Janković: Ljudi bez morala se dočepali državnih resursa

Janković: Mnogima je danas mnogo jasnije da Srbija ne ide u dobrom pravcu (Ustupljeno Al Jazeeri)

Kada je 2007. godine u Srbiji osnovana institucija Zaštitnika građana (ombudsmana), ne njeno čelo je postavljen široj javnosti nedovoljno poznati pravnik Saša Janković, koji je do tada bio zaposlen u Odeljenju za demokratizaciju Misije OEBS-a u Beogradu. Iako je na početku u određenim medijskim i nevladinim krugova bilo skepse, Janković je uspeo narednih godina da od ove institucije, uz pomoć saradnika, napravi jedno od retkih nezavisnih, izuzetno aktivnih i funkcionalnih kontrolnih tela u zemlji Srbiji. Bio je ombudsman u dva mandata, tačnije deset godina, a zahvaljujući kritičkom otklonu od vlasti i hrabrosti da kritiku iznosi javno – vremenom je postao jedan od prepoznatljivih lidera građanske, nestranačke Srbije. Sa druge strane, mediji bliski vlasti protiv njega vodili su godinama snažnu kampanju. Janković je dobitnik niza priznanja: od OEBS-ove nagrade “Ličnost godine” (2011), preko odličja “Vitez poziva” Lige eksperata (2015), do “Ličnosti godine” nedeljnika “Vreme” (2015) i nagrade “Dobar primer Novog optimizma” (2016).

S obzirom da se opozicija u Srbiji nalazila u dubokoj krizi (iz koje doduše ni do danas nije baš skroz izašla), nekako se logično nametnulo da Saša Janković, nakon isteka drugog zaštitničkog mandata, uđe u politiku i izađe na megdan Aleksandru Vučiću na predsedničkim izborima 2017. godine. Bili su to baš žestoki izbori, a Janković je dobijao udarce sa svih strana. Naprednjaci su ga optuživali da je srpski izdajnik koji hoće da “proda” Kosovo i otcepi Vojvodinu, a istovremeno su građanske partije i pojedinci, bliski naprednjacima, saopštavali da je Janković zapravo – nacionalista! Na izborima, na kojima su ga podržale mnoge stranke, pokreti, organizacije i javne ličnosti – uspeva da osvoji bezmalo 600.000 glasova ili nešto više od 16 odsto. Imao je, kaže, veoma loša iskustva i sa opozicionim liderima posle izbornog procesa.

Nakon predsedničke trke, Janković osniva Pokret slobodnih građana. Ipak, 17. decembra 2018. godine saopštava javnosti da daje ostavku na mesto predsednika, ali i da ostaje član Pokreta. Nakon što je Sergej Trifunović izabran za predsednik PSG-a, Janković napušta ovu stranku. Dugo se nije oglašavao u javnosti. Ovo je jedan od njegovih izuzetno retkih intervjua u poslednje vreme. Iako van politike, brižljivo prati šta se dešava na domaćoj, regionalnoj i međunarodnoj sceni.

  • Ceo svet se proteklih nedelja bavio predsedničkom utrkom u Americi. Da li je pažnja sveta odista usmerena u dobrom pravcu, odnosno koliko američki izbori određuju sudbinu celog čovečanstva? I koliko utiču na ljudska prava u svetu?

-SAD svoj uticaj šire globalno i zato su njihovi predsednički izbori bitni svima, ali ovi imaju posebnu težinu. Sudarila su se dva koncepta vlasti čiji modeli postoje i u mnogim drugim državama. Biden i Trump su najtipičniji predstavnici tih modela i u njihov su se sukob mogli potpuno uživeti svi mali Trumpovi i Bideni širom sveta. A ako govorimo o autentičnoj ideji ljudskih prava, a ne alatu spoljne politike, ona se gradi u svakom selu i gradu i pripada podjednako svakoj zemlji koja brine o svojim ljudima. Niti kreće po svetu na put iz Bele kuće, niti ide tamo uveče da spava.

  • Kako će se pobeda Bidena odraziti na našu regiju, s obzirom da je ona prilično bila podeljena? Jedni su zdušno navijali za Trumpa, drugi za kandidata Demokratske stranke.

-Meni je glavno da ćemo, ovakvi kakvi jesmo – s političarima bez pravca i plana (sem za sebe), sa popljačkanim i osakaćenim ekonomijama, bez samopoštovanja i nesigurni u svoj identitet – i s Trumpom i s Bidenom u Americi, ostati zavisni od drugih više nego ikad. Dok se bave njima dvojicom, naši mediji prećutkuju da je Zapadni Balkan po svim pokazateljima najzaostaliji deo Evrope. Mene je zbog toga, nekako, sramota, i ne čudim se više što nas i Trump i Biden, kad je već priča o njima, gledaju kao prašinu na putu između istoka i zapada. Odrastao sam u drugačijoj zemlji, nisam se navikao i ne želim da se naviknem da je to tako i da tako mora da bude.

  • Kada pogledamo elite koje vladaju zemljama bivše Jugoslavije, konstatovaćemo da su u dobroj meri to isti ljudi koji su devedesetih izrasli na nacionalizmu, stasali u ratovima. Kako to da se vrtimo evo već tridesetak godina u istom krugu i da tim političarima ne možemo da nađemo valjanu, građansku alternativu?

-Zato što ih nismo oterali dok smo mogli. Takvi kakvi jesu, bez obraza i morala, kada su se ponovo dočepali državnih resursa, učinili su sve da pristojni i pošteni ljudi ne mogu prići vršenju vlasti. Ljudi sa manjkom morala i viškom resursa u rukama drže supermoćna sredstva propagande modernog doba, a trebalo bi, jelte, da ih ograniče politički i izborni sistemi koji su osmišljeni pre više desetina i stotina godina?! To je unapred izgubljena bitka i prastari politički sistemi moraju se osavremeniti, da bi bili sposobni da se odupru tiranima i gebelsima današnjice. O tome treba da razmišljaju i rešenja predlažu današnji intelektualci, a ne da se nadmeću u opisima stvarnosti koju sada svako vidi.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ali za rešenja treba hrabrosti, treba se suprotstaviti ne samo slomljenom duhu komunističke, već i tabuu kapitalističke „demokratije“. Jer, moderni učenici Makijavelija više ne zatiru opoziciju u krvi, ne. Oni u žitu i kukolju klica slobode nađu svoje pulene i izokola ih jačaju. Ta njihova kukavičja jaja onda velike ciljeve slobode, ravnopravnosti, solidarnosti, istine, pravde… zamene malim, svakodnevnim problemima koji doduše tište ljude, ali zbog njih nikada neće ići na velike barikade; ti salonski revolucionari fokus borbe sa glavnih neprijatelja pomute i premeste na periferne minione; suštinske probleme gurnu pod tepih i bave se posledicama; sećanje na ukus prave pobede isperu šećernom vodicom uspešnih „malih koraka“ koji vode ukrug; tako isišu pobuni energiju iznutra, oblože je svetlucavom fasadom da privuče leptire, a odbije ozbiljan svet i ugasi mu vatru u očima. Često nisu ni svesni da su samo anestetik u rukama vlasti, poveruju sebi da su toliko progresivni da narod tek treba da shvati njihovu genijalnost. Doduše, mi ovde nismo sasvim stigli dotle, lokalni gospodari još uvek vole i da pendreče. U svakom slučaju, udžbenik demokratije je napisan davno, barabe su pročitale rešenja s kraja knjige i sada varaju. Treba nam novi.

  • Neki smatraju da su međunacionalni odnosi na Balkanu prilično loši i da su moguće eskalacije nasilja, pa čak ni da neki novi ratovi nisu isključeni. Koliko je to uopšte realno?

-Iako nisu nemogući, ne mislim da su novi ratovi verovatni. Jednostavno, našim despotima nisu potrebni. Odlično drže narod pod kontrolom i bez tako riskantnih poteza kakav je rat. Postojao je, doduše, scenario režiranog ograničenog konflikta na Kosovu, posle koga bi obe javnosti prihvatile podelu kao bolje rešenje od totalnog sukoba. Ali mislim da taj scenario sada gubi neophodnu podršku bar jednog velikog svetskog igrača.

  • A da li je moguć neki obrnut scenario, neka vrsta čvršćih veza između zemalja bivše Jugoslavije? U jednom intervjuu ste rekli da bi zemlje Balkana trebalo da prvo pospreme svoje dvorište pre nego se počnu baviti tuđim. Šta ste pod tim podrazumevali?

-Znaju ljudi šta sam time mislio. Napraviću korak dalje – dok s vlasti ne oteramo one koji nas svađaju, jer u svađi profitiraju, nećemo se moći udruživati, već samo dalje deliti. Bez udruživanja, bez većeg prostora za disanje, biće tesno i industriji, i trgovini, i sportu, i umetnosti, i nauci… a najtešnje našoj deci. Dok ne nađemo način da se ponovo povežemo – ekonomski, društveno, verujem na kraju i politički, bićemo formalno državice, a u stvari tržišta jeftinih prirodnih resursa i radne snage, te moneta za geopolitička potkusurivanja ozbiljnih država. Zato je tzv. Mini Šengen jedina velika politička stvar koju (naravno, naterani od Evrope) nevoljno i mic po mic uvode današnji režimi a koju podržavam.

  • A kako da napravimo bar taj prvi korak u dogledno vreme, smenimo autokratske i konfliktne vlasti?

-Govorio sam, i događaji do sada pokazuju da sam bio u pravu: potrebno je da se u opoziciji stvori onoliko političkih grupacija koliko različitih politika ima, ali da pri tome svaka od njih prelazi cenzus da se ne gube glasovi. Dalje, da se javno obavežu da će posle izbora udružiti glasove i većinom smeniti režim. Upravo to je uradila opozicija u Crnoj Gori. Ali potrebno je i da pre izbora javnosti iznesu svako svoj predlog, u 5-10 glavnih tačaka, kuda i šta sa zemljom posle promene vlasti i da se javno obavežu da će onu političku opciju među njima koja donese najviše glasova, svi podržavati najmanje naredne četiri godine da sprovodi svoj program. Nikakve ekspertske vlade, nikakva skrivanja iza stručnjaka i nikakva odlaganja bitnih promena. Tako će ljudi izaći na izbore, jer će znati da će opozicionih glasova, kada se posle izbora saberu, i posle svih krađa, biti dovoljno za smenu režima, a biće motivisani i da svojoj političkoj opciji daju što veću podršku, jer će njeno prvenstvo značiti da će zemlja odmah krenuti u pravcu u kome oni žele. Odmah, a ne nakon nekakvog prelaznog perioda posle koga niko ne zna šta će da bude.

  • Pređimo na još jednu, više nego aktuelnu svetsku temu – pandemiju korona virusa. Šta je ona otkrila o našem svetu?

-Da ni velike i ujedinjene, a kamoli male i posvađane nacije još uvek, i posle svog tehnološkog i naučnog napretka, ne mogu da pruže otpor globalnim izazovima. I da, kad je najteže, u prvom momentu svako brine prvo za sebe, ali pametniji onda vide da su sami premali i traže partnere. U nekom još većem problemu, oni koji su najmanji i posvađani sa svima, a posebno sa svojim susedima, prvi bi nestali.

  • Pisali ste, početkom pandemije, kritički o reakciji države Srbije na nju. U međuvremenu su se mnoge stvari promenile, imali smo izbore, a sada – kada je neuporedivo više obolelih – na delu nisu ni izbliza tako restriktivne mere kao proletos. Kako na sve to gledate?

-Mere se opet zaoštravaju. Ljudi su u međuvremenu postali svesniji opasnosti i disciplinovaniji, sve više nose maske gde treba, i drže distancu. Da je država svih ovih meseci radila pravu masovnu edukaciju, da su volonteri bili organizovani da dele maske i dezinfekciona srestva besplatno, da su policajci zaboravne opominjali, a bezobrazne i kažnjavali; da su organizovani servisi podrške da zaraženi ne moraju kriju da su zaraženi da bi mogli da izađu do prodavnice i obave neodložne poslove… da se, kad je virus uzeo predah radilo ozbiljnije – ništa ne bi moralo da se zatvara. Znate, umire se i od siromaštva, ne samo od virusa, a zatvaranja vode siromaštvu. Ali je vlastima nekako najslađe da nas zatvara svakog u svoja četiri zida.

  • Šta aposteriori mislