Radonjić: Vratili su nas u devedesete, ali rata neće biti

Ognjen Radonjić među najvećim je kritičarima aktuelne politike u Srbiji. No, osim javne i otvorene polemike, do sada se više puta odrekao i vlastitog komoditeta, poput protestnog istupanja iz Mreže akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA), ostajući i na taj način dosljedan principima političke inferiornosti naspram slobodne misli koje proklamira. Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić naziva ga predstavnikom lažne elite, koju prezire.

Ognjen Radonjić, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, u intervjuu za Al Jazeeru govori o političkim elitama na Zapadnom Balkanu, politici mržnje koja podsjeća na predratne devedesete godine, očekivanjima od međunarodne zajednice glede tenzija među državama Balkana, budućnosti naroda ove regije…

• Zatražili ste od MASA-e da vas brišu iz članstva jer je profesor Slobodan Cvejić, također član te organizacije, prihvatio kandidaturu vladajuće Srpske napredne stranke u Regulatorno telo za elektronske medije (REM) Srbije. Prije toga ste podnijeli ostavu u Vijeću Beogradskog univerziteta zbog doktorata ministra finansija Siniše Malog. Jesu li te ostavke neka vrsta Vašeg otpora prema neslaganjima s političkim sistemom u zemlji?

– Pre bih rekao da je u pitanju moj otpor prema akademskoj zajednici, koja se velikim delom drži po strani i ćuti kada je u pitanju naš vrednosni, politički, demografski, obrazovni i privredni sunovrat. Još gore, jedan deo akademske zajednice se bio pošteno uprtio da zaštiti akademsku nečestitost ministra finansija. Često se u poslednje vreme citira misao Ive Andrića “u ćutanju je sigurnost”, koja je, kako stvari stoje, relativno dobro prihvaćena u našoj akademskoj zajednici, ali i u celokupnom društvu. Smatram da je posao univerzitetskih radinika da ne ćute i da aktivno učestvuju u javnom diskursu i ukazuju na sve anomalije društva u kojem žive. Put iz “u ćutanju je sigurnost” ka, zbog toga što smo ćutali, evropskom ćorsokaku, u kojem smo zaglavljeni danas, očigledan je.

Kao u onoj pesmi koja opisuje period nacističke Nemačke: Kada su došli po komuniste, jevreje, socijaldemokrate i sindikalce, ja sam ćutao, jer im nisam pripadao, zbog čega sam mislio da sam siguran. Ali, kada su došli po mene, više niko nije preostao da se pobuni. Mislim da se to i ovde dešava. Ćutanje je odobravanje, saučesništvo. Ćutanjem postaješ svedok, a svedoka je uvek moguće ucenjivati. Lično, ne želim da budem svedok, to jest nemi posmatrač, jer je, na kraju krajeva, moj posao, kao profesora, kao javnog resursa, da branim nešto što mislim da je javni interes i da, sa druge strane, ukazujem na pojave i procese kojima se javni interes ugrožava, Opet, ne morate da budete univerzitetski profesor da biste uočili da ovde država nije servis građana, već šiba, zbog čega se ovde, tradicionalno, na vlast juriša kao na plen.

Konkretno, što se Vašeg pitanja tiče, u prvom slučaju sam podneo ostavku jer nisam hteo da budem saučesnik u nečemu što sam tada smatrao da je slučaj, a to je odugovlačanje sa slučajem kako bi se u međuvremenu gurnuo pod tepih. U drugom slučaju, ne želim da budem član iste organizacije sa bilo kime ko je kandidat SNS-a za bilo koju funkciju, jer bi to onda značilo da delimo isti vrednosti sistem. Svi kandidati i nameštenici ove vlasti u raznoraznim telima imaju, po meni, za svrhu da legitimišu njihove razorne politike.

• Koliko uopće može biti objektivan model političkog kadroviranja u stručnim tijelima, makar se radilo i o institucijama čiji je osnivač država?

