Penzioneri u Srbiji kraće borave na otvorenom nego zatvorenici

Od kada je nadležnima u Ministarstvu pravde Srbije postalo jasno da je epidemija korona virusa stigla u Srbiju, osuđenicima u kazneno-popravnim zavodima i okružnim zatvorima omogućen je produženi boravak na svežem vazduhu. Za njihovo dobro. Do pojave korona virusa imali su dva sata dnevno. 

Od kada je predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću postalo jasno da korona virus ipak nije “najsmešniji na svetu”, kako je to prvobitno, u njegovom prisustvu, objasnio pulmolog dr Branimir Nestorović, građanima Srbije u urbanim sredinama, čiji je “greh” što imaju više od 65 godina, propisan je kućni pritvor. Već mesec dana mogu da napuste stan samo jednom nedeljno, u praskozorje, na tri sata, kako bi otišli do najbliže samoposluge koja je otvorena u to vreme. 

Apeli opozicionog Saveza za Srbiju, ali i nekih javnih ličnosti, da se penzionerima, radi ublažavanja fizičkih i psihičkih tegoba, dozvoli makar sat vremena šetnje dnevno, u periodu od 18 do 19 sati, kada je već na snazi policijski čas za sve, nisu naišli na razumevanje. Naprotiv, predsednik Vučić je objasnio da bi “groblja bila tesna” ako bi se to dozvolilo.

U međuvremenu se predomislio, pa je ovog utorka najavio da bi posle uskršnjih praznika u Srbiji, penzioneri mogli da dobiju mogućnost da ipak izađu iz svojih stanova i mimo onog “vampirskog” termina, koji im je dodeljen jednom nedeljno. 

“Ideja je da se u tri dana izdvoji osam sati za penzionere, a da to mora da bude u okviru policijskog sata. Oni mogu sami da budu, ali ne u sat ili dva da ne bi bila velika gužva. Moramo da izdvojimo komad od šest ili osam sati. A da kažemo svakome da je maksiimalno pola sata i do 300 metara od kuće”, rekao je Vučić u Dnevniku Radio televizije Srbije. 

Samo osam dana ranije, na pomen mogućnosti da se penzionerima dozvoli jedan sat dnevno da izađu napolje, predsednik Srbije je reagovao izjavom  da samo treba zamisliti da više od milion penzionera u sat vremena izađe na ulice. “Zamislite u šta bi se to pretvorilo, to ne bi bio Vuhan, Italija ili Španija, već jedinstven slučaj u svetu, ti svi slučajevi, plus Njujork, pa puta pet”. 

Zašto se Vučić predomislio?

Zašto je u međuvremenu promenio mišljenje, na osnovu kojih kriterijuma i brojeva, da li je to bio predlog stručnog tima, nije objasnio. Baš kao što ni ranije javnost nije dobila precizno objašnjenje nadležnih zašto je do sada bilo opasno da se penzionerima dozvoli da na sat vremena dnevno izađu u šetnju, na otvorenom prostoru, uz poštovanje neophodne distance, gde bi oko njih bili samo ispisnici koji su dan proveli u karantinu, a nije opasno kada im se dozvoli da jednom nedeljno svi u isto vreme nagrnu u samoposluge, u zatvoren prostor, gde su šanse za bliske susrete sa vršnjacima ili zaposlenima mnogo veće. 

Na pitanje da li su veće šanse da se neko zarazi prilikom šetnje na otvorenom ili u samoposluzi, u zatvorenom prostoru, epidemiolog dr Zoran Radovanović kaže za Al Jazeeru da rizik od zaraze napolju gotovo da ne postoji, ako se drži socijalna distanca. 

S druge strane, dodaje, postoji verovatnoća da se prilikom kupovine u samoposluzi, koja podrazumeva pipanje stvari koje je neko već pre pipao, pokupi virus, čak i ako se nose rukavice, jer ih, kaže, mnogi ne skidaju pravilno. Osim toga, šansa za prenos virusa može se javiti tokom naizmeničng diranja artikala u trgovini i ličnih stvari, poput naočara, novčanika, telefona, naročito ako se kasnije ne očiste dobro.

Govore li šta primjeri Slovačke i Švedske?

Da je epidemiolog dr Zoran Radovanović u pravu kada kaže da je teško porediti situacije u različitim zemljama, jer se situacija razlikuje, pokazuju i neki primeri.

Tako, recimo, u Slovačkoj nema nikakve zabrane kretanja za stariju populaciju, ali ni za ostale građane. Samoposluge od 9 do 12 pre podne otvorene su samo za penzionere, ali oni mogu da idu u nabavku i u bilo koje drugo doba dana. S druge strane, obavezno je nošenje maske na svim javnim mestima, broj ljudi koji smeju da budu u radnji u istom trenutku je ograničen (po jedan na svakih 25 kvadratnih metara), a trgovine moraju da obezbede sredstvo za dezinfekciju ruku, rukavice za mušterije, kao i obavezno odstojanje od dva metra u redovima. 

