Roditelji nestalih beba: Milena 55 godina traži kćerku Karolinu

Milena i njena kćerka Vera Stanimirović Palinkaš podigle su krivičnu prijavu (Ustupljeno Al Jazeeri)

Milena Stanimirović 55 godina ne zna kakva je prava sudbina njene ćerke Karoline, koju je rodila 10. maja 1965. godine u Šapcu. Više od pola veka traje njena bol. Ta bol je prvo bila zbog verovanja da joj je ćerka umrla, a onda se vremenom pojavila sumnja da je njena Karolina delila sudbinu na desetine nestalih beba. Kada se jauk roditelja za svojim bebama dovoljno glasno i jasno čuo, i Milena je, uz pomoć ćerke Vere, počela da traga za istinom.

Tog 10. maja 1965. godine Milena je na svet donela svoje prvo dete, ćerku, kojoj su dali ime Karolina. Beba je na svet došla bez ikakvih komplikacija, zdrava, i sve je bilo kako je trebalo da bude, kako se nadao mladi šabački bračni par.

“Imala sam samo 20 godina, a moj pokojni muž Živorad 24. Prekinula sam studije na ekonomiji kada sam ostala u drugom stanju. Rodila sam Karolinu, imala je dva kilograma i 250 grama. Cela familija je narednih dana dolazila da vidi našu ćerku. Živorad je i slavlje, kako već ide, napravio. Svakoga dana su mi donosili Karolinu na podoj. Rođenje ćerke smo prijavili nadležnim organima”, priča Milena.

Telegrami iz beogradske bolnice

Četvrtog-petog dana od porođaja Milena je videla neko blago komešanje na spratu na kojem je ležala.

“Do tog trenutka, tih nekoliko dana, niko ni u jednom momentu nije rekao da sa Karolinom nešto nije u redu. A onda mi je tog dana prišla jedna sestra i rekla da dete mora hitno da se prebaci u Beograd. Krenula sam da se pakujem. Pitali su me šta to radim, a ja sam im odgovorila da idem sa svojim detetom. Zaustavili su me i rekli da ne mogu da idem za Beograd, da nema potrebe i da idem kući. Tako sam i uradila”, kaže Milena.

Bilo je takvo vreme, nije se postavljalo mnogo pitanja, verovalo se institucijama, lekarima. Milena dodaje da je bila mlada, nespremna na situaciju u kojoj se našla.

“Zamislite vreme u kojem nije bilo ni fiksnih telefona. Moj muž je iz zadruge zvao bolnicu- da pita kako nam je ćerka. Dobijao je odgovore da je sve u redu. A onda su počeli polako da ga pripremaju – beba nije dobro, teško da će da preživi, ako i preživi, imaće teške posledice… Odlučili smo da odemo do bolnice u Beogradu. Dalje od portirnice nismo mogli da stignemo. Nisu nam dali, ljudi na portirnici. Rekli su da dete nije dobro i da ne treba da je vidimo u takvom stanju. Seli smo na klupu, sami, mladi, i plakali. Na kraju smo se vratili kući”, seća se Milena.

Posle dva-tri dana, najkasnije 22. maja- na njihovu adresu je stigao telegram da je Karolina preminula. Sutradan su dobili još jedan telegram- u kojem je pisalo da je beba sahranjena o trošku bolnice i da nemaju potrebe da dolaze u Beograd.

“Stalno postavljam sebi pitanja: ‘Što ovo, što ono?’, ali tada jednostavno nisi smeo da sumnjaš u zvaničnu verziju. Takvo je vreme bilo. Kako je neko mogao da sahrani dete bez znanja roditelja, nije mi jasno. Sva ta pitanja sam potisnula u svoju bol. Živela sam sa time. Posle dve godine, dobili smo ćerku, a ubrzo i sina. Kada se u Srbiji aktivirao problem nestalih beba, odlučili smo da prijavimo i naš slučaj”, dodaje Milena.

Neće prestati tragati za istinom

Ona i njena ćerka Vera Stanimirović Palinkaš podigle su krivičnu prijavu protiv N. N. lica. Svesne su da je od tog događaja prošlo 55 godina, ali ne odustaju. U ovom, jednom od najstarijih registrovanih slučajeva nestalih beba, ima mnogo spornih situacija.

