Svijet na putu kolektivnog ‘sljepila’

Orwell ili Camusova Kuga, kao da su to postale dve glavne literarne distopije iz kojih stanovnici takozvanog razvijenog sveta izvlače snagu da sebi objasne šta se zapravo u vreme korone dešava sa ljudskim društvom i svakim pojedinačnim čovekom. 

Ali Iberijsko poluostrvo, Španija, Portugal i dobar deo Latinske Amerike pronalaze lekovitu terapiju – u Joseu Saramagu.

Nije slučajno što je pregršt eseja u pirinejskim i latinoameričkim medijima posvećeno poređenju pandemije korona virusa sa Slepilom, remek delom portugalskog nobelovca. Iako će se ove godine u junu obeležiti deset godina otkako je otišao sa ovog sveta, poetika Josea Saramaga je još aktuelnija danas, nego za njegovog života.

Meksički književnik Fernando Fabio Sanchez konstatuje kako je epidemija korone dokaz da ljudski rod može, kao u Slepilu, iz nepoznatog razloga da kolektivno izgubi vid i da smo svi mi bukvalno postali „slepci koji znaju da gledaju, ali ne vide“. U Mileniju, jednom od najozbiljnijih medija na španskom govornom području, Fabio Sanchez podseća kako je otpočela i razvijala se epidemija slepila u fiktivnom delu Josea Saramaga iz 1996.

Analogija sa sadašnjom situacijom

„… Na početku nije bilo mnogo pacijenata i bili su smešteni u karantin gde su se brinuli sami o sebi, namirnicama koje su im dopremljivane, sopstvenoj higijeni, i čišćenju prostorija, sahranjivanju umrlih…”

A onda je u karantinu nekolicina slepih zlikovaca preuzela kontrolu nad većinom. Pojedini slepci otpočeli su borbu protiv torture (ili diktature). Umirali su u borbi “za oslobođenje”. Drugi su se pomirili sa sudbinom i preživljavali u tom ropstvu. Nepočinstva brutalnih vlastodržaca unutar epidemijskog zatvora opisana su u detalje.

Razvoj događaja u Saramagovoj alegoriji, meksički pisac vidi kao analogiju sa sadašnjom situacijom:

“I sami smo se na ovoj planeti suočili sa posledicama naših postupaka”. 

“Red koji održava ljudske živote nije usklađen sa prirodom, jer ono što čovek naziva svojim životom, nije ništa drugo, do kratki trag bez rizika usred istorijskog ponavljanja”, piše Fabio Sanchez.

Opominje nas, oslanjajući se na Josea Saramaga, kako postepeno otvaranje sveta radi ekonomije „nije ništa drugo, no pokušaj da se nastavi sa istim navikama i poretkom“. Ovoga puta ćemo preživeti, ali to će biti samo predah do sledeće katastrofe.

I španski analitičari upregli su se da u delima portugalskog književnika pronađu način za sigurniji i trajniji  izlazak iz epidemiološke krize. Saramagova literatura prevođena je sa portugalskog na španski jezik, još u rukopisu. Zahvaljujući njegovoj posvećenoj supruzi Mariji Pilar del Rio, čitaoci sa tog ogromnog govornog područja mogli su da uživaju u prevodu gotovo isto onoliko koliko i u originalu.

Slepilo se leči kad odlučimo da progledamo

Veoma je zanimljiv mali esej u španskom El Confidencialu baš zato što ga piše akademik i profesor prava Jesus Lopez Medel, inače istaknuti član konzervativne Narodne partije.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Jurista je veliki poštovalac Saramagove „briljantne proze“ i preporučuje da prihvatimo njegove humanističke poruke, iako je portugalski nobelovac do kraja života ostao nepopravljivi levičar dok je profesor Lopez Medel na suprotnoj strani ideološkog spektra. 

Uz prepričavanje detalja iz Slepila, gde je „ispoljena galerija najnižih ljudskih instikta“, španski akademik konstatuje da je “naša aktuelna situacija isto toliko realna kao i fikcija Saramagovog romana”: Lideri koji vode “borbu protiv korone” još su zaslepljeniji od obolelih pacijenata. Oni bez ikakve vizije “lešinarski čuvaju svoj dosadašnji ekonomski plen, i politički rejting” .

Šta nam u stvari poručuje Saramago? Potrebno je da zatvorimo oči i da obolimo od „belog slepila“. Posle preležane bolesti, svi zajedno, sa novoprobuđenom energijom trebalo bi da se posvetimo spašavanju „nade, solidarnosti, etike i ljubavi“, svih onih humanističkih vrednosti čiji nedostatak se osećao pre pandemije.

