Istina i mit o zdravstvenom sistemu Njemačke

Gunđanje jedne medicinske sestre, strahovanja jednog specijaliste anesteziologije i čuđenje jednog medicinskog tehničara ovih dana dočaravaju stvarno stanje nemačkog zdravstvenog sistema verovatno slikovitije i bolje nego bilo koja studija, grafikon ili izjava zvaničnika.

Taj stvarni uvid konkretnih zdravstvenih radnika zapravo daje pravi kontekst za brojne podatke ali i aktuelnu pandemiju u okviru koje je nemačko zdravstvo, ne samo u očima Balkanaca, već celog sveta sagledano kao najbolje, najspremnije i još mnogo toga naj.

Naprosto, u čuvenoj filmskoj rečenici “nemačka medicina je najbolja na svetu” ima mnogo istine, ali i mnogo mita. Deluje neverovatno, ali trenutni uspeh u borbi protiv korona virusa Nemačke u odnosu, na primer, na susednu Francusku, duguje samo delom spremnosti i kvalitetu zdravstvenog sistema.

Deo zasluga leži zapravo u posledici sticaja okolnosti da mere štednje i tržišna pravila u nemačko zdravstvo nisu ušle brzo kako su mnogi to hteli i preporučivali godinama unazad.

Prazan krevet manje zarađuje

Političari, ekonomisti i brojne konsultantske kuće godinama gunđaju kako sistem bolnica u Nemačkoj nije tržišno isplativ. Kažu, sistem je preglomazan, nedovoljno efikasan i preskup.

Danas, pak, gunđa jedna medicinska sestra na Univerzitetskoj klinici u Heidelbergu. Iako poreklom sa Balkana, skoro 30 godina rada u Nemačkoj učinili su svoje pa njena briga nije od toga da će bolnice biti prebukirane obolelima od Covida-19 već zbog toga “što toliki kreveti zvrje prazni”.

Bolnica je ispražnjena od svih pacijenata kojima je potrebna medicinska intervencija koja može da sačeka tako da ti kreveti čekaju teško obolele od Covida-19 a, tvrdi ona, “oni neće doći”.

“To samo znači da će bolnica na kraju godine biti u gubicima”, zabrinuto zaključuje ona, već odavno naviknuta da je prazan bolnički krevet opasnost za svaku bolnicu, jer “prazan krevet manje zarađuje”.

Činjenica da jedna medicinska sestra o ovome uopšte brine, čini se, možda najjači dokaz koliko je tržište ušlo u nemačke bolnice znatno pre korona virusa.

Ali, kako je onda u ovoj korona-krizi Nemačka u toliko drugačijoj situaciji u odnosu, pre svega, na ostatak Zapadne Evrope?

Kako to da u Nemačkoj na 100.000 stanovnika ima 33,9 kreveta na bolničkim odeljenjima intenzivne nege, što je višestruko više nego u Holandiji (6,4), Velikoj Britaniji (6,6), Italiji (8,6), Španiji (9,7), Švajcarskoj (11) i Francuskoj (11,6)? I kako je Nemačka već tih rekordnih 28.000 kreveta u intenzivnoj nezi opremljenih sa 25.000 respiratora uspela da, zbog pandemije, za desetak dana poveća na 40.000 kreveta i 30.000 respiratora?

Kako je Nemačka to uspela a Italija je uspela da sopstvenih oko 5.200 kreveta u intenzivnoj nezi poveća za tek oko 1.400?

Odgovori na ova pitanja bi suštinski mogli da se svedu na to da je tržište u nemačko zdravstvo sporije ušlo nego u francusko ili britansko.

Posle ponovnog ujedinjenja, Nemačka je imala oko 2.400 bolnica da bi se taj broj u poslednje tri decenije smanjio ne nešto više od 1900, od kojih je trećina u privatnim rukama. Međutim, u prošle godine objavljenoj studiji konsultanti iz ugledne Bertelsmann fondacije procenili su kako je Nemačkoj neophodno ne više od 600 bolnica.

Iako dobar deo nemačke političke elite skoro bespogovorno sluša savete ove fondacije, ovako veliki rez u zdravstvenom sistemu bio je preveliki zalogaj.

Pre svega, zbog političke cene koju bi sigurno platili zvaničnici. Zbog toga je za nemačke političare “rešenje” bilo da nastave kao i dosad, to jest da ne donose nepopularne odluke već da se bolnice same ugase kada izgube bitku sa tržištem.

Spas u ‘prekobrojnim’ bolnicama

Ovo finansijsko iznurivanje dovelo je do toga da je u Nemačkoj bolnički sistem i dalje regionalno široko rasprostranjen, da su mnoge bolnice u dugovima ali da još nisu ugašene te da imaju praznih kreveta.

U pandemiji novog korona virusa upravo ovo se ispostavilo kao komparativna prednost nemačkog zdravstva u odnosu na holandsko ili britansko.

