Muratova: Ako uzmemo jednog Oscara, biće pola-pola, kao i sa medom i pčelama

Makedonski dokumentarni film Medena zemlja, u režiji Tamare Kotevske i Ljube Stefanova, nominiran je ove godine za nagradu Oscar, američke Akademije za filmsku nauku i umetnost, i to u kategoriji najboljeg ostvarenja sa neengleskog govornog područja i najboljeg dokumentarnog filma.

Priča je to o Atidže Muratovoj iz sela Bekirlija u Sjevernoj Makedoniji, poslednjoj uzgajivačici divljih pčela u Evropi i njenim naporima da ih izbavi iz pohlepe domaćih pčelara. Film je prošle godine osvojio glavnu nagradu žirija na najvećem svetskom festivalu nezavisnog filma ‘Sundance’, a prikazan je i na prošlogodišnjem Sarajevo Film Festivalu.

Atidžu smo sreli rano ujutro u selu Durfulija, gde živi i unuk njenog brata, Raim, koji se također bavi pčelarenjem. Ona je nedavno u tom selu kupila kuću novcem koji je zaradila učešćem u filmu Medena zemlja. Atidže je neposredna žena, otvorena, dečije veselosti i optimizma. S radošću nam je pokazala kuću i nameštaj, koji su joj kupili autori filma, srećna što će u boljim uslovima nastaviti svoj život. Međutim, kaže, neće ostaviti ni svoju Bekirliju gde je provela celi život i pčelarila.

Putovali smo terenskim vozilom do njenog rodnog sela Bekirlija lošim, neasfaltiranim putem, puni sat, a onda su se ispred nas otvorila brda i ostaci kamenih zidova, nekad punih života. Danas tamo živi samo porodica stočara Huseina Same, koja je također deo filma Medena zemlja, te Atidžin brat Feim Muratov.

Atidže nam je objasnila da se snimanje odvijalo tri godine i da je često bilo teško poneti svu potrebnu opremu na brda, kako bi se snimile scene, da su sa ekipom postali kao porodica te da je uvek verovala da će film uspeti. Kad je stala i ispred naše kamere, uradila je to kao profesionalac. 

Kad smo stigli u njeno dvorište zapalila je vatru, na žaru nam skuhala kafu i zasladila je medom divljih pčela. Bio je to ukus koji nikad ranije nisam doživela – zatvorila sam oči i zahvalila što radim novinarski posao i što sam dobila priliku sresti ovu ženu koja nas uči mudrosti življenja, radovanju životu i njegovom smislu. 

• Atidže Muratova, kako ste počeli drugovati sa divljim pčelama?

– Merak za pčele imala sam još kao dete. U mom selu Bekirlija, samo jedan čovek je pčelario i kad je vadio med, davao nam je pomalo – kod nas je takav običaj. U porodici je bilo nas četvero dece i med bi odmah nestao, a nama se još jelo. Otac bi nam kupio kilu meda sa pijace, ali ne bi trajao više od dana. Sa bratom smo počeli pčelariti. Napravili smo tri brtve, to su rupe u stenama, i nadali se da će se roj pčela nastaniti. Tako je i bilo, i iz godine u godinu smo imali sve više divljih rojeva pčela, vadili med, imali dovoljno ostaviti i njima, i za nas, i prodavati drugima. Pčelarenje nam je ušlo u krv i traje do današnjeg dana.

• Kad pronađete stanište pčela u prirodi, šta potom radite?

– Pripreme počinju od aprila, kad mesta gde želimo privuči pčele mažemo biljkama, a kad se u maju počnu rojiti – skupljamo ih u košare i nosimo kući. Celo leto one skupljaju med i u septembru im uzimamo polovinu meda.

• Princip ‘pola za pčele, pola za tebe’ aktuelan je kod Vas, iako je danas čovečanstvo suočeno sa izazovom života u harmoniji sa prirodom?

– Pčelari trebaju pčelariti poštujući ovo pravilo i ono je najvažnije. Kad dolazi jesen, kao što čovek prikuplja hranu, tako i pčelama trebamo ostaviti deo meda kojeg su skupili u toku leta. Ako pčele imaju dovoljno hrane iz zime će izaći snažne i rojiće se u toku proleća i biće više pčelinjih društva, oprašivanja cvetova, više biljaka i hrane za sve nas.

• Vi ste žena koja razume pčele i živi u harmoniji sa njima. Koja je Vaša filozofija pčelarenja, kako im pristupate?

– Pčele se nikad neće žaliti i pored toga što im ljudi uzimaju med, a ljudi su često nezadovoljni koliko god meda je pčela proizvela. Pčele osećaju vremenske prilike i kad dolazi jaka zima prave više meda, kako bi imale hranu da prezime do proleća. Tada im pčelari trebaju uzeti samo pola meda, kako bi pčele preživele. Kada nas očekuje blaga zima, pčele prave manje meda, zato što to im je toliko dovoljno za život, ali ljudi to ne razumeju i napadaju pčele kako su sakupile malo meda i govore da godina nije dobra. Meni pčele pomažu da i ja lakše prezimim i imam nešto novca u ruci.

