Pančić: Beogradski šarm je ispario, a ono najgore u njemu je metastaziralo

Naš sagovornik Teofil Pančić, novinar i urednik beogradskog Vremena, književnik, pozorišni i filmski kritičar i šte sve ne, pripada onom retkom soju renesansnih likova našeg regiona koji predano, takoreći danonoćno, prate sva politička, društvena i kulturna dešavanja, i hrabro se o njima očituju. Ne postoji iole značajan događaj u Srbiji, i ne samo u Srbiji, kojeg Pančić u svojim kolumnama blagovremeno ne analizira, rendgenski mu da značenje, smeštajući ga u širi društveni kontekst. Iako veoma kritičan prema svakoj dosadašnjoj vlasti u Srbiji, Pančić nikada nije upao u zamku da poistovećuje one političke snage koje su produkovale strašne ratove u regionu i one koji su se protiv tih ratova borili. Stoga je, posle 2012. godine i dolaska bivših radikala na vlast, skrajnut u srbijanskoj javnosti: Pančića možemo videti, čuti ili čitati samo u onim retkim nezavisnim medijima u zemlji.

Pančić je – kako to biva sa decom oficira – rođen u Skoplju, odrastao je i formirao se u Zagrebu, a od početka devedesetih živi u Beogradu. Poslednjih godina, kako će nam reći u intervjuu, živi u Novom Sadu, a u Beograd odlazi “samo kada je to neophodno”. Autor je dvadesetak knjiga, koje sabiraju njegove novinske uratke, ali i pojedinih prozno-autobiografskih dela. Sa Pančićem razgovaramo o intervjuu Borisa Dežulovića koji je izazvao žestoku reakciju raznih krugova u Beogradu, a u kojem je hrvatski kolumnista nazvao glavni grad Srbije “blatnjavom, tužnom selendrom”. Pored toga, sa Pančićem razgovaramo i o napadima predstavnika vlasti na kulturne ikone Srbije. Naravno, nismo mogli da propustimo da ga nešto priupitamo i o pandemiji korona-virusa, odnosno o tome šta je pandemija otkrila o našim vlastima, ali i nama samima.

• Prošlo je, evo, već nekoliko sedmica od intervjua kolumniste i književnika Borisa Dežulovića beogradskom Nedeljniku koji je izazvao veoma žestoku reakciju ne samo beogradskog dogradonačelnika Gorana Vesića već i dobrog dela ovdašnje javnosti. Koje je to “kurje oko” u intervjuu Dežulović dodirnuo, pa su skočili mnogi da odbrane glavni grad Srbije?

– Dežulović je dodirnuo ne jedan nego nekoliko „živaca“. Kod nacionalista, naravno, onaj nacionalistički: šta ima tamo neki Hrvat da nam soli pamet o tome kakav je Beograd, i tome slično. Meni se, međutim, čini da je važnije od toga to što je on zapravo, svesno ili nesvesno – ja bih rekao svesno, jer Dežulović zna o čemu govori – dodirnuo „živac“ zvani metropolitanski provincijalizam, koji je itekako prisutan u nekim beogradskim krugovima, koji nisu nužno nacionalistički. Sve možeš da radiš samo nemoj da dovodiš u pitanje veličinu, epohalnost i globalni značaj Beograda, ne diraj taj slatki mit o tome kako je Beograd „jedini veliki grad“ između – kako to beše – Beča i Atine, a kako su sve drugo samo nekakve polupalančice. Beograd je – je li – veliki, tolerantni, kosmopolitski centar koji sve prihvata i u kojem cveta hiljadu cvetova. A zapravo je dovoljno da jedan lucidan čovek to dovede u pitanje, i da se na njega sruči oluja besa. Kao što je sam Dežulović rekao, taj orkestrirani bes najbolji je demanti onoga što malograđani misle o sopstvenom značaju, kojeg potom projektuju na značaj mesta u kojem žive.

• Vi živite „dvogradski“, malo u Beogradu, preciznije u Zemunu, malo u Novom Sadu. Koliko se vaš pogled na Beograd razlikuje od Dežulovićevog?

– Malo bih vas ispravio. Može se reći da sam dugo živeo malo u Beogradu, malo u Novom Sadu, ali poslednjih godina ja živim u Novom Sadu, a u Beograd odlazim samo kada je to neophodno. Sama ta činjenica može da ukaže kakav je moj odnos prema njemu. U međuvremenu je za mene postao fizički nepodnošljiv, pretežak za savladavanje, suviše haotičan. Kada živiš u njemu, imaš permanentno osećanje da treba uložiti jako mnogo napora, a da taj napor odavno nema adekvatnu nagradu, nema adekvatnu protivtežu. Kao i mnogim ljudima koji žive u Beogradu, meni su neke stvari vizuelno nepodnošljive. Ne mogu više da ih gledam. To je kao da razgovaraš sa čovekom koji ima krastu posred lica, pa ti je zbog toga neprijatno. Kada prelazim Savu preko Brankovog mosta, sa novobeogradske strane, moram jako da se skoncentrišem da ne pogledam udesno, da ne vidim to što se zove „Beograd na vodi“, to što raste posred Beograda kao nekakvo strano, zloćudno telo koje preti da ga u potpunosti zakloni i proguta. Ne znam kako to ljudi koji svakog dana moraju da se suočavaju s tim, trpe. Ja to radim možda jednom mesečno, pa mi je i to previše. Znam ljude koji su, za razliku od mene, rođeni i odrasli u Beogradu i koji su sa njim mnogo intimniji nego ja, a koji takve stvari jednostavno ne mogu da podnesu. Imao sam slobodu i mogućnost izbora, i odabrao sam da se od Beograda jednostavno fizički udaljim koliko god je to bilo moguće. Zašto bih pod stare dane živeo u okruženju koje mi na elementarni način više ne prija, što naravno ne znači da u tom okruženju nema mnogo divnih i meni dragih ljudi.

• U kojoj meri je Beograd, takav kakav opisujete, posledica političkih promena, odnosno dolaska naprednjaka na vlast?

– Postoji, naravno, direktna veza. Svako ko bi tu vezu negirao, mistifikovao bi i izjednačavao stvari koje se ne mogu izjednačavati. Ranije je postojao nekakav balans vrlina i mana grada, koji je realno isuviše velik za održavanje i resurse jedne male zemlje kakva je Srbija. Postojalo je, međutim, nešto što bi se moglo nazvati šarmom Beograda. U međuvremenu kao da je šarm ispario, a ono najgore je metastaziralo. Ljudi koji vladaju tim gradom, kao i celom zemljom uostalom – a nekako se u Beogradu skoncentrisalo ono najgore što naprednjački režim ima, valjda zbog toga što je tu najviše para – doprineli su da Beograd liči na to na šta liči, da zemlja liči na to na šta liči, da skupština liči na to na šta liči, da mediji liče na to na šta liče… Život se izobličava na način koji je nama poznat iz devedesetih, ali je devedesetih – koliko god bio strašan – takav život bio vremenski ograničen. Znali smo tada da se jednom to mora završiti, da se jednom moraju završiti ratovi, da se jednom mora završiti miloševićevski avanturizam. Sada, međutim, prisustvujemo truljenju bez kraja: ovo može – čini ti se – da traje decenijama. I to je strašno.

• U međuvremenu, predstavnici naprednjaka u Skupštini Srbije, i ne samo u njoj, nastavljaju prozivati – iz sasvim drugih razloga – neke od ikona srbijanske javne scene koji su se osudili da dignu glas i da kritikuju vlast. Sada su se na meti našli Seka Sablić i Dragan Bjelogrlić, ranije mnoge druge javne ličnosti. U čemu je zapravo štos? Zar se ne čini da time naprednjaci zabijaju autogolove?

– Nisam siguran da oni na taj način zabijaju autogolove. Naime, oni se ne obraćaju onoj publici koja bi za to marila. To je isto kao kada je Tramp govorio sve najgore o mnogim istaknutim glumcima, režiserima i javnim ličnostima. U pitanju su osobe koje su kulturne ikone u Americi, ali to prosto Trampovoj publici nije smetalo; ona je, naprotiv, u tome uživala. Možda to naprednjacima u dugoročnom smislu nanosi štetu, ali u kratkoročnom – ne. Srbija je postala jedno od onih društava kojima vladaju populisti, a koja ne samo da su politički podeljena nego u njima ne postoji ni zajednička javnost. Mi živimo u paralelnim stvarnostima. U stvarnosti gde živimo vi i ja, naprednjaci napadaju Seku Sablić i Bjelogrlića, Kesića ili Petričića, ali u svetu u kojem žive abonenti naprednjačkog režima ne dešava se ništa. Ili ako se dešava, obrnuta je perspektiva: neki ljudi koji su privilegovani i razmaženi, i kojima smo „mi dali sve“, grizu ruku koja ih hrani i napadaju otadžbinu tako što napadaju njene najistaknutije predstavnike na čelu sa velikim vođom.

• Svejedno da li su u pitanju autogolovi ili ne, činjenica je da naprednjačku vlast iz dana u dan prate koruptivne afere koje otkrivaju i prezentuju istraživački centri i opozicioni političari. Kada će naprednjaci za to početi da plaćaju ceh i gube popularnost? Kada će ta druga, paralelna, vlasti bliska javnost shvatiti to kao ozbiljan signal?

– U onoj javnosti koja je većinska, a koju kreiraju većinski mediji, te afere koje spominjete uopšte ne postoje. Zar prosečni konzument Pinka zna šta je afera Jovanjica ili afera Krušik? To za njih ne postoji, to nije događaj, to nije tema. Oni još ne znaju ni da Beograd više nema železničku stanicu tamo na Savskom trgu! Ali, sa druge strane, znaju da Beograd ima metro (smeh). Stvarnost je do te mere rascepljena da ja jednostavno nemam nikakvu ideju, a kamoli recept, kako se u ovako drastičnoj neravnopravnosti snaga, medijskih, političkih i svih drugih – stvar može preokrenuti. Odnosno, mislim da se ne može preokrenuti tako što će ljudi koji nisu ništa znali o tome šta ovaj režim radi – odjednom to saznati, pa će se osvestiti, izaći na ulice ili glasati protiv režima. Tako se stvari ne dešavaju, nije se to na kraju desilo ni 2000. prilikom pada Miloševićevog režima. Mnogo su složeniji procesi i mehanizmi u pitanju, a nekada su se – kroz istoriju – dešavali i nekakvi nepredvidljivi događaji koji su menjali tok istorije, a o kojima mi unapred ništa ne možemo da znamo. Možemo samo da se nadamo da će nešto nekada prekinuti ovo truljenje.

• Opšte je mesto da je opozicija u Srbiji “nikakva”, “razjedinjena”, “bezidejna”. Da li ipak vidite u našem društvu neku snagu koja bi mogla da sruši Vučićev režim?

– Nije ona samo „razjedinjena“, „bezidejna“, „nikakva“, to čak i nisu glavni problemi opozicije. Nama se u dobroj meri ponavlja situacija iz devedesetih, kada je opozicija pokušavala da sruši Miloševića tako što je usvajala osnovne crte njegove ideologije, ako se može reći da je on uopšte imao ideologiju, i govorila da bi oni isto to radili, samo bolje. Ako je nacionalizam, ako je rat – e, oni bi to isto, samo bolje. Preovlađajući deo današnje opozicije tvrdi da bi radio isto to što radi Vučić, samo bolje i uspešnije. Meni najinteresantniji primer vezan je za pandemiju korona-virusa. Stručnjaci koje smo proglasili „našim“, antirežimskim, stalno istupaju protiv „režimskih“ stručnjaka govoreći da sve to što se radi jeste okej, samo što bi oni to radili mnogo strože. Oni bi nas više zatvarali, oni bi nas više držali u karantinu, oni bi nas više držali pod ključem… I šta onda pomisliš? Pa, sva sreća što niste vi na vlasti da nam krojite kapu. Naravno, ja karikiram stvari. Politička opozicija u Srbiji nije ni u ludilu gora nego vlast. Nije ni ista, a kamoli gora od Vučića. Ali, svaki pokušaj političke alternative koji nije artikulisan kao istinska suprotnost Vučiću i politici Srpske napredne stranke – ne može polučiti uspeh, jer se vrti u krugu onoga što je već poznato.

• U poslednje vreme veoma se često može čuti teza da je Srbija zapravo odustala od evropskih integracija. Da li i vi mislite da nema ništa od Srbije u EU?

– Malo bih zaoštrio. Ne verujem, naime, da je ikada i postojala iskrena namera Srpske napredne stranke ili Socijalističke partije Srbije, i uopšte ove strukture koja vlada Srbijom od 2012. godine, da uđe u Evropsku uniju. Njima je bilo zanimljivo da se koketira sa EU, da se uzme nekakav novac, da se ostvare benefiti, i to oni za vrhušku a ne za građane, a da ih sa druge strane ne obavezuju nikakvi demokratski, pravni, ekonomski i drugi standardi. Na kraju krajeva, upravo zbog nepridržavanja standarda ove godine nismo otvorili niti jedno pregovaračko poglavlje. To odustajanje od EU nije čak ni tako diskretno koliko nam se čini, i ono se savršeno uklapa sa onim što stvarno jeste politika pre svega SNS-a.

• Šta iz današnje perspektive mislite o opozicionom bojkotu prethodnih izbora?

– I tada sam mislio da ta ideja papiru izgleda kao nešto što je dosledno i principijelno, ali da je u praksi jalova, da neće postići nikakav rezultat. Sa ovim vremenskim odmakom nisam imao niti jedan razlog da promenim mišljenje. Naprotiv.

• Nedavno ste u jednoj kolumni kritikovali odluku Kriznog štaba da se dozvoli rad kafića do 20 časova, ali pod uslovom da se ne pušta muzika u njima. Nazvali ste ovu odluku sumanutom. Šta, ukratko, “epidemiološke” mere ovdašnjih vlasti tokom pandemije govore o samim vlastima, ali i o nama?

– U mnogim tekstovima bavio sam se merama Kriznog štaba, naravno ne iz epidemiološkog ugla jer to nije moj posao, već proučavajući društvo, ljudsko ponašanje, međuljudske odnose i institucionalne strukture. Proletos smo mogli videti kako se sve strukture autoritarnog ponašanja jako lako, pod izgovorom pandemije, bude. Imali smo zabrane najrazličitijih vrsta, policijski sat i zabranu izlaska iz kuće starijima od 65 godina, a da gotovo nije bilo nikakvog otpora tome. Čak ste mogli čuti pohvale restriktivnih mera od onih od kojih to ne biste očekivali. Osim toga, probuđen je cinkaroški mentalitet kod ljudi, pa su prijavljivane komšije koje su pravile žurke, prijavljivani oni koji ne nose maske, i tako dalje. Za mene je najporaznije saznanje u kontekstu pandemije to kako je lako u ljudima probuditi podanike ili čak aktivne aktere jednog autoritarnog, čak i totalitarnog društva.

• Za kraj nešto sasvim drugačije. Kao pasioniranog čitaoca, gledaoca i slušaoca molio bih vas da našoj publici, pred ove praznike, preporučite neku knjigu, seriju, film, pozorišnu predstavu…

– Poslednjih meseci, kao član Ninovog žirija za roman godine, prilično sam opterećen čitanjem domaćih romanopisaca, a o tim knjigama – razumećete – još uvek se ne bih izjašnjavao. Ali bih svakako preporučio jednu seriju koja nije u fokusu medija, a meni se izuzetno dopala. Reč je o turskoj, Netflixovoj seriji pod nazivom „Ethos“. I u Turskoj i širom sveta izazvala je mnogo polemika. Pojednostavljeno govoreći, radi se o tom starom i nikako samo u Turskoj aktuelnom sukobu verskog i sekularnog, modernističkog i tradicionalističkog, individualističkog i kolektivističkog, patrijarhalnog i liberalnog… Serija taj sukob prikazuje bez ikakvih popujućih pretenzija, sa vrlo živim i uverljivim likovima, nikako crno-belim i karikiranim, i puna je empatije. Jako je bilo potresno gledati je. Voleo bih da smo takvu seriju mogli da gledamo u produkciji neke od kuća u regionu.