– Evo konkretnog odgovora na Vaše pitanje: pre neki dan je članica Saveta REM-a izjavila da televizije sa nacionalnim frekvencijama ne moraju da ustupaju svoj prostor političkim partijama koje se zalažu za bojkot predstojećih lokalnih i parlamentarnih izbora. Štaviše, po njoj bi, ukoliko bi im ustupile prostor, takve televizije ugrozile javni interes. Eto, kao da bojkot nije legitimna vrsta političkog otpora i kao da oni akteri koji propagiraju bojkot nisu sastavni deo naše političke scene. Takođe, bez uzdržavanja se upustila u političke kvalifikacije tipa da Savet REM-a u javnosti napadaju oni koji nemaju nikakve političke ideje i nemaju politički program.

I REM je, onda, kao nezavisno telo. Valjda bi bilo normalno da su se ostali članovi Saveta REM-a, posle jedne ovako otvoreno diskriminatorne, politički obojene i protivustavne izjave (jer se njome kršu Ustav, Član 51), javno oglasili i ogradili ili podneli ostavke. Niko se nije oglasio. I posle svega toga, naš predsednik, već uobičajeno ne zna se po kom osnovu, najavljuje da će REM usvojiti nova pravila o tome kako javni servisi moraju i komercijalni mediji treba da obezbede izveštavanje o domaćim političkim akterima bez diskriminacije. Zar ova nova pravila ne bi trebalo da najavi konkretno REM, a ne predsednik države i vladajuće stranke? Toliko o nezavisnosti.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

• Aleksandar Vučić za Vas kaže da predstavljate ‘lažnu elitu Srbije’ i da Vas prezire. Kako ste doživjeli takve optužbe od predsjednika države?

– Pa to je odomaćena tehnologija vladavine koja se zasniva na makjavelističkom modelu “divide et impera” (zavadi pa vladaj). Predsednik se toliko uzbudio u vezi njegove lažne elite da je i napisao članak u Politici, u kojem kaže da su se pojedini profesori ustremili na njega zato što nije hteo da im plati reket, šta god to značilo. Tako je, piše on, na strani naroda, onog kojeg mi, akademski ljudi, navodno preziremo i nazivamo krezubim. Eto, i on je krezub, a nama su, sa druge strane, izbeljeni zubi. Besmislice kojima se sluđuje narod kako bi nastavio da ćuti i veliča njegov kult vođe.

Ali, iskustvo je pokazalo da su napredna društva institucionalno uređena, da gledaju unapred, da javni interes ima prednost u odnosu na privatni i da su glavni akteri u tim društvima građani – skeptični, zahtevni i oprezni. Sa druge strane, naše društvo je pakao za građane i prividni raj za podanike – one koji kliču, mole, kleče i hvale za neki sitni dobitak. Ali, podanička društva nisu institucionalno uređena, u njima je jedina institucija vođa, od čije proizvoljnosti zavisi u kom pravcu ćemo se kretati. Glavne poluge vladavine u takvim sistemima su ucena, uterivanje straha, korupcija, opsena, retroaktivna primena zakona…

• U Vašim posljednjim tekstovima optužujete SNS da želi ‘do temelja srušiti sistem obrazovanja, akademsku čestitost i naučnu djelatnost Republike Srbije’. Slične optužbe na vlast postoje i u Bosni i HercegoviniH, pa i Hrvatskoj, premda je članica Evropske unije. Gdje tu vidite interes aktualnih vlada?

– Ne optužujem ih, jer bi to onda značilo da te optužbe treba i da dokažem. Samo konstatujem, što znači da su problemi o kojima govorim jasno vidljivi i nije ih potrebno posebno dokazivati. Njima nisu potrebni građani koji postavljaju pitanja, već podanici, oni koji ih tapšu po ramenima za neku crkavicu. Ovde se svaka kritička misao u korenu zatire – ova vlast prosto ne podnosi nijedan korektivni mehanizam, počevši od opozicije do nezavisnih novinara, prema kojima otvoreno iskazuje izrazito agresivan i neprijateljski stav. Naravno, kritičko promišljanje i dijalog sa neistomišljenicima je ključ napretka, jer od vaših istomišljenika, a posebno od podanika, ništa ne možete da naučite.