I pored toga što se penzioneri u ovoj zemlji sa oko pet i po miliona stanovnika, slobodno kreću, broj obolelih od 6. marta (kada je registrovan prvi oboleli, baš kao i u Srbiji) do sredine ove nedelje još nije prešao 1.000 (na 30.000 testiranih do 14. aprila, što je za oko 7.000 više nego Srbija, koja ima gotovo pet puta više obolelih). Opet, u Slovačkoj se vode rasprave da li su Romi diskriminisani, jer je vlast nekoliko njihovih naselja, gde je bilo pozitivnih na korona virus, stavila u karantin.

Švedska, koja jedina u Evropi ne prati ostale zemlje u uvođenju restriktivnih mera, za sada ne odustaje od svog načina borbe protiv epidemije, iako bi se po brojkama dalo zaključiti da trenutno beleži lošije rezultate od svog suseda Danske, koja je odmah zatvorila škole i vrtiće, zabranila okupljanja, zatvorila kafiće, restorane, kozmetičke salone i slično. U Švedskoj je do 14. aprila bilo oko 11.500 obolelih (na gotovo 55.000 testiranih), u Danskoj 6.700 obolelih (na oko 78.000 testiranih). Opet, Švedska ima gotovo duplo više stanovnika od Danske, koja je, opet, pet puta gušće naseljena od Švedske. 

Dr Radovanović ocenjuje i da je mera 24-časovne zabrane izlaska za starije od 65 godina možda bila preoštra, te da se možda moglo i bez nje. 

“Svakako to ne znači da se puste istovremeno svi penzioneri da jurnu u parkove i prodavnice, nego da se to uradi sa merom. Na primer, da bude po 20 odsto populacije penzionera pušteno da u određeno vreme zadovolji svoje potrebe za hodanjem, kupovinom. To je jednostavno rešiti. Može, na primer, prema slovu prezimena ili prema kućnom broju. Recimo, jednog dana izlaze oni kojima se kućni broj završava sa nulom ili jedinicom, narednog dana dvojka i trojka i tako redom. Moglo je to da se organizuje i ranije. Na primer, od 17 do 19 sati, kada važi zabrana kretanja za sve ostale. Bilo bi humanije i verovatno ne bi ni uticalo na učestalost bolesti”, ocenjuje dr Radovanović.

Igra brojki

Radovanović kaže i da je teško porediti da li je i koliko Srbija zbog ovakvih mera bolje prošla od drugih zemalja kada je reč o starijoj populaciji, jer je drugačija situacija u svakoj zemlji. A bez jasnih kriterijuma za poređenje svako može da tvrdi ono što mu odgovara – vlast da je tom merom spasla živote, a protivnici te mere da su penzioneri u Srbiji bez potrebe nedeljama bili zatočeni u kućama. 

Vlast u Srbiji može, recimo, da se pozove na činjenicu da je prosečna starost preminulih od korona virusa u Srbiji 64 godine, dok je, recimo, u Italiji preko 80, i da na osnovu toga tvrdi da je zabrana izlaska za starije ipak dala rezultat. Što još ne znači da će takva situacija biti i nadalje.

“To nam se može vratiti u drugom talasu epidemije”, upozorava dr Radovanović. “Ova zabrana izlaska starijima sada imala bi smisla kad bismo bili sigurni da će biti vakcine na jesen, pa da se ovaj prvi period pregura za što manje obolelih, da do tada sačuvamo starije. Ali vakcine, bar za nas, neće biti bar do sledećeg leta”. 

Činjenica je, međutim, i da je pored najstrožih mera zabrane izlaska za stariju populaciju, među obolelima u Srbiji od korona virusa, gotovo 30 odsto njih starije od 60 godina. Polovina ih je u starosnoj grupi od 60 do 69 godina, ostali su stariji od 70.

U međuvremenu, što duže traje 24-časovna zabrana kretanja za starije osobe, raste i uticaj negativnih posledica te mere, smatra profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, socijalni psiholog dr Dragan Popadić. 

“Za stare ljude je neka jednostavna fizička aktivnost kao što je šetanje jedna od elementarnih potreba. To je istovremeno i socijalna aktivnost, jer mogu da sretnu nekog poznatog, da razmene po koju rečenicu, pohvale se ili požale i nastave dalje. Tim pre, što mnogi od njih žive u skromnim uslovima, zbijeni u malim stanovima”, kaže Popadić. 

I profesor beogradskog Medicinskog fakulteta u penziji i nekadašnji šef katedre za gerontologiju dr Mladen Davidović, za Al Jazeeru kratko ocenjuje da stalni boravak za stare u zatvorenom prostoru ima negativan učinak.

Ponašaju li se penzioneri rizično?

“Prostom pretragom naučnih datoteka na web stranicama i portalima,kao što su, na primer, Google Scholar, naćićete hiljade stručno-naučnih referenci koje dokazuju prednosti fizičke aktivnosti i boravka starijih osoba u zelenilu i na svežem vazduhu”, kaže, napominjući da se mali broj studija koji se protive takvoj tezi, uglavnom odnose na bolesnike od različitih  bolesti, uključujući i stare sa tim bolestima. 