U nastojanju da izbegne prebukiranost i haotične scene iz italijanskih ili francuskih bolnica, nemačka država je bolnicama naredila da odlože sve rutinske operacije, obećavši im da će im nadoknaditi gubitke.

Konkretno, one već dobijaju dnevno po 560 evra za svaki krevet, koji drže spreman za potencijalnog pacijenta koji boluje od Covid-19, ali i 50.000 evra za svaki dodatni krevet na odeljenjima intenzivne nege koji nisu imali prošle godine.

Tajna nemačkog povećanja broja kreveta u intenzivnoj nezi i to bezmalo preko noći leži, ne samo u ovoj finansijskoj podršci, već u činjenici da nije ugasila takozvane nerentabilne bolnice pa su sada one mogle da ponude tražene bolničke kapacitete za pandemiju.

Jedan od razloga je i to što nije poslušala konsultante Bertelsmann fondacije da zatvori bolnice koje imaju manje od 200 kreveta, jer su upravo tih oko 840 bolnica sada zaslužne za svaki sedmi krevet u intenzivnoj nezi.

Iako je sve ovo omogućilo Nemačkoj da mnogo spremnije dočeka ovu pandemiju, medicinsku sestru sa početka ove priče to ne teši. Ona misli da će državne subvencije vrlo brzo presušiti posle pandemije i da će se bolnice vrlo brzo vratiti u staru borbu sa finansijama.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

A ta borba podrazumeva da bolničko rukovodstvo više interesuju pacijenti za koje je potrebno mnogo rada stručnog osoblja uz upotrebe skupe tehnike, jer to bolnici donosi više novca od zdravstvenog fonda.

Štaviše, ako je pacijent osiguran kod privatnog zdravstvenog fonda, onda će u bolnici još radije uraditi takvu skupu intervenciju, jer od privatnog osiguranika bolnica naplaćuje više nego od državnog.

Da se izbegne ova pojava nije pomoglo ni to što je 2004. godine uveden svojevrsni ‘paušal po terapiji’, to jest da osiguranici bolnicama pokrivaju deo troškova za određenu dijagnizu, bez obzira na razvoj bolesti.

Time nije sprečeno da bolnice više raduje pacijent kojem je potrebna, primera radi, neka ortopedska operacija nego onaj sa nekim hroničnim oboljenjem, kojem se stanje neće previše promeniti u narednom periodu te ne iziskuje skupe intervencije već samo redovne preglede i moguće promene lekova.

Ljekari pod pritiskom, sestre potplaćene

To svedoči i lekar sa dve specijalizacije, koji u Tuebingenu na jugozapadu Nemačke, radi kao anesteziolog na Covid-19 odeljenju jedne bolnice.

Ali, ukazuje da zdravstveni sistem, a pre svega rad bolnica, i te kako ugrožava višedecenijska politika štednje – od obrazovanja medicinskog osoblja, preko uslova rada lekara i medicinskih sestara, do štednje na zaštitnoj opremi.

Ovaj lekar je jedan od onih srećnih Nemaca, koji je uspeo da upiše medicinski fakultet u Nemačkoj, gde svake godine za 10.000 brucoških mesta na medicini bude prijavljeno najmanje 50.000 kandidata. Tu se prvi put susreo sa štednjom, jer je tih 10.000 mesta drastično manje nego 1990. godine kada ih je samo u zapadnonemačkim pokrajinama bilo 12.000.

Ova štednja je uticala da, kako ukazuju podaci Organizacije za ekonomska saradnju i razvoj (OECD), Nemačka ima tek 11,3 svršena studenta medicine na 100.000 stanovnika, dok neuporedivo siromašnija Srbija ima 17. Slična je situacija i sa kvalifikovanim medicinskim sestrama.

Na to se dodaje i štednja na platama, kao i preopterećenost kao sastavni deo redovnih uslova rada pa tako skoro 60 odsto anketiranih lekara u Nemačkoj oseća da je preopterećeno i da često “radi do granice fizičke izdržljivosti”.

Najgore prolaze mladi lekari pa, kako ukazuje jedna studija, 70 odsto njih pokazuje očigledne simptome burn-outa. Zbog toga ne čudi što ne tako mali broj nemačkih lekara odlazi da radi mahom u Austriju, Švajcarsku i skandinavske zemlje, pre svega zbog većih plata i boljih uslova rada.

Posledica svega toga je da, prema podacima OECD-a, Nemačka na 1.000 stanovnika ima 2,4 bolničkih lekara, dok ih je za 40 odsto više u susednoj Švajcarskoj. Ništa bolja situacija nije ni po pitanju medicinskih sestara u bolnicama kojih je 5,6 na 1.000 stanovnika, dok ih je Norveška ima 9,1.

Manjak lekara i medicinskih sestara se ne nadoknađuje ulaganjem u obrazovanje, već u različite načine uvoza ovog kadra iz inostranstva – od bilateralnih sporazuma sa pojedinim zemaljama, preko angažovanja posredničkih agencija, do davanja bonusa od oko 2.000 evra svojim zaposlenima za svakog dovedenog kolegu.