Jasno, ovdašnji vlastodršci i ne žele ništa da nauče, jer su umislili da sve znaju – omnipotentni vladari, kakvi se rađaju jednom u hiljadu godina, koji se poistovećuju sa narodonom voljom. Tako, kada kritikujete njih, oni to predstavljaju kao da kritikujete narod, a ko kritikuje narod, taj je izdajnik, plaćenik, ološ, fašista i šta sve još ne. Dakle, njih ne zanima naše mišljenje, a još manje naš ili, da kažemo, javni interes. Njih zanima jedino njihov privatan interes, za čije neometano ispunjenje je ključno da nas uteraju u neki tor – ili podanika, ili neprijatelja, koje je neophodno zaplašiti i, u potpuno zarobljenim medijima, diskvalifikovati do krajnjih granica. I to im se može, jer tužilaštvo uporno ćuti i, smim tim, odobrava.

• Imate  vrlo neobično tumačenje u vezi odliva mladih ludi iz regije. Rekli ste da vlade direktno stimuliraju odlazak kako bi izbjegli vlastitu alternativu. Nije li to kontraproduktivno za vlade – ljudi koji imaju međunarodna iskustva lakše uočavaju probleme unutar vlastitih zemlja?

– Pa nije, jer su obrazovani ljudi slobodomisleći ljudi, koji postavljaju, po njihovim standardima, suvišna pitanja. Nije potrebno međunarodno iskustvo da biste uočili sve zloupotrebe sistema koje se oni više i ne trude da sakriju. Pričaju i rade šta god im padne na pamet. Jedino čega se oni plaše su obrazovani i harizmatični ljudi, čije bi delovanje imalo odjek u javnosti, što bi moglo da vodi pobuni na ulicama, jer je to jedina preostala institucija koja je i dalje slobodna. Opet, mladi i obrazovani masovno odlaze ne toliko zbog ekonomskih problema koliko zbog neuređenog i arbitrarnog sistema, u kojem ne žele da žive i protraće svoj život – na primer, prema skorašnjem istraživanju Fiskalnog saveta Republike Srbije, duplo manje ljudi napušta Letoniju i Litvaniju od Hrvatske iako su tamo plate osetno niže nego u Hrvatskoj.

Naravno, kako ovi ljudi odlaze, tako se rizik od pobune smanjuje. I to vladari znaju. Nije slučajno što su pojedini profesori Univerziteta u Beogradu, koji su otvoreni kritičari ove vlasti, stalne mete u Narodnoj skupštini. Tamo ih vređaju i omalovažavaju i time šalju poruku svima kako će proći ako podignu svoj glas. Isto tako, na ovaj naćin žele da diskvalifikuju profesore u očima studenata, jer su profesori ti koji sa mladima imaju najviše kontakta.

Sa druge strane, mladi smatraju da je, nakon svega što smo preživeli, borba za demokratiju čisto gubljenje vremena. Onda se oni manje kvalitetni, velikim delom, opredeljuju za partijsku knjižicu, dok se oni kavalitetniji opredljuju za trajni odlazak. Najveća tragedija je u tome što ove mlade ljude u njihovoj odluci da emigriraju u preko 80 odsto slučajeva podržavaju njihovi roditelji. Slogan “Za našu decu” vladajuće stranke za predstojeće izbore čini mi se adekvatnim barem kada su u pitanju njihova deca. Ali, šta je sa našom decom? Za njih – put pod noge. Ovde je život za slobodoumne ljude izgubio sadržinu i sveo se na formu – puko preživljavanje.

• Šta je objektivna slika vlasti u Srbiji – faktor stabilnosti, kako ističe Vučić, ili remetilački faktor, kako optužuju iz Bone i Hercegovine, Crne Gore ili Hrvatske?