Iako su posledice zaraze korona virusom mnogo ozbiljnije za osobe starije od 65 godina, profesor Popadić smatra da je rizik da se pripadnici ove populacije zaraze prilikom izlaska napolje manji nego za mlađe kategorije. 

Penzioneri zatvoreni i u Turskoj i BiH

Slične mere prema starijoj populaciji uvedene su i u Bosni i Hercegovini i Turskoj. Međutim, u Turskoj izlazak iz kuće nije zabranjen samo starijima od 65 godina, nego i hroničnim bolesnicima, koji takođe spadaju u najrizičniju kategoriju kada je reč o posledicama oboljevanja od korona virusa. 
U Bosni i Hercegovini, pored starijih od 65, zabrana se odnosi i na decu mlađu od 18. Pri tom u Republici Srpskoj, penzionerima je dozvoljeno da dva puta nedeljno od 7 do 10 ujutro izađu napolje, dok su penzioneri u Federaciji BiH prošle sedmice dobili makar petodnevni predah, tokom kojeg im je omogućeno da svakog dana od 8 do 12 sati pre podne mogu da izađu po penzije. O ustavnosti ovih mera Ustavni sud BiH bi trebalo da se izjasni 22. aprila.

“To su ljudi koji su uglavnom oprezni. Kad su napolju, oni uglavnom šetaju ulicama. Nisu deca da se igraju, da dodiruju iste stvari, da ih razmenjuju međusobno, da se grle. Ukratko, njihove životne navike i ponašanje iz svakodnevnice pre epidemije su svakako manje rizični nego navike mlađe populacije”, objašnjava profesor Popadić.  

“Oni zapravo ne bi morali da prave neke radikalne izmene u ponašanju u odnosu na svoje ranije standarde. Ne bi im palo toliko teško da nose rukavice i maske, ako ih imaju, da stoje na distanci, samo da mogu da izađu”, dodaje Popadić. 

I sam predsednik Vučić priznao je da su penzioneri do sada bili disciplinovani, pa je nejasno zbog čega im se onda ne veruje da su u stanju da borave na otvorenom, poštujući mere zaštite.

“Ljudima u poznim godinama je stalo da žive. Ne žele da se razbole, ne samo sad, nego i inače. Zato ozbiljno slušaju preporuke lekara. I ova mera im možda nije teško pala u početku, jer im je rečeno da će ih to spasiti, ali što duže traje, postaje sve teže da podnose život u zatvorenom prostoru”, navodi svoja iskustva sa starijim pacijentima vaskularni hirurg dr Milena Jauković. 

Dobro je da postoji alternativa

I Nadežda Saratić iz udruženja Amity, koje ovih dana pruža telefonsku podršku starijim osobama, kaže da se posle mesec dana i kod onih najdisciplinovanijih, koji poštuju sve naredbe vlasti i preporuke stručnjaka, javljaju problemi. 

“To je vidljivo kod hroničnih bolesnika, kod onih koji žive sami i javlja im se osećaj usamljenosti, kod ljudi koji žive u malim stanovima bez terase. Njima ta tri sata nedeljno za nabavku nisu dovoljna. Takvi ljudi vape da im se dozvoli mogućnost izlaska tokom dana, ali u vreme policijskog časa, kada nema radno sposobnih na ulicama, koji bi mogli eventualno da ih zaraze”, objašnjava Saratić, koja je godinama bila socijalna radnica u domu za stare u Beogradu. 

Čak i da dozvole svim penzionerima da u isto vreme izađu, pitanje je koliko bi ih zaista koristilo tu mogućnost. Primera radi, nisu ni svi penzioneri koristili mogućnost izlaska jednom nedeljno radi nabavke. Prema Vučićevim rečima, najviše ih je u jednom danu izašlo devet odsto od ukupnog broja. 

Dr Milena Jauković kaže da je to nemoguće proceniti, jer su potrebe za boravkom na otvorenom individualna stvar. “To je stvar karaktera, navika. Na primer, neki ljudi teško doživljavaju zabranu kretanja, bilo šta što im sputava osećaj slobode. Neki, opet, uopšte nemaju potrebu za svakodnevnim izlascima iz kuće. Neki će se plašiti da izađu, posle svega što su čuli za proteklih mesec dana. Ali dobro je da postoji alternativa kada im boravak u zatvorenom prostoru postane neizdrživ”. 

Možda baš u onim trenucima kada im se na ekranima televizora pojavi član stručnog tima za odbranu od epidemije u Srbiji dr Branimir Nestorović da se pohvali kako se u svojoj 66. godini svaki dan šeta Beogradom i Obrenovcem, rukuje s ljudima, kojima je glavna primedba, kako kaže, što nije uveden 24-časovni policijski čas.

Izvor: Al Jazeera