Zašto tako? Pa, po pitanju lekara, nemačka računica je očigledna: umesto da daju najmanje 225.000 evra samo na fakultetsko školovanje jednog lekara u Nemačkoj više im se isplati da za nekoliko hiljada evra dovedu lekara sa iskustvom sa Balkana, iz Rusije, Ukrajine ili Poljske.

Štednja na opremi ugrozila bolničko osoblje

Osim toga, štednja je bila na prvom mestu čak i usred epidemije, jer se očigedno zbog manjka zaliha štedelo na preko potrebnoj zaštiti medicinskog osoblja, ali i na testiranju.

Prema rečima anesteziologa iz Tuebingena, prvih sedmica čak ni medicinsko osoblje, koje je imalo kontakt sa zaraženim, nije testirano samo zato što nisu imali nikakve simptome.

To što bi mogli da budu asimptomatski slučajevi i da nesvesno dalje šire infekciju i to ljudima kojima je već ugroženo zdravlje, očigledno nije bio dovoljan razlog da bude utrošen koji test više.

Štaviše, u početku su u pojedinim slučajevima njihovi nadređeni potcenjivali značaj zaštitnih maski, skafandera i rukavica, kako kaže, čak i na korona odeljenjima.

Slično je iskustvo i medicinskog tehničara u jednoj privatnoj bolnici u Heidelbergu. On je jedan od više od 7.500 medicinskih radnika širom Nemačke, koji su se na poslu zarazili korona virusom. Stvarni broj je mnogo veći, budući da pojedine nemačke pokrajine ne vode ovu vrstu statistike.

Kako ističe, bezmalo celo odeljenje intenzivne nege na kojem radi je zaraženo tako što su primili jednog hroničnog srčanog bolesnika, koji nije znao da je zaražen korona virusom.

Zbog sve više takvih slučajeva, sve više bolnica u Nemačkoj je tek krajem prošlog meseca krenulo da razmatra da bar osnovne zaštitne maske i rukavice nosi celokupno bolničko osoblje, a ne samo oni na takozvanim korona-odeljenjima.

Na hiljade zaraženih medicinskih radnika i to uglavnom onih koji ne rade na korona-odeljenjima svedoči da su čelnici nemačkog zdravstvenog sistema poprilično kasno shvatili da korona može da uđe u bolnice i na „sporedan ulaz“ i da van stroja izbaci veliki broj preko potrebnog medicinskog osoblja.

Ali, ono što čudi ovog medicinskog radnika, koji je iz Srbije došao u Nemačku, jeste to što ga posle skoro četiri sedmice bolovanja zbog lakih simptoma Covida-19 niko neće testirati da li i dalje ima virus, to jest da li je i dalje zarazan.

“Testiraju samo one koji su imali težu kliničku sliku pa bili hospitalizovani. Nama, koji smo kod kuće bolovali, kažu da možemo da se vratimo na posao dva dana pošto nam prođu simptomi”, svedoči ovaj bolničar, zbunjen time, naročito kada to uporedi sa Srbijom gde se tek posle dva negativna testa smatra da je osoba preležala bolest i da nije više zarazna.

Zarada od preležanog Covid-19

S druge strane, dok je zbunjen i razmišlja da li je i dalje zarazan za druge, on je upravo postao tražena roba na tržištu nemačkog zdravstva. Kao iskusni medicinski radnik, koji je preležao Covid-19 pa se pretpostavlja da je bar neko vreme imun na korona virus, on je već dobio ponude da radi na korona-odeljenjima drugih bolnica.

Štaviše, bolnica u kojoj radi je spremna da ga privremeno “iznajmi” drugoj bolnici, koja ima znatno više korona-pacijenata.

Lovci na kadrove su mu već ponudili da uz dosadašnju platu za svaku sedmicu rada u drugoj bolnici dobija dodatnih 500 evra. Ko će na taj dodatak platiti poreze i doprinose ne pominju.

Korona očigledno nije životno ugrozila ulazak tržišnih pravila u nemačko zdravstvo. A da li će pandemija doprineti da socijalni aspekt i kvalitet zdravstva ipak ne završi na respiratoru zbog “virusa tržišne borbe za isplativost”, zasad je rano predvideti.

Doduše, mnogo govori to što su mnoge bolnice naprasno prinuđene da zaposlenima skrate radno vreme, jer im kreveti rezervisani za korona-pacijente zvrje prazni, a otkazane su sve operacije koje nisu hitne. Očigledno onih 560 evra dnevno po rezervisanom krevetu nije dovoljno da pokrije osnovne troškove bolnica.

Strah od italijanskog scenarija izgleda bi mogao da dovede do toga da i nemačko zdravstvo završi na intenzivnoj nezi.

Izvor: Al Jazeera