Nikita Milivojević: Kad satira iz Atine obuzme svu planetu

Dio bogate karijere Nikita Milivojević je proveo na poziciji direktora drame Narodnog pozorišta i Bitef festivala (Ustupljeno Al Jazeeri)
Dio bogate karijere Nikita Milivojević je proveo na poziciji direktora drame Narodnog pozorišta i Bitef festivala (Ustupljeno Al Jazeeri)

Čitajući biografije i intervjue umetnika doznajemo pojedinosti iz njihovog detinjstva koje su često inicijalni pokretači za kasniji odabir profesije. Nekoga je inspirisao miris slikarskih boja ili pozorišnih zavesa, razigrane pokretne slike u bioskopskoj sali, junaci iz romana ili porodičnih istorija…

Reditelj Nikita Milivojević jednom je izjavio da je konstanta u njegovom životu književnost, odnosno čitanje. Stoga je kao dečak maštao da postane pisac, a na prijemnom ispitu na odseku za režiju prijavio se neplanirano. Ljubav prema umetnosti i pozorištu vodila ga je od lične Itake- sremske varoši Inđije u kojoj je rođen, do najznačajnijih svetskih scena. Komade je postavljao u čuvenom Glob teatru u Londonu, Nacionalnom teatru Grčke, antičkom Epidaurusu, Delfima, Švedskoj, Americi. Kao reditelj i scenarista potpisuje igrani film Jelena, Katarina, Marija.

Deo bogate karijere Nikita Milivojević je proveo na poziciji direktora drame Narodnog pozorišta i Bitef festivala. U jednoj anketi pozorišnih kritičara Srbije predstava Banović Strahinja u njegovoj režiji proglašena je najznačajnijim pozorišnim ostvarenjem 90-ih godina prošlog veka. Godine 2014. inicirao je osnivanje Šekspir festivala na kojem gostuju istaknute svetske trupe koje neguju delo slavnog dramskog pisca.

  • Pozorišne komade ste postavili i u Glob teatru, Delfima i Epidaurusu. Kakva iskustva nosite iz rada na ovim scenama?

– Za nas u pozorištu te tri scene su vrlo posebna, na neki način mitska, sveta pozorišna mesta… Verujem da ne postoji reditelj koji ne bi poželeo da ima premijeru na njima. Ono što mislim da je posebno uzbudljivo  jeste to neko ”zakrivljeno vreme” koje osećaš u takvom prostoru. Znaš da si na posebnom mestu, da su na tim istim kamenim sedištima sedeli gledaoci i pre dve hiljade godina (ili nekoliko stotina u slučaju Globa), gledali predstave, slušali  te iste tekstove. Ima se utisak kao da smo u nekoj vremenskoj kapsuli, u kojoj svi zajedno putujemo kroz vreme, neprestano razmenjujući jedne te iste poruke.

  • Predstava Pluto, po Aristofanovom delu, premijerno je izvedena u Epidaurusu pred više hiljada gledalaca. Da li je obožavanje boga obilja naša svakodnevica, ali i budućnost?

– Pozorišni svet u Grčkoj Epidaurus doživljava kao scenski Akropolj. Za glumce i reditelje posebna je čast  imati premijeru na toj pozornici.  Kada je u gledalištu oko deset hiljada gledalaca koji su došli da vide tvoju predstavu to je osećaj koje je prilično teško opisati rečima, pomalo nestvarno deluje.  Inače među raznim ”obiljem” koje predstavlja,  Pluto je između ostalog i bog novca, i to je ono što ovu komediju pre svega čini zanimljivom.  Jedan od likova u komadu, udvarajući se Plutu, kaže: ”Sve zbog tebe dešava se na ovom svetu… Zbog tebe su sve veštine što je iznašao ljudski um… tebe se još niko zasitio nije.” Čini se neverovatno da je ovo napisano pre više od 2.000 godina.

Aristofan ne bi bio to što jeste da nije pre svega orginalan, tako da odmah na početku komedije otkrivamo da je Pluto u stvari neki ubogi ”prosjak” sav u ritama, koji je uz to još i slep,  i to je navodno glavni razlog zašto je bogatstvo tako naopako podeljeno. Aristofan je pisao svoju komediju kao svojevrsnu satiru na političke prilike u Atini u njegovo vreme, ali mogao bih da kažem da sam sa istim motivom i ja radio predstavu, jedino što je Atina  u međuvremenu postala čitav svet –  ili još tačnije Balkan, s obzirom da je to naše uže područje.

Postoje pisci i tekstovi koji će biti aktuelni zauvek jer u mnogim stvarima ovaj svet u suštini manje-više funkcioniše oduvek na isti način, pa je tako, između ostalog, podeljen na bogate i siromašne. Bogati naravno žele da ostanu bogati i rade sve što je u njihovoj moći da svoje bogatstvo uvećaju. Tako je oduvek bilo i biće, ništa se tu nije promenilo niti hoće. Pluto je i dalje pokretač svega na svetu, a razni ”ekonomski interesi” određuju sve, kako u vreme Aristofana tako i danas.

  • Kada se spomene vaše ime publika odmah pomisli na klasično pozorište i Šekspira. Koliko je izazovno kroz klasične komade progovoriti o aktuelnim pojavama savremenog društva?

– Verujem da klasični komadi uvek produbljuju nešto u nama i našem doživljaju sveta. Ima ona čuvena priča kako su Džulijena Beka, tvorca čuvenog ”Living teatra”, pitali zašto je za prvu predstavu svog avangardnog pozorišta izabrao Antigonu. Odgovorio je da ne zna ništa savremenije od Antigone. Tako nekako se i meni već dugi niz godina čini kako ništa nije savremenije od klasičnih komada.

Veliki klasici imaju upisanu arhetipsku šifru u kojoj prepoznajemo svu dubinu vremena, istorije. Kod njih neprestano osećamo to prodiranje prošlosti u sadašnjost. U njima se nalazi talog svega, svih mitova, starih, novih, vlastitih, onih tek stvorenih… U životu se stvari spolja menjaju velikom brzinom, ali unutar čoveka to ide mnogo sporije i drugačije. Zbog toga i dalje igramo Šekspira, Čehova, Eshila, Aristofana, Kalderona, Molijera,  Dostojevskog… i smatramo ih našim savremenicima.

  • Ovogodišnji Šekspir festival bio je znaku komedije. Nedostaje li nam smeha?

– Mi smo ove godine na Šekspir festivalu umesto ovih odvratnih maski odlučili da ljudima vratimo ono što je najlepše na ljudskom licu: osmeh . U tom smislu došlo se do odluke da ove godine na festivalu igramo samo Šekspirove komedije, i s obzirom da je gledalište svake večeri bilo puno, i da se osećala na sve strane radost, neka dobra energija, puno smeha je bilo… očigledno smo bili u pravu. Mi često zaboravljamo da je pozorište između ostalog i mesto plemenite zabave. Čarli Čaplin je govorio da je svaki dan bez smeha izgubljen.

  • Prvu predstavu ste režirali u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Kakvo sećanje vas veže za taj rani profesionalni angažman i kako ste se opredelili za režiju?

– To je već bilo prilično davno, što bi rekli – u prošlom veku! Mada, naravno, sećam se te svoje prve predstave u JDP-u , takve stvari se pamte… Sećam se i prve kritike koju sam dobio za nju, Vlada Stamenković je napisao u Nin-u, naslov je bio: ”Pobednička mašta”. Ja sam na režiju došao više iz radoznalosti, osećao sam da bi tu moglo biti nešto za mene, ali nisam bio siguran, pošto dolazim iz malog mesta, nisam baš mnogo toga znao o pozorištu, filmu… Moja ljubav tada je bila književnost. Ali sam srećom već na prijemnom otkrio da bi  režija mogla biti moja profesija.

  • Šta vas kao reditelja trenutno zaokupljuje?

– Kao i uvek spremam neke nove predstave… Ako to bude moguće s obzirom na svu ovu neizvesnost u kojoj svi živimo, uskoro bi trebalo da počnem sa probama u Švedskoj. Radi se o ”autorskom” projektu koji zovem: ”The last dream of William Shakespeare”. Snovi u komadima Šekspira uvek imaju  zanimljivu ulogu, ponekad otkrivaju tajne iz prošlosti, nose predosećaj budućnosti, ponekad  služe samo da stvore komičnu zabunu, imaju erotske konotacije, dovode do transformacije karaktera i slično. Predstava će biti jedno imaginarno putovanje kroz Šekspirov svet snova, spojiće različite likove, scene, tekstove…  u jedan mogući san.

Jer, kao što znamo: ”mi smo građa od koje se prave snovi i naš mali život  nam je snom zaokružen”. Inače sem tih redovnih pozorišnih planova imam želju da se ponovo vratim filmu. Mislim da sam na tragu nečega veoma zanimljivog, ali o tim stvarima još uvek bolje je ne govoriti mnogo, jer čovek često na taj način samo prizove neke ”zle duhove” da mu sve pokvare.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Stojanović za Al Jazeeru govori o pozorišnoj adaptaciji djela ‘Semper idem’, njegovoj univerzalnosti i aktuelnosti, ali i društveno-političkoj stvarnosti koju živimo.

12 Oct 2020
Više iz rubrike TEME
POPULARNO