“Imamo izvod iz Matične knjige rođenih na Karolinino ime, u kojem u napomeni piše da je preminula 1. 6. 1965. Prvi telegram roditelji su dobili oko 20. maja i u njemu ih je bolnica obavestila da je dete umrlo. U toj napomeni naveden je i redni broj pod kojim tvrde da je Karolina upisana u Matičnu knjigu umrli”, ističe Vera Stanimirović Palinkaš.

“Međutim, istina je drugačija. Ona nikada nije upisana u Matičnu knjigu umrlih, a pri tom je redni broj pod kojim je navodno zavedena iz oktobra 1965. godine. Šabačka matična služba je informaciju o smrti dobila na osnovu pismenog dopisa bolnice da je dete preminulo 1. 6. 1965. na običnom parčetu papira. To je sve do sada utvrdila policija.”

Vera Stanimirović Palinkaš dodaje da je u toku pribavljanje svih ostalih dokumenata, posle kojih će predmet biti prosleđen Osnovnom javnom tužilaštvu u Šapcu, na dalje postupanje. Ona i njena majka ne odustaju. Svesne su da će u jednom trenutku naleteti na zid, ali ne žele da dignu ruke od traganja za istinom.

Zakona po naredbi Suda iz Strazbura

Sudbina Karoline je samo jedna od nekoliko stotina novorođenčadi koje su na sumnjiv način nestale tokom nekoliko decenija. Pažnju javnosti porodice koje tragaju za istinom dobile su ponovo zahvaljujući usvajanju Zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Srbiji poslednjeg dana februara prestupne 2020. godine.

Ovaj akt, po tvrdnjama vladajuće većine, trebalo bi da omogući da se dođe do istine o nestaloj deci. Kako su naveli, usvojenim amandmanima, koje je prethodno Ana Brnabić, predsednica Vlade Srbije, dogovorila sa predstavnicima udruženja roditelja, predviđeno je formiranje posebne komisije koja će imati uvid u dokumenta institucija nadležnih u slučajevima nestalih beba, čime se, po njihovom tumačenju, otvara prostor za sprovođenje istraga.

Srbiju je na donošenje posebnog zakona, koji bi bio pravni okvir za rešavanje slučajeva u kojima se sumnja da su bebe ukradene, obavezala presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu iz 2013. godine, u slučaju Zorice Jovanović, jedne od majki nestalih beba.

Usvojeni zakon o bebama, kako piše u tom aktu, predviđa sudski nalog za isplatu novčane nadoknade do 10.000 evra ukoliko nije moguće utvrditi status deteta za koje roditelji sumnjaju da je ukradeno. Postupci će se, predviđa zakon, sprovoditi u slučajevima u kojima se roditelj ranije obraćao državnim institucijama, kako bi se sprečile zloupotrebe, kao i da će krivična prijava biti podneta ako istraga pokaže da je dete nestalo uz činjenje krivičnog dela.

Novac ne može ‘nadoknaditi’ dijete

Roditelji, koji su organizovanu kampanju potrage za svojom decom počeli ranih dvehiljaditih, godinama su isticali da ne žele novac, već istinu i kažnjavanje odgovornih. Za ministra unutrašnjih poslova Srbije Nebojšu Stefanovića, koji je branio ovaj zakon u Skupštini Srbije, njegovo usvajanje je tek prvi korak.

“Tema nestale dece je jako teška i nema dovoljno dobrog zakona i rešenja koje će vratiti dete i odagnati bol roditeljima. Važno je, međutim, da se pitanje nestalih beba pokrenulo sa mrtve tačke, posle mnogo decenija neprihvatljive tišine. Razgovarali smo sa roditeljima, udruženjima, stručnjacima… Cela Vlada se angažovala i donošenje zakona je prvi značajan korak. Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo pravde su usaglasili stav da tužilaštva imaju mogućnost da gone nekog za krivično delo, iako je to učinio pre, recimo, 30 godina”, odgovara Stefanović.

Karolinina majka Milena ne gubi nadu. Svesna je vremena koje je proteklo, ali bol koja je sve vreme prisutna ne dozvoljava joj da odustane. Drago joj je što krivično delo koje je ona naznačila u svojoj prijavi neće moći da zastari i nada se da će istraga uspeti da skloni tamnu zavesu sa sudbine njene ćerke Karoline.

Izvor: Al Jazeera


Reklama