Gordan Kičić: Kakvo je vrijeme, takvi su nam kultura i društvo

Televizijska i bioskopska publika ga je upoznala i zavolela u sada već kultnim ostvarenjima: Do koske, Mehaniziam, Kad porastem biću Kengur, Turneja, Senke nad Balkanom, Sva ta ravnica, a ljubitelji teatra ga najačešće gledaju na sceni matičnog Ateljea 212. Bilo da je Cole, Sumpor ili Strujosek, glumac Gordan Kičić već više od dve decenije kroz različite žanrove pokazuje raskoš talenta i ljubav prema odabranom pozivu. Iskustvo i znanje stečeno u bogatoj karijeri iskoristio je kao reditelj. Krajem minule godine premijerno je prikazan njegov rediteljski prvenac, film Realna priča.

U biografiju Kičić je upisao i brojna priznanja: Car Konstantin, Zoranov brk, Zlatna Antena za najuspešniji glumački par (sa koleginicom Ninom Janković) i druga. Ovogodišnji je dobitnik nagrade Mija Aleksić – Biti glumac, za izuzetan doprinos umetnosti glume.

U svet filma uveo ga je otac, reditelj Branislav Kičić, čini se sasvim slučajno. A šta ga je podstaklo da nastavi da se bavi umetnošću, koje uspomene ga motivišu i čemu teži kao stvaralac otkriva Gordan Kičić.

• Sećate li se početaka i kada ste odlučili da se bavite glumom?

– To je bilo u osnovnoj školi. Moj otac je filmski i televizijski reditelj. Negde 1985. ili 1986. godine radio je namenski film za bezbednost dece u saobraćaju. Pitao me je da li bih voleo da učestvujem. Igrao sam ulogu deteta koje nemarno pretrčava pešački prelaz. Nekoliko godina kasnije, u okviru edukacije dece o saobraćaju, moja škola je došla u bioskop i pušten je film u kojem se pojavljujem. To nisam znao. Zanimljiva mi je bila reakcija dece kada su me videla na ekranu. To mi je bio prvi susret sa kamerom. Potom sam išao u dramsku grupu Mike Aleksića pri Radio Beogradu. Tu sam ponikao i do fakulteta sam tamo odlazio.

• Deo svog školovanja ste proveli u Rusiji. Kakve uspomene nosite iz tog perioda?

– Otišao sam iz Srbije 1993. godine. Teško mi je palo, jer sam otišao sam, bez drugara, u novi prostor i novu zemlju. Prvo sam išao u jednu američku školu. Ljudi su me dobro prihvatili, pa mi nije dugo trajao adaptacioni period. Sledeće godine sam otišao u rusku školu. Dobro sam se uklopio. Igrao sam košarku, družio se sa svima i Rusima i Amerikancima, ali i našim ljudima iz različitih republika koji su tamo živeli. Upoznao sam ruski mentalitet i kulturu. Bogatiji sam za jedno iskustvo. To je bio trenutak kada se Rusija otvarala, doba Borisa Jeljcina. Zanimljiv istorijski period, toga sam bio svestan.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

• Dobitnik ste značajnih priznanja, između ostalih i nagrada koje nose imena bardova jugoslovenskog glumišta Zorana Radmilovića i Milosava – Mije Aleksića. Ako ne grešim, imali ste priliku da Miju Aleksića upoznate?

– Žao mi je što nisam imao priliku da upoznam Zorana Radmilovića, niti da ga gledam u pozorištu. Za Miju Aleksića me vezuje jedno divno sećanje na naša letovanja u Tribunju. Moja porodica je imala kuću pored Vodica. Divno, malo mesto u Dalmaciji, gde je bila kolonija umetnika. Imao sam priliku sa njim da sedim dok peca. Kada je bio raspoložen za priču, deci na rivi je prepričavao dogodovštine i razne priče. Dobro sam poznavao njegovu suprugu i sinove. Posebno mi je drago što sam dobio nagradu koja nosi njegovo ime, jer je Mija bio posebna ličnost, koja je obeležila jedan deo naše kinematografije. Bio je naočit. Nisu mogli da ga smeste u neki poseban žanr, iako je važio za komičara. Njegove dramske uloge su pravo blago.

