Kako je kritika u Srbiji postala zločin protiv države

Ne biti društveno angažiran značilo bi bježati od sopstvene građanske odgovornosti, kaže pozorišna rediteljica i aktivistkinja Milica Kralj.

Kralj: Duboko je uznemiravajuće da postoje nekakve huliganske grupe koje se danas posebno obračunavaju sa savremenim umjetnicima (Ustupljeno Al Jazeeri)
Kralj: Duboko je uznemiravajuće da postoje nekakve huliganske grupe koje se danas posebno obračunavaju sa savremenim umjetnicima (Ustupljeno Al Jazeeri)

Milica Kralj je proteklih godina veoma prisutna u javnosti Srbije, i to ne samo kao vrsna pozorišna rediteljka, već i kao javna ličnost koja oštro kritikuje političke, društvene i kulturne prilike u zemlji.

Nedavno se aktivirala u Skupštini slobodne Srbije, organizaciji koja okuplja intelektualce i aktiviste i koja bi trebalo da predstavlja alternativni parlament, s obzirom da u “pravom” parlamentu, zbog bojkota izbora, praktično nema opozicije i drugačijeg mišljenja.

Dobitnica je nekoliko najznačajnijih pozorišnih nagrada, a njene postavke možemo gledati na sceni čuvenog beogradskog pozorišta Atelje 212, kao i u banjalučkom Narodnom pozorištu. Diplomirala je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a njena diplomska predstava Silvija Alberta Ramsdela Garnija bila je deset godina na repertoaru Ateljea.

Rođena je i odrasla u glumačkoj porodici. Otac joj je čuveni Petar Kralj, koji je preminuo 2011. godine, a majka joj je takođe glumica – Ljiljana Gazdić.

U našem intervjuu, Milica će reći da, kada čovek odraste u porodici glumaca – ili pobegne od pozorišta i filma “glavom bez obzira” ili se u to “zaglibi sasvim”. Kaže da bi njen društveni angažman, da je živ, otac podržavao, ali i da bi se plašio za nju.

  • Neki od poslednjih događaja u Srbiji, poput napada predstavnika vladajuće stranke na filmske i pozorišne ljude poput Seke Sablić i Dragana Bjelogrlića izazvale su pažnju ne samo domaće nego i regionalne javnosti. Da li vlast u Srbiji ovakvim napadima sebi daje “autogolove” i kome je uopšte namenjena retorika prozivke popularnih glumaca i, uopšte, javnih ličnosti koji imaju hrabrosti da glasno iznesu stavove o vremenu u kojem žive?

– Možda je razlog skretanje pažnje, odnosno – usmeravanje naših misli ka onome što bi neko drugi želeo da te misli obrađuju, možda je razlog zastrašivanje onih koji nisu javne ličnosti a drznuli bi se da misle svojom glavom i budu kritični prema našem društvu i našoj stvarnosti.

Teško je to pitanje, i sve je teže na njega odgovoriti, jer hajke ne prestaju. Teško je odgovoriti jer bi odgovor podrazumevao da čovek može da razume kako nekom uopšte padne na um da se samoproglasi patriotom, a onda javno i za platu koju mu daju građani, sa pozicije vlasti, proteruje iz Srbije državljane Srbije koji su em misleći ljudi, em predstavljaju kulturno dobro. Izvesno je da sve to pokazuje šta se planira za našu budućnost i šta se očekuje od “građana”. Ili je bolje reći – šta se od građana ne očekuje.

  • Kao članica Skupštine slobodne Srbije, u kojoj ste koordinatorka Saveta za kulturu, uzeli ste u zaštitu vaše kolege, tvrdeći da ovi napadi pokazuju kakav je odnos vlasti prema kulturi. Kakav je odnos naprednjačke vlasti prema kulturi? Ko tu profitira, a ko je na gubitku?

– Možda smo nekad mogli da govorimo o gubicima, ali odavno su naši gubici premašili svaku “dobit”. Mi danas živimo posledice temeljnog, čak i svesnog, zanemarivanja kulture. Te posledice se čuju u osiromašenom rečniku, govoru mržnje, osećaju se u teroru površnosti, vladavini nerazumevanja različitosti, nasilju u svakom pojavnom obliku, vide se u đubretu, i onom medijskom i onom doslovnom, koje vidite na ulici.

Budžet za kulturu je nula i on jasno određuje svaku moguću polemiku o odnosima kulture i vlasti. A ta nula je itekako skupa s obzirom na posledice koje ostavlja na naše društvo.

  • Posmatrajući sa strane, čini se da, za razliku od nekih drugih javnih profesija, među filmskim i pozorišnim ljudima u Srbiji ima dosta onih koji su spremni da podignu glas protiv političkih i društvenih devijacija. Da li je to samo utisak ili je stvarno tako?

– Mislim da je stvarno tako i uvek je u burnim vremenima bilo tako. U svakom slučaju, u prirodi umetnika je da kritički sagledavaju svet u kojem žive, a to izgleda danas, u očima predstavnika ove vlasti postaje zločin protiv države. Duboko je, međutim, uznemiravajuće da postoje nekakve huliganske grupe koje se danas posebno obračunavaju sa savremenim umetnicima, s obzirom da se država pravi da ih ne vidi, gotovo da bi neko mogao lako da zaključi da su pod nečijim patrionatom i blagoslovom.