• Kako ste pronašli filmadžije i počeli snimati film o zemlji meda?

– Oni su mene pronašli. Dronom su snimali prostor oko mog sela, pored reke Bregalnice, i tražili ljude koje na tradicionalan način čuvaju pčele. Ljudi iz okoline su im rekli o meni i krenuli su me tražiti običnim kolima pa su zbog lošeg puta zaglavili na sredini i vratili se nazad. Vratili su se ponovo na proleće 2015. godine i snimali su pčele, košnice, selo, a malo sam im pričala o pčelarenju i oni su otišli.

I nakon godinu dana ekipa se opet vratila. Kažu: ‘Snimaćemo, pa ‘ajde da odaberemo šta ćeš nositi’. Ja sam izvadila moju odeću: suknju, crne čarape, opanke i šamiju sa bojama zemlje meda i žutu košulju. Počeli smo snimati po brdima oko sela i rojenje pčela. Prvo smo snimali jednom nedeljno, zatim je ekipa počela češće dolaziti. Ni oni nisu do kraja verovali da ćemo uspeti snimiti film, a ja sam osećala da ćemo uspeti, osećala sam ljubav, ali im nisam ništa govorila. Na početku su imali novac samo za pola godine snimanja, ali kasnije su našli još novca i nastavili raditi. U šali su mi govorili: ‘Atidže, nemoj nas ostaviti na sredini filma’. Ohrabrivala sam ih: ‘Nemojte da brinete – idemo do kraja’.

• Kada ste shvatili da će film postići međunarodni uspeh?

– Kad su se javili iz Sundance Film Festivala i tražili da se Medena zemlja kod njih prikaže premijerno. Javili su nam ovde u Bekirlije, još smo snimali neke delove filma, bili smo na samom kraju. Nazvali su kinematografa Samira Ljumu, saopštili mu vest i svi smo skakali od radosti. Na Sundance Film Festivalu osvojili smo tri nagrade, a meni su prema dogovoru kupili kuću u susednom selu – Dorfulija. Nikad se nisam nadala da ću imati svoju kuću, ali uspela sam.

• U očekivanju smo dodele Oscara. Verujete li da će Medena zemlja osvojiti najveću filmsku nagradu? Vi ste u trci u dve kategorije – najbolji dokumentarac i najbolji strani film.

– Očekujem da ćemo ostvariti veliki uspeh. Ja se nadam pobedi u obe kategorije, ali biću zadovoljna ako uzmemo jednog Oscara, pola – pola, kao i sa medom i pčelama.

• Atidže, da li Vam je film promenio život?

– Promene su svakodnevne – tu su putovanja, kupila sam kuću i dolaze ljudi sa svih strana da me posete i popričaju o pčelama i medu. Ti susreti me prave veselom i srećnom.

• Zašto su pčele važne?

– Pčele su veoma snažni insekti koji ljudima daju med, a time i zdravlje. Pčelarstvo je sve popularnije i mnogo ljudi želi odgajati pčele podstaknuti filmom. Pčele se ne trebaju čuvati u blizini mesta gde žive ljudi, već dalje – u šumi i prirodi. Pčele ne podnose hemikalije kojima se prskaju biljke u blizini sela. I najvažniji princip za uspeh je ‘pola pčelama, pola meni’, kako bi pčelarenje uspelo. Meni su pčele sreću donele, za to ću im biti uvek zahvalna.

• Preko filma ste svetu predstavili svoj život. Da li Vam je bilo lako otvoriti srce i dušu i govoriti o najličnijim stvarima?

– Bilo mi je teško, ali još težih stvari sam ostavila iza sebe. Prije devet godina napao me je komšijski pas. To je pas porodice koja je prikazana u Medenoj zemlji, a on mi je izujedao lice i telo i jedva sam preživela. Snagu da nastavim živeti dala mi je moja majka o kojoj sam se morala brinuti. Bila je teško bolesna i šta bi ona radila bez mene? Bila sam na rubu, htela sam da si oduzmem život, toliko sam bila povređena, sve me je bolelo i primala sam jake lekove. Išla bih u štalu kod krave i tamo plakala, nisam htela da me majka vidi tužnu.

I sa režiserkom Tamarom Kotevskom, kad smo snimali film, plakala bih, a ona bi me zagrlila i rekla: ‘Atidže, opet si lepa’. I dan danas mi je zbog toga teško, ali filmom su mi dali podršku, vratila mi se vera, mada mnogo sam propala i teško mi je pomiriti se sa nekim stvarima i sve što mi je na srcu kazujem. Težinu u duši prevazilazim i pesmom koju sam ja smislila o mom životu…

„Korak po korak koračam pored reke Bregalnice,

srce stežem, majko, boljku krijem, tebi mila majko ne kazujem,

ne plači mila majko, ne žali, tebe majko ne ostavljam,

ne plači majko, ne žali, tebe mila majko ne ostavljam.

Ostaviću rodno selo, u tuđu zemlju ću otići!“

Izvor: Al Jazeera