• Svedoci smo da neretko zaboravljamo velikane. Kako Vi gledate na način na koji se tretira naša kulturna baština?

– Moram da kažem da nismo prvaci u tome. Ne volim da generalizujem, ali gledam šta se sve dešava i ovog trenutka. Kakvo je vreme, takvi su nam kultura, društvo, odnos prema umetnosti i umetnicima. Zaboravljamo velike ljude i njihova dela. Mada, ne volim previše da se žalim. Svako od nas može da učini mnogo na polju na kojem deluje. Naravno ne treba zanemariti i kritički momenat ukazivanja na probleme i anomalije u društvu. Kada se nagrada posvećena Miji Aleksiću pojavila posle toliko godina od njegove smrti, to mi je dalo nadu.

• U kakvoj je poziciji srpska pozorišna i filmska scena u odnosu na svetsku?

– Imamo naše mesto, koje nije beznačajno. Puno umetnika je primećeno u regionu i u svetu. Ipak, malo sredstava se izdvaja za kulturu i umetnost u odnosu na druge zemlje. U Srbiji je u ovom trenutku velika produkcija. Puno serija i filmova se snima, što je dobro za glumce, reditelje, producente, ali opet nekako je sve na dah. Voleo bih da ovaj trend ostane, jer će iznedriti mnoge mlade reditelje i glumce. Oni će znati gde pripadaju i čime se bave. Pozorište je, zbog pandemije, u lošoj poziciji. Pozorišni umetnici imaju potrebu da igraju. Ako ne radite, vi ste glumac samo na papiru. Nadam se da ćemo da se izborimo sa svim ovim i da će nam budućnost biti bolja.

• Vaš rediteljski prvenac, film Realna priča, dobro je prihvaćen od publike. Kakvo iskustvo Vam je doneo taj projekat, u kojem ste bili angažovani ne samo kao reditelj, već i kao glumac i koscenarista?

– To je životna odluka, koja se spremala malo i bez mog znanja, jer su se okolnosti urotile da se to desi. Zamislio sam kako taj svet treba da izgleda. Nisam mogao da se otrgnem tom osećaju. Nije bilo jednostavno, jer sam paralelno igrao u drugom filmu i seriji. Bilo je uzbudljivo, intezivno iskustvo. U ovom filmu sam bio reditelj, producent, koscenarista, glumac, tako da sam morao stvari da obavim sam sa sobom. Lakše je kada imate reditelja sa kojim ćete se boriti, koji će vas usmeravati. Ako ste reditelj, onda imate momenat borbe sa producentom, kao producent sa glumcem…

U ovom slučaju sam ja bio odgovorna ličnost. Samom sebi sam polagao račune. Čudna lekcija, a nakon svega mogu da kažem i veoma uspešna. To je kolektivni čin. Napravili smo zanimljiv film, koji je dobro prihvaćen u Srbiji. Zbog pandemije, film je prikazan samo na nekoliko online festivala. Videlo ga je oko 70.000 gladalaca, a na nacionalnoj televiziji će biti emitovana i serija od deset epizoda. Serija će biti osveženje, jer je emotivna i gorka, ali i duhovita. Napravio sam seriju i film koji bih voleo da gledam.

• Postoji li neka uloga koja vas je obeležila i dala temelj za građenje novih?

– Neskromno je da kažem, ali trudio sam se da se oprobam u različitim žanrovima. Nemam profilisanu ulogu. Dosta stvari sam obavio, koliko sam mogao i imao prilike. Voleo bih da, ako nastavim da se bavim režijom, snimam serije i filmove koje meni znače i u kojima imam nešto da kažem, da ostanem dosledan sebi, jer sam sa filmom Realna priča uspeo to da uradim. A što se tiče glume, samo da budu što bolji saradnici i tekstovi.

Izvor: Al Jazeera