Od autoritarizma do autoritarizma – kako je Srbija napravila krug

Vladisavljević: Opet se pokazalo da je prioritet vlasti partijski, a ne javni interes (Ustupljeno Al Jazeeri)

Studija Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra profesora na beogradskom Fakultetu političkih nauka Nebojše Vladisavljevića izazvala je veliku pažnju ne samo stručne javnosti u Srbiji. U pitanju je knjiga-istraživanje koja naučno utemeljeno i sistematično, a ipak jednostavno i provokativno, opisuje krug koji je Srbija prošla u proteklih dvadeset godina – od rušenja Miloševića i njegovog autoritarnog poretka, preko neuspešnog pokušaja trajne demokratizacije, do cementiranja novog autoritarizma. Onaj ko pročita ovu knjigu svakako će lakše razumevati političke i društvene procesu u Srbiji danas. Vladisavljević je doktorirao na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka (LSE), gde je jedno vreme  predavao uporednu politiku i regulaciju etničkih sukoba.

  • Vaša knjiga nosi naslov Uspon i pad demokratije u Srbiji posle Petog oktobra. Možete li nam reći koji se period u proteklih 20 godina može smatrati periodom uspona, a koji – periodom pada?

– Obimno istraživanje demokratizacije, uz više desetina intervjua sa ključnim protagonistima političkih sukoba, otkriva dramatičan uspon i pad demokratije. Nove, postpetooktobarske demokratske vlasti su se suočile sa ozbiljnim problemima uglavnom nasleđenim od Miloševićeve vlasti. Ekonomske reforme, pokušaji preuređenja zajedničke države sa Crnom Gorom i rešavanja statusa Kosova, kao i preispitivanje prošlosti uz velike međunarodne pritiske, rasplamsavali su stare i izazivali nove političke sukobe. Uprkos tome, kontroverzna pitanja su se uglavnom razrešavala demokratskim putem, na slobodnim i poštenim izborima, u parlamentu i izvršnoj vlasti ili nenasilnim putem van institucija. Naše istraživanje govori da je u prvoj deceniji posle Petog oktobra na delu snažno političko takmičenje između vlasti i opozicije i unutar vladajućih koalicija, široko angažovanje civilnog društva i neprestano preispitivanje odgovornosti javnih funkcionera od strane javnosti. Ta obeležja su uvrstila Srbiju u evropske kontinentalne demokratije, tzv. demokratije konsenzusa. Zatim sledi postepeni pad medijskih sloboda i širenje klijentelizma i korupcije. Posle povratka obnovljenih stranaka starog režima na vlast 2012. ubrzano se gase medijske slobode, sistematski se zloupotrebljavaju sve poluge vlasti i javni resursi protiv opozicije i drugih kritičara vlasti i ograničava se političko takmičenje, sve do sloma demokratije 2015. i 2016. godine.

  • Knjigu počinjete podsećanjem na dva bitna događaja: na petoktobarske promene, odnosno na masovni otpor vlastima Slobodana Miloševića, i slučajem ‘Savamala’ iz 2016. godine, kada su ljudi sa fantomkama ‘pod okriljem noći’ bespravno rušili objekte na mestu gde niče ‘Beograd na vodi’. Zašto ste izabrali ova dva događaja kao temeljna?

– Ta dva događaja upravo simbolizuju uspon i pad demokratije. Demonstracije više stotina hiljada građana protiv izborne krađe koje su oborile Miloševića bile su vrhunac otpora opozicije i građana nedemokratskoj vlasti koji se više puta izlio na ulice gradova tokom prethodne decenije. Revolucionarna smena vlasti je označila kraj međunarodne izolacije zemlje a nova vladajuća koalicija je raspisala slobodne i poštene izbore, pokrenula ekonomske reforme, okrenula se Evropskoj uniji i vodila bitno drugačiju politiku prema nasleđu nacionalnih sukoba – politiku inkluzivnosti, podsticanja višestrukih identiteta i u tome se dosledno oslanjala na diplomatska i nenasilna sredstva. Nasuprot tome, slučaj „Savamala“ je primer sistematske zloupotrebe vlasti u poslednjih nekoliko godina. Grubo su narušeni urbanistički standardi u paketu sa sumnjivim poslovnim aranžmanima sa stranim investitorima na najvrednijem gradskom zemljištu. Očigledno je drastično urušavanje pravnog sistema i kršenje ljudskih prava. Slučaj se dogodio pod velom izborne noći, dakle neposredno posle izbora koji su prvi nedvosmisleno autoritarni izbori u zemlji posle devedesetih.

  • Koje su, po Vama, ključne greške glavnih političkih aktera posle 2000. godine koje su doprinele povratku na vlast onih političkih snaga koje su srušene Petog oktobra?

– Ključne demokratske stranke su bile uspešne i u otporu Miloševiću i kada su se nalazile na vlasti samo kada su delovale zajedno, u formalnim koalicijama ili neformalno, uz podršku i saradnju sa civilnim društvom. Međusobni sukobi su otvarali prostor za jačanje nedemokratskog bloka i obarali podršku građana demokratizaciji. Sukobi DS-a i DSS-a u godinama posle Petog oktobra omogućili su izborni oporavak radikala i trajno razočarali deo demokratske javnosti. Mnogi su smatrali novi sukob te dve stranke oko kosovskog pitanja i evrointegracija 2008, kao i stvaranje koalicije DS-a sa socijalistima posle izbora, receptom za učvršćenje demokratije i prevazilaženje konfliktnog nasleđa. Ipak, konačni raspad petooktobarskog bloka je dugoročno oslabio demokratski deo političke scene i ojačao obnovljene stranke starog režima. Neuspešni odgovor vlasti na ekonomsku i socijalnu krizu i sve manja posvećenost demokratiji, koja se ogledala i u sve češćim pokušajima kontrole medijske scene preko kontrole oglašavanja od strane reklamnih agencija bliskih vlastima, kao i širenje klijentelizma i korupcije usred krize, oborili su podršku građana DS-u i omogućili prerušenim radikalima da preuzmu svu vlast. Tek tada je usledio pravi kolaps petooktobarskih stranaka, jer su izgubili kontrolu nad javnim resursima, finansijere i aktiviste, a usledili su i sukobi u vođstvu. Tako je nova vlast imala odrešene ruke da radi šta želi u narednim godinama.

  • U jednom intervjuu ste rekli da demokratske promene zahtevaju brze i temeljne kadrovske i institucionalne promene i u sektoru bezbednosti. U kojoj se meri tajna ‘pada demokratije’ nalazi upravo u ovom sektoru?

– Glavna prednost revolucionarne demokratizacije kakvu smo imali u vreme Petog oktobra je da nove vlasti mogu drastično da promene politiku u različitim oblastima i da temeljno oblikuju institucije. Pošto takve demokratizacije podrazumevaju široke koalicije reformskih snaga, autoritativno i popularno vođstvo, široku podršku građana, a u našem slučaju i veliku međunarodnu podršku, retki su i uglavnom neuspešni značajniji otpori snaga starog režima novim vlastima. Nije bilo ozbiljnijih prepreka da se velike promene izvrše i u sektoru bezbednosti neposredno posle pada Miloševića, osim planova dve frakcije nove vlasti da pojedine elemente tog sektora iskoriste za jačanje sopstvenog uticaja. Verovatno su i bili zahvalni njihovim šefovima što nisu pokušali da zaustave proteste ekstremnim merama iako je to Milošević tražio. Posle prvih ozbiljnijih sukoba u novoj vladajućoj koaliciji to pitanje je skinuto sa dnevnog reda. Tako je otvoren prostor delovima starog represivnog aparata da povrate uticaj i u saradnji sa mafijaškim krugovima ozbiljno uzdrmaju novu demokratiju.

  • Ako bismo poredili Vučićev i Miloševićev način vladanja, kakve bismo sličnosti i razlike mogli da primetimo?

– U oba slučaja vidimo na delu novi autoritarizam, odnosno spoj formalno demokratskih ustanova i autoritarne vladavine. Ipak, očigledno je da se Vučićeva vladavina više oslanja na različite vrste manipulacije, a Miloševićeva je počivala na direktnijim oblicima kontrole. Nacionalni sukobi u bivšoj Jugoslaviji i međunarodna izolacija devedesetih olakšali su represiju unutar zemlje, a poslednjih nekoliko godina bliski odnosi sa EU i solidni međudržavni odnosi u regionu podstiču vlast da koristi manipulativne metode. Tako se medijska scena kontroliše preko privatnih provladinih tabloidnih medija koje služe kao batine režima, a politička scena stvaranjem prorežimske opozicije, suzbijanjem autentične opozicije i ucenama koalicionih partnera. S druge strane, podrška dela građana i finansijera kupuje se eksplozijom klijentelizma i korupcije. Teško je izbrojati koruptivne skandale zbog kojih bi padale vlade u demokratskim državama.

  • Koliko je važna nacionalistička dimenzija Vučićeve vlasti danas? I da li je Srbija faktor stabilnosti ili nestabilnosti u regionu danas, s obzirom na to što se u medijima bliskim vlasti veoma često širi nacionalna mržnja i reprodukuju nacionalistički stereotipi?

– Politika ove vlasti ima dva lica. Zvanična politika ističe potrebu za pomirenjem i dobrosusedskim odnosima. Okrenuta je međunarodnoj javnosti i delu domaće javnosti koji je oštro osuđivao raniju šovinističku politiku te stranke prema drugim narodima u regionu. S druge strane se neformalno, preko provladinih tabloida, širi govor mržnje po starom modelu i tako povlađuje delu starog biračkog tela te stranke. U zavisnosti od trenutne političke situacije i procene se zatim pojačava jedan ili drugi aspekt te politike. Pošto slični stil upravljanja vidimo i u drugim državama regiona ne čudi da stari sporovi opstaju.

  • Kako ocenjujete podršku koju Vučić i dalje ima od strane pojedinih zapadnih vlada uprkos tome što prisustvujemo, kako ćete reći u knjizi, ‘usponu novog autoritarizma’? Da li se može očekivati promena tih odnosa u nekom narednom periodu?

– EU i ključne države-članice već dugo ističu značaj stabilnosti i rešavanja preostalih nacionalnih i međudržavnih sporova u našem regionu. Bitna razlika poslednjih godina je da ređe govore o demokratskom razvoju kao činiocu stabilnosti. Očigledno misle da je moguće rešiti preostale probleme dogovorom autoritarnih vođa. A njihovu saradnju na tom planu obezbeđuju fingiranjem „napretka u evropskim integracijama“ uprkos temeljnog urušavanja evropskih standarda u raznim oblastima, naročito onih demokratskih. Takva politika nema izgleda na uspeh jer autoritarcima odgovara stanje sukoba, a kompromis može da ih košta podrške dela dosadašnjih birača. Ovde treba imati u vidu i širi međunarodni kontekst jer je u poslednjoj deceniji na delu globalna recesija međunarodne promocije demokratije. Ekonomske i druge posledice pandemije verovatno će samo pojačati taj trend. U svakom slučaju, nije realno očekivati da će se neko drugi izboriti za naše slobode osim nas samih, a podrška će stići kada napravimo ozbiljniji iskorak u tom smeru.

  • Neki će politički analitičari reći da Vučić neće bez velike muke predati vlast, regularno, na izborima. Šta bi zapravo trebalo da se desi da dođe do promene vlasti u Srbiji?

– Imajući u vidu dosadašnju vladavinu SNS-a nije realno očekivati značajnije ustupke bez velikog međunarodnog pritiska. Pošto takav pritisak nije verovatan u narednih par godina preostaje mogućnost vaninstitucionalnih promena ili kombinacije institucionalnog delovanja opozicije i vaninstitucionalnog pritiska. Aktivno vaninstitucionalno delovanje je neophodno i da bi se pojačali organizacioni kapaciteti demokratske opozicije, suzio krug neopredeljenih građana i proširila podrška opoziciji. Utisak u javnosti je da će opozicija moći da računa na veću podršku građana tek kada dođe do obnove vođstva, jer je reputacija nekih vođa temeljno narušena dok su se nalazili na vlasti ili neefikasno vodili opoziciju. Tada će i formalno udruživanje demokratske opozicije imati veću težinu. U svakom slučaju, najveću odgovornost za buduće događaje snose oni koji kontrolišu ključne poluge moći.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Usvajanje nove medijske strategije u Srbiji kasni već nekoliko godina, a nakon usvajanja slijedi višegodišnji proces na izmjenama medijskih zakona.

opinion by Nedim Sejdinović
Published On 28 Jul 2019
Više iz rubrike TEME
POPULARNO