  • Ipak, kritička oštrica dolazi mnogo češće od onih koji pripadaju srednjim i starijim generacijama, a ređe od mladih ljudi. Mladi se počesto drže uzdržano…

– Nažalost, tako je. Ne smem da mislim kako mladi žele samo da odu odavde, jer nisam pesimista, ali bih morala da kažem da ih razumem. Da bi ova država imala budućnost – to je prioritetni problem koji bi morala sledeća vlast da rešava. Mladim ljudima svet mora biti dostupan, kako u smislu obrazovanja, tako i u smislu turističkih putovanja i upoznavanja drugačijih kultura. A moraju da osećaju da su domovini neophodni slobodni i svoji.

Činjenica da je kod nas podobnost, a ne stručnost, glavni kriterijum za opstajanje, činjenica da će ovde institucije države morati da se grade ispočetka – sigurno ne deluju ohrabrujuće i ne proizvode elan kod mladih ljudi. Međutim, nesporno je i da se nad nama vrši iživljavanje udvorištvom, jer među nama ima ljudi koji su udvorištvu više nego skloni. Bilo kako bilo, nemamo više luksuz da gledamo naše društvo kao da nije naše, kao da ne živimo tu, jer su posledice naše uzdržanosti već ogromne. Odnosno, danas je pitanje uzdržanosti takođe pitanje građanske (ne)odgovornosti.

  • Spomenuli smo Skupštinu slobodne Srbije, koja okuplja ljude iz različitih profesija koji imaju snažan kritičan otklon od Vučićeve vlasti. Možete li nam reći šta za vas ova alternativna institucija znači i zašto ste se aktivirali u njoj?

– Za mene je to, pre svega, mogućnost da se napravi mreža slobodnih, različitomislećih i solidarnih ljudi na teritoriji cele Srbije. Dakle, to znači da je to mogućnost da se poniženi građani ohrabre i krenu u borbi za prava koja su im oteta. Skupština slobodne Srbije za cilj ima borbu za vladavinu prava, slobodu medija i slobodne izbore. Ona može imati ulogu u povezivanju građana sa budućim predstavnicima vlasti koji će raditi isključivo u zakonski obavezujućem javnom interesu građana i snosiće odgovornost za ono što (ne) urade.

  • U jednom intervjuu ste rekli da je danas u Srbiji opozicija “svako ko misli svojom glavom”. Slažete li se, međutim, sa opšte prihvaćenom tvrdnjom da je prava, politička, stranačka opozicija u dubokoj krizi, da nema valjan odgovor na društvenu i političku krizu u zemlji?

– S obzirom da je najlakše, a bogme i u modi, opljunuti opozicione stranke, ja to neću činiti. Mislim da je u krizi pronalaženje puta gde se nalazi izlaz iz ove situacije, ali baš zato je važno uporno hodati i tražiti ga, jer izlaz mora da postoji. A da ga je lako naći, nije.

  • A kako građani Srbije mogu da se izbore sa armijom od 700.000 stranačkih aktivista vladajuće Srpske napredne stranke koji u rukama drže sve državne i društvene resurse?

– Solidarnošću. Na svakom (radnom) mestu.

  • Iz rediteljskog ugla posmatrajući, da li bi vam bila interesantna predstava u kojoj je predsednik Srbije Aleksandar Vučić glavni lik? Kakva bi to predstava bila?

– Mislim da bi u klasičnom dramskom smislu tako nešto bilo dosta nategnuto i ne znam zašto bi neko platio kartu da to gleda, jer ne postoji dramski sukob. To bi bilo dosadno – jedan jedini protagonista radi šta hoće i baš ga briga. Izvesno je da će ovo što živimo biti predmet teatarskih istraživanja, ali opet se neće istraživati vođa koji radi šta god hoće – već kako su to građani sami sebi dopustili i kako je moguće da su sve to trpeli, pa čak se i divili, obožavali .

  • Teško da možemo napraviti intervju danas, a da ne spomenemo pandemiju, koja nam je dramatično promenila živote. Da li bi ona bila inspirativna za vas za neku pozorišnu predstavu? Na šta biste stavili akcenat?

– Kako da ne bi bila inspirativna. Neki pisci su se već bavili takvim temama, od Pekića do Joneska. U pozorišnom smislu, moguće da bi opasni virus koji hara zapravio bio virus koji jede čovekovo dostojanstvo, jer živimo u pandemiji nečasnih ili pandemiji lažova, ili pandemiji udvorica, pandemiji površnosti, pandemiji nasilja i netolerancije. Tema ogromna i inspirativna, samo zavisi iz čijeg ugla se opredelite da progovorite o njoj.

  • Na kraju, pitanje o vašim roditeljima. Oboje su glumci. Vaš pokojni otac, Petar Kralj, čuven je diljem bivše Jugoslavije. Koliko je odrastanje u glumačkoj porodici odredilo vaš život, i u smislu vokacije, i u smislu društvenog angažmana? Kako bi vaš otac, da je još uvek među nama, gledao na taj angažman?

– Mislim da sad već nema dileme kako je odrastanje u glumačkoj porodici uticalo na mene. Posle odrastanja uz glumce, pozorišne ljude i pozorište, il bežite od toga glavom bez obzira ili se, zbog ogromne ljubavi, u to zaglibite sasvim. A s obzirom na to šta je sve moja generacija prošla, ne biti društveno angažovan značilo bi bežati od sopstvene građanske odgovornosti. Moj otac bi se izvesno plašio za mene i izvesno me podržavao.

Izvor : Al Jazeera

Povezane

Stojanović za Al Jazeeru govori o pozorišnoj adaptaciji djela ‘Semper idem’, njegovoj univerzalnosti i aktuelnosti, ali i društveno-političkoj stvarnosti koju živimo.

12 Oct 2020
Više iz rubrike TEME
POPULARNO