Stanovnici Iberije i Južne Amerike imaju sreću u ovoj nesreći. Zajednički jezik približio je Pirineje Andima, pokrenuo je spajanje geografskih širina i dužina. Idejno je učinio da Španija i Portugal otplove ka južnom delu novog sveta. Latinska Amerika, to zapušteno zadnje dvorište Severa, gde se sa dolaskom zime, tek očekuje razigravanje virusa, može da računa na blisku poetiku Iberijskog poluostrva. 

Odlazak u Amazoniju bez spaljivanja

Nije samo Saramago učinio da se ova dva sveta osete kao jedan. Nedavno je od korona virusa u Španiji preminuo najčitaniji čileanski pisac Luis Sepulveda (70). Više od mesec je bio priključen na respirator u bolnici u Oviedu i nije uspeo da povrati dah.

Njegov Starac koji je čitao ljubavne romane (na srpski jezik prevela ga je Silvija Monros) preveden je na 50 jezika, a u Francuskoj je davne 1992. dobio nagradu za najbolji strani roman.

Ali odlazak velikog čileanskog umetnika propraćen je kratkim vestima i uprošćenim biografskim podacima. Piscu koji je svojevremeno komponovao odu Amazoniji i njenim autohtonim narodima, neumornom putniku izgnanom iz Pinočeovog Čilea, odužili su se Peru, Argentina, Kolumbija…

Španija je usred harajuće bolesti našla vremena i prostora da preporuči ponovno čitanje Luisa Sepulvede.

Tamošnji mediji naglašavali su da je Sepulveda razotkrivao genocid nad narodom Mapuče od strane Evropljana i kolonijalne Španije, kao što je kritikovao kriminal multinacionalnih kompanija koje su prisvojile milione hektara čileanske i argentinske teritorije u Patagoniji. Junaci njegovih romana su sanjari koji sanjaju “bolji, pravedniji, velikodušniji svet” kako je objasnio u jednom od nedavnih intervjua. Oni ne daju svoje reke, svoju šumu, ne daju da se pali Amazonija.

Šta govore neprimetni građani, a šta političari

Ako bi ste sada pitali obične ljude šta nam danas najviše nedostaje da bi svet preživeo, ispostavilo bi se da građani mnogo više razmišljaju o vizijama kakve su imali Garcija Marquez, Luis Sepulveda, ili Jose Saramago…, nego o povratku na pređašnje stanje, čime su zaokupljeni politički lideri i korporativni direktori.

Ako su “neprimetni, obični i slabo plaćeni” uspeli da izbiju “na prvu liniju borbe” protiv “nevidljivog neprijatelja” oni valjda neće dopustiti da njihove žrtve budu uzaludne. Samo slepci nisu videli ono što su zatekli Saramagovi (anti)junaci posle epidemije slepila: prljavštinu i smeće na sve strane.

Ali “grad je još uvek bio tu” završava Saramago svoj roman sa dozom optimizma. Kakav će biti taj naš grad?

Ni od jednog virusa se ne može očekivati da umesto građana zada odlučujući udarac pređašnjem poretku vrednosti, rezonuje u madridskom El Paisu južnokorejski filozof i profesor na Berlinskom fakultetu umetnosti. Grad moraju da urede ljudi solidarno i pametno da  ga dograde i da mu povrate dušu po meri čoveka.

Za sada, španski gradovi uređeni su pravilima i propisima kakvo nameće vanredno stanje čije je produženje parlament tesnom većinom izglasao do kraja maja. Deca su prvi put posle četrdesetodnevne izolacije izašla na ulicu. Po njihovom reagovanju i disciplini može se zaključiti da bolje shvataju novu normalnost od odraslih.

Španija ima manjinsku socijalističku vladu kojoj je dopalo da se bori ne samo sa tekućem pandemijom. Pokret krajnje desnice raste i nedavno je ušao u Parlament, katalonski političari uporno rade na stvaranju uslova za nezavisnost Katalonije, ekonomska situacija je drastično pogoršana. Biće mnogo izazova i kad prođe karantin. Rešenja se ne smeju tražiti samo u političkom nadglasavanju. Srećom, tu su poruke klasika literature kojima se iberoamerikanski svet uvek vraća. “Adios” su nedavno rekli Sepulvedi, posmrtnim počastima ispratili su pre deset godina Jozea Saramaga, Garcija Marquez je sahranjen uz mnoštvo žutih leptirića u Latinskoj Americi …

Sa svima njima se iznova susreću, razgovaraju, pa i pregovaraju.

Izvor: Al Jazeera