– Mislim da su u ovom regionu sve vlasti manje-više iste. Prema potrebama proizvode krize, najčešće nacionalnog karaktera, kad god primete da malo slabije stoje u javnom mnjenju, kada predstoje izbori ili treba prikriti neku aferu. Meni deluje da svi oni to rade u dogovoru kako bi se sa dnevnog reda skinule goruće teme – siromaštvo, izrazita nejednakost u raspodeli dohotka i bogatstva, socijalna nesigurnost, raznorazne afere… Dakle, ovde sistemi nisu okrenuti malom čoveku i problemima sa kojima se on svakodnevno susreće, već konstrukciji jednog koruptivnog sistema. posvećenog održavanju na vlasti i skretanju javnih resursa u privatne ruke.

• Bojite li se ponavljanja devedesetih?

– Politički sistem je kod nas vrlo sličan onom iz devedesetih, tako da se ne bojim ponavljanja, jer mi, na neki način, i živimo u devedesetim. Nismo se mi vratili u devedesete, već su ih ti isti ljudi, koji su bili oličenje tog sistema, danas oživeli. Samo nema ratova i očekujem da ih, zbog aktivne uloge Zapada barem na tom polju, neće biti. U nekom periodu između Slobodana Miloševića i ove vlasti bilo je pokušaja uvođenja demokratije – oslobodili su se mediji, napravljeni su ozbiljni pomaci u razdvajanju grana vlasti i osnivanju nezavisnih tela, dok se političari na vlasti nisu obrušivali na neistomišljenike i nezavisne medije. Međutim, za vreme svog mandata oni nisu odustali od partijske države i javnog sektora kao partijskog plena. Nije se ni zapatilo da, kada dođe do promene vlasti, neko iz prethodne vlasti odgovara za zloupotrebe iako su se političke kampanje opozicije značajno naslanjale na najavu konačnog dolaska pravde i vladavine prava. I pošto je to tako, sada doživljamo veliko finale. I nisu tu političari najveći krivci zbog naših promašaja. Krivi smo mi, građani, što smo im to dopustili. Nama je, izgleda, lakše da se odselimo u neki uređeni sistem nego da napravimo sopstveni. A kako oni na kojima svet ostaje masovno odlaze, smanjuju se šanse da ćemo ikada biti sposobni da napravimo uređenu državu. To je, izgleda, naše autohtono prokletstvo.

• Kada ste u ljeto prošle godine govorili o eurointegracijama Zapadnog Balkana niste bili previše optimistični. Je li se u međuvremenu nešto promijenilo?

– Nije. Evropska unija ovde šalje misije u kojima se simuliraju pregovori za unapređenje izbornih uslova. Sve ostaje na verbalnim iskazima, sa upadljivim izostankom rezultata. To znači da Evropa toleriše regionalne vladare, jer joj dostavljaju nešto što joj je od najvećeg značaja – mir u regionu. Njih naša demokratija ne zanima, zanima ih stabilokratija, a na koji način je ta stabilnost osigurana za njih je, koliko se meni čini, prilično nevažno. Opet, regionalni vladari, poučeni iskustvom, znaju da na vlasti ne mogu da opstanu bez podrške Evrope, zbog čega pažljivo osluškuju njene potrebe i izlaze im u susret – na primer, mislim da bi naša vlast, kad bi mogla, bila još nasilnija prema neistomišljenicima i nezavisnim medijima, ali se suzdržavaju jer znaju da bi na taj način oslabili svoju podršku u Evropi.

Naravno, u domaćoj javnosti regionalni vladari pričaju šta god im padne na pamet – kako oni ne fermaju Evropu, NATO, da niko njima ne može da zabrani dobre odnose sa Kinom, Rusijom… Populisti od glave do pete – za svakog glasača po nešto. Evropljane, generalno, ne zanima njihovo obraćanje za unutrašnju upotrebu dok god ispunjavaju njihov ključni zahtev (regionalni mir), koji je preduslov ispunjavanja njihovih konkretnih političkih i ekonomskih interesa u regionu – na primer izvoz ekološkog smeća, izvor jeftine radne snage i izvor obrazovanih ljudi, u čije obrazovanje nisu uložili ni dinara. Sve me to podseća na južnoameričke diktature – privilegovani su ljudi na vlasti, ljudi bliski vlastima i stranci, dok se siromašnima manipuliše kroz zarobljene medije.

Izvor: Al Jazeera