Građani Srbije ne vjeruju Kriznom štabu, Vladi, ekspertima…

Građani su od institucija dobili često konfuzne poruke, nejasnih značenja, bez realnih, stvarnih orijentira kojima se može povjerovati, kaže Srećko Mihajlović (Medija centar Beograd)

Posle šest meseci od prvog zvanično registrovanog slučaja korona virusa u Srbiji, očekivalo bi se da su svi građani već dosta naučili o ovoj najvećoj pošasti 21. veka, da znaju koje ponašanje je preporučljivo i smanjuje rizik od zaraze, a koje ne. Ipak, rezultti nedavno objavljenog istraživanja istraživačko-izdavačkog centra Demostat o stavovima građana o pandemiji COVID-19, rađenog u septembru na uzorku od 1.200 ispitanika, pre pokazuje zbunjenost građana tim mnoštvom informacija i značajnim stepenom nepoverenja u institucije koje se bave tom problematikom.

Tako, recimo, veći procenat građana pokazuje nepoverenje nego poverenje u Krizni štab (35 odsto prema 30 odsto), Vladu Srbije (41 odsto prema 26 odsto), pa i predsednika države (39 odsto prema 31 odsto). Jedan od autora ovog istraživanja, sociolog Srećko Mihajlović, kaže za Al jazeeru da je objašnjenje ovakvih rezultata, zapravo, jednostavno.

“Građani su od ovih institucija očekivali jednoznačne odgovore. Međutim, dobili su često konfuzne poruke, nejasnih značenja, bez realnih, stvarnih orijentira, kojima se može poverovati. Pojedini članovi Kriznog štaba su pričali jedno, drugi drugo, a mediji su to sa slašću prenosili javnosti, pa je zabuna bila evidentna. Pritom je dolazilo i do nejasnih odnosa između vlasti i Kriznog štaba, između Kriznog štaba i javnosti, između vlasti i javnosti, i u svemu tome običan čovek nije mogao da dobije odgovarajuću, jasnu informaciju.”

“U prilog tome govori i da je jedna od najmanjih stopa poverenja upravo poverenje u medije, kojima veruje tek 19 odsto ispitanika, dok gotovo dvostruko više u njih nema poverenje (36 odsto), a čak 45 odsto njih ne zna ili nema odgovor na pitanje da li veruje medijima. I to je normalna reakcija na kvalitet izveštavanja koje smo kao građani dobijali. Tako da su se mediji pridružili onim akterima pandemije u koje građani nemaju poverenja”, objašnjava Mihajlović, dodajući da jedino lekari i naučnici imaju pozitivan skor – 44 odsto ispitanika im veruje, a 14 odsto nema poverenja u njih.

Napominje da ovo nepoverenje prema nekim institucijama u kontekstu pandemije ne treba prenositi na opšte nepoverenje prema političkim institucijama.

“Kad razgovaramo sa ispitanicima u ravni politike, oni i dalje održavaju poverenje u predsednika Republike, Vladu. Ali kada te institucije stavimo u kontekst pandemije, onda to poverenje naglo pada. Dakle, tek na nekim konkretnim primerima narod uočava propuste vlasti, koje inače u nekim redovnim prilikama ne primećuju ili nedovoljno primećuju.”

  • Ipak, ako su i razumljivi razlozi nepoverenja u domaće medije i institucije, usled razloga koje ste pomenuli, šta je uzrok da kod građana Srbije čak i Svetska zdravstvena organizacija (SZO) uživa više nepoverenja (29 odsto joj ne veruje, naspram 24 odsto koji imaju poverenja, dok je gotovo polovina neodlučnih)?

– Pa i od SZO-a smo dobijali protivrečna obaveštenja, ako je verovati našim medijima koji su to prenosili. Sve u svemu, od institucija od kojih se očekivala jedna autoritativna, jasna poruka građani je nisu dobili. To ne znači da su baš te institucije uvek najodgovornije za tu konfuziju i pomešane stavove. Odgovornost je na institucijama koje imaju veću moć. Na kraju, možemo govoriti i o civilizacijskim greškama kad je reč o pandemiji, kao tipičnom primeru. Ova civilizacija više ulaže u sredstva za uništavanje ljudi nego u u sredstva za opstanak, lečenje i normalan život svih građana ovog sveta. Kad se sve sabere, mnogo je grešaka napravljeno, ili, drugačije rečeno, mnoge stvari su postale vidljivije u ovakvoj situaciji nego što su inače vidljive. Videli smo stepen neorganizovanosti zdravstva, nemoć partokratske vlasti, da su na važna rukovodeća mesta postavljani nesposobni ljudi, što se možda najizrazitije videlo na primeru staračkih domova.

  • Je li nešto i do građana?

– Naravno, u svemu tome ne treba abolirati ni odgovornost samih građana, koji su skloni praznovericama, da veruju lažnim autoritetima i nasedaju lažnim vestima. To se u istraživanju vidi u odgovorima na pitanje da li oni koji imaju mačku u kući ne treba da se plaše korona virusa. Šest odsto je potvrdno odgovorilo na to pitanje, ali ako se njima dodaju i oni koji nisu sigurni, smatraju da to može donekle da bude tačno ili ne znaju odgovor, dolazimo do dve petine ispitanika, što svakako nije zanemarljivo i ukazuje na katastrofalno stanje mišljenja građana o prirodi pandemije i merama koje treba preduzeti. Ta spremnost da poverujemo bilo čemu što pročitamo ili vidimo na televiziji pokazuje da imamo nedovoljno izgrađenu sposobnost da razlikujemo istinu od laži, ali i da su mediji u Srbiji većinski orijentisani ka spektaklu i vestima koje donose bolju prodaju, odnosno prema stvarima koje nisu u javnom interesu.

  • Koliko je taj procenat nepovererljivih i neodlučnih opasan u vreme pandemije, kada je ključno držati se određenih preporuka i propisa?

– U tome je sva tragika ovih činjenica koje smo dobili istraživanjem. Nije nimalo bezazleno ako stručnjaci preporuče da se nose maske, i to pravilno, tako da prekrivaju i usta i nos, da se drži distanca, peru ruke, provetravaju prostorije, a onda se nađu pametnjakovići koji kažu da to nije potrebno, da je dovoljno piti rakiju i jesti beli luk i sve će biti u redu. I to pročitaju u medijima koje inače čitaju. Onda dobijemo tu vrstu neverice koja obezoružava narod i on nije u stanju više da veruje nikom. Maske se ne nose kako treba i koliko treba. Pogotovo kad od nekih kreatora javnog mnjenja dobijete poruke kako svaka zabrana u ovo vreme pandemije ugrožava njihovu ličnu slobodu, kako to što oni ne nose maske predstavlja njihovu privatnu stvar, gubeći iz vida prostu činjenicu da masku ne nose samo zbog sebe, nego i zbog drugih. To nerazumevanje, čak i vrhunskih intelektualaca, govori o svoj tragičnosti jednog neodgovornog odnosa prema zajednici.

  • Iz rezultata istraživanja može se steći utisak da se građani prilikom donošenja odluka o tome da li će poslušati preporuke Kriznog štaba i lekara rukovode i svojim političkim uverenjima. Recimo, kad odgovaraju na pitanje da li bi primili vakcinu protiv COVID-19, pa vidimo da gotovo polovina ispitanika koji podržavaju opozicione stranke koje su bojkotovale poslednje izbore ne bi primila vakcinu ni pod kojim uslovima. Šta to govori o stanju u društvu u Srbiji?

– Nije to karakteristično samo za Srbiju, iako nije ni opravdanje. Pandemija korona virusa politizovana je u celom svetu. Ona je izložena i uticaju politike i uticaju tržišta, a čovek i njegov život su tek u nekom trećem planu, ako taj plan uopšte postoji. To što je nalaz ovog istraživanja, da i sami građani politizuju svoj odnos prema koroni, je samo dopuna i svojevrsni odgovor na činjenicu da je politika kolonizovala čitav civilni život. I građani uzvraćaju politizacijom svega i svačega i onda se javlja jedan sinergetski odnos političara i politizovanog građanstva, koji može biti katastrofalan, ne samo za određenu zemlju, nego i šire.

  • Kad kažete da je bilo politizacije pandemije, mislite li samo na vlast u Srbiji ili i na opoziciju?

– Naravno, svi političari su nastojali da funkcionalizuju epidemiju na najekstremniji način. Posledica je to što vidimo da građani određene političke orijentacije pokazuju veću ili manju sklonost prema vakcinisanju protiv korone, ako ga dočekamo.

  • Obično se smatra da su simpatizeri vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) poslušni kao vojska. Ipak, tek 17 odsto njih bi poslušalo apel lidera te stranke i predsednika Srbije Aleksandra Vučića da se vakcinišu, dok bi to učinilo njih 51 odsto, ako bi to preporučili lekari. Je li to ohrabrujući podatak, u smislu da više veruju struci nego političarima koje podržavaju?

– Ne znam da li je ohrabrujući, ali je svakako zanimljiv podatak. Pristalice SNS-a su, prema nalazima ovog istraživanja, pokazali jedan pozitivan odnos prema sistemu, a ne u tolikoj meri prema Aleksandru Vučiću kao pojedincu. To što su oni, više nego drugi, prihvatili da prime vakcinu u slučaju da je ona dobrovoljna i besplatna, govori o tome da ne treba ceo odnos prema SNS-u svoditi na odnos građana prema Vučiću. Nije stvar tako prosta i nije jedini protivnik opozicije Vučić, već jedan sistem koji proizvodi Vučića. A mi u takvom sistemu živimo duže nego što je SNS na vlasti.

  • S jedne strane, istraživanje pokazuje da se stariji više pridržavaju mera, a sa druge da su oni ujedno i skloniji da veruju u teorije poput one da ko ima mačku u kući ne mora da strepi od korona virusa. Je li to kontradiktorno ponašanje?

– To je gotovo karakteristika starijih ljudi. Uopšte u nizu istraživanja rađenih u poslednjih desetak godina, pokazuju se izrazitije nego ranije generacijske podele. Pritom stariji pokazuju veću opreznost prema svemu, uz istovremenu spremnost da poveruju svemu i svačemu. Oni su konzervativniji, poslušniji prema vlasti i skloniji onima na vlasti, bez obzira o kojoj partiji je reč, za razliku od mlađih, koji su više protiv, bez obzira ko je na vlasti.

  • Opet, prema rezultatima, kada je reč o eventualnoj vakcinaciji protiv COVID-19, među onima koji su protiv je najveći procenat visokoobrazovanih, sa 12 i više godina školovanja. Kako to tumačite?

– Na to pitanje nije jednostavno dati odgovor. Treba najpre utvrditi kako su najobrazovaniji došli do podataka na kojima su temeljili taj svoj odnos protivljenja ne samo prema vakcini protiv covida 19, nego i prema nekim drugim. Ta vrsta neverice sve više karakteriše obrazovanije ljude, što govori o nepoverenju i u nauku i u medicinu i u rezultate najnovijih istraživanja. Tu je i ono verovanje da smo mi izloženi jednoj opštoj manipulaciji i tržišnoj ofanzivi, da je farmakoindustrija ona koja iz ovoga hoće da izvuče korist, da je sve stvar visoke politike. U svakom slučaju, činjenica je da nalazimo više pozitivnog odnosa prema epidemiološkim merama kod manje obrazovanih, a kakve će biti posledice, to ćemo tek videti.

  • Kako biste na osnovu istraživanja ocenili raspoloženje građana? Da li preovlađuje pesimizam ili optimizam, briga da će biti gore ili nada da će se situacija uskoro popraviti?

– Nekoliko istraživanja rađenih u poslednjih dvadesetak godina ukazuju na ponovo uspostavljenu dominaciju optimizma i dobrog raspoloženja, naspram pesimizma i lošeg raspoloženja. Pandemija je malo poljuljala taj odnos, pokazavši građanima koliko su nemoćni. I sada je ta trijada konfuzije, nemoći i straha bitna odlika najvećeg dela građana i oni se snalaze tražeći izlaz u nadi, ali ne prepoznajući tu nadu ni u čemu konkretnom. Tako da imamo uporedo postojanje jednog opšteg optimizma, ali i pesimizma, kada je reč o epidemiji korone.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

U Srbiji je, prema posljednjim podacima, šest osoba preminulo od posljedica korona virusa, a inficirano je 2.400. Situaciju u toj državi epidemiolozi opisuju kao vanrednu zbog sve većeg broja zaraženih, dok je Beograd označen kao najugroženiji. Ministarstvo zdravlja ističe da se bolnice ubrzano pune, a da u Beogradu ima mjesta za još najviše dva dana. […]

Više iz rubrike TEME
POPULARNO