom od države, sada otpuštaju radnike. Takvi primeri ponovo otvaraju pitanje da li bi Srbija trebalo da menja dosadašnju ekonomsku strategiju i da se umesto davanja velikih podsticaja stranim kompanijama, okrene podsticanju domaćih investicija.

Profesor Šoškić kaže da je oduvek bilo pogrešno i nerealno misliti da će samo strani kapital moći da razvije Srbiju. “Strani kapital može da doprinese tom procesu, ali je ključno razvijati institucije i obrazovanje i zdravstvo da domaće investicije rastu i da kvaltetno obrazovani i kompetentni ljudi ostaju u zemlji, profesionalno napreduju i razvijaju svoje kompanije i sredinu u kojoj žive. Dakle, uslov za privredni razvoj leži u dobro organizovanoj državi, sa jakim nezavisnim institucijama koje neprikosnoveno i efikasno štite ugovor, svojinu i fer uslove na tržištu. Bez toga nema uspeha”.

“Davanje subvencija stranim investitorima da dođu u Srbiju i otvore svoju proizvodnju je pogrešno i zapravo znači priznanje da naš privredni sistem nije adekvatan za poslovanje i često se svodi na to da se otvaraju pogoni koji zapošljavaju releativno nekvalifikovanu radnu snagu i plaćaju je ispod svake mere radnog dostojanstva”, dodaje Šoškić. 

A na pitanje da li će se takav pristup promeniti posle pandemije, odgovara da je teško očekivati bitne promene i u Srbiji i u regionu, bez ozbiljnih političkih promena. “Potrebne su nove političke elite koje će razumeti i sprovesti jačanje pravosudnog sistema i drugih državnih institucija, jačanje slobode medija, otvorene društvene debate radi iznalaženja adekvatnih rešenja za društvene probleme, i koje će razumeti da je obrazovanje i zdravstvena zaštita zadatak broj jedan, za postizanje dugoročnog rasta produktivnosti i životnog standarda. Dok god političke elite ne vide svoj interes u tim procesima, bitne promene na bolje je teško očekivati”, smatra Šoškić.   

Profesor Filipović objašnjava da svaka kompanija donosi poslovne odluke u skladu sa sopstvenim interesima i ciljevima, te da se mogu odlučiti na selidbu kapitala ako negde dobiju povoljnije uslove nego u Srbiji. On, međutim, podseća i da je osnovni motiv seljenja kapitala iz razvijenih zemalja visina prinosa, ali uz visok nivo sigurnosti ulaganja i povoljan tretman od strane domaćina. 

S druge strane, ukazuje da su domaće privatne investicije u Srbiji gotovo u potpunosti zanemarene, pa i zamrle, a sve na uštrb javnih investicija i stranih ulaganja, naglašavajući da je visina podsticaja koji se daju stranim direktnim investicijama često vrlo diskutabilna i da se teško može opravdati ekonomskim računicama. 

Trebaju li državi nacionalne kompanije

“Postavlja se logično pitanje: ako mi garantujemo sigurnost ulaganja i povoljan i stabilan poslovni ambijent, zašto je potrebno davati dodatne izuzetno visoke subvencije stranim ulagačima? Zbog izostajanja efikasnog funkcionisanja institucija, nedelovanja efikasnog i neutralnog sudsko-tužilačkog sistema, visokog stepena korupcije ili nečega drugog sa čime su bolje upoznati domaći kapitalisti, pa su stoga daleko oprezniji i suzdržaniji u donošenju investicionih odluka i opredeljuju se za ulaganja u inostanstvo”, objašnjava Filipović.

Ako je i dovela u pitanje opravdanost podsticaja stranim kompanijama, pandemija je možda potvrdila ispravnost odluke da Srbija zadrži vlasništvo u nekim velikim sistemima. Tako su tokom vanrednog stanja, avionima Air Srbije, gde država ima 51 odsto vlasništva, vraćani državljani ove zemlje koji su se zatekli u drugim državama, a prevožena je i medicinska pomoć.

Profesor Šoškić smatra da pandemija može da pokaže da je dobro imati državnu avio kompaniju, ali i državni zdravstveni sistem, infrastrukturu, univerzitete i mnoge druge stvari. “Ono što nije dobro je ako takva svojina prestane da bude državna svojina i postane de fakto partijska svojina i kao takva predmet zloupotreba”. 

“Te zloupotrebe, koje najčešće se svode na zapošljavanje nekompetentnih partijskih članova i zaključivanje štetnih ugovora, u okruženju slabih institucija i bez dovoljne slobode medija prolaze nekažnjeno. Uz to, međutim, kreiraju sliku o neefikasnosti državne svojine i vode u zaključak da je privatizacija rešenje. Mnoge vrlo razvijene zemlje zapada imaju mnoge kompanije u državnom vlasništvu. Kada bi se zapošljavali isključivo kompetentni ljudi, i kada bi imali prevashodni zadatak da štite i uvećavaju državnu imovinu (tj. imovinu poreskih obveznika), prijatno bismo se iznenadili šta sve može da bude efikasno a da je u državnoj svojini”, objašnjava Šoškić.

Njegov stav deli i Milorad Filipović, dok Ljubomir Madžar zastupa tezu da “ono što je dobro u vanrednoj situaciji, ne mora, i po pravilu i nije dobro u normalnim okolnostima”, te da ekonosmka politika Srbije treba da se orijentiše, pre svega, prema normalnoj situaciji.

“U tim uslovima država se pokazala kao loš vlasnik. Pa i u aerotransportu. U ovoj neobičnoj situaciji se možda pokazalo dobrim to što je država imala određene kapacitete pomoću kojih je spasavala naše građane. Međutim, pitanje je da li se isto to moglo napraviti i bez državne aviokompanije. U svetu su aviokompanije tokom pandemije izgubile veliki deo biznisa, kapaciteti su bili neiskorišćeni i siguran sam da je bilo lako iznajmiti neke avione u inostranstvu i obaviti isti taj posao”, objašnjava Madžar.

Na pitanje mogu li se pandemije izvući neke pouke za “dan posle” i Madžar i Šoškić ocenjuju da je u ovom trenutku teško predvideti u kom pravcu će se ekonomija razvijati kada se situacija normalizuje, jer to zavisi i od perioda trajanja pandemije, ali i od razvoja društvenih i političkih odnosa unutar pojedinih država, kao i na međunarodnom planu. 

Madžar podseća da su domaći ekonomisti i pre pandemije u državnoj politici uočili neke greške i promašaje, znatno veće od onoga što bi se moglo naučiti iz iskustva tokom epidemije. Kao jedan od primera, navodi povećanje plata u javnom sektoru pre epidemije koje je, kako kaže, bilo znatno iznad razumno predviđenog procenta budućeg privrednog rasta. “Mi tako sečemo granu na kojoj sedimo i to je greška koja će ostaviti duboke posledice”.

On smatra da sama epidemija neće promeniti ponašanje države niti ekonomsku politiku. “To može da donese samo neka veća promena u političkom sistemu, koja za sada nije na vidiku”, zaključuje Madžar.
Izvor: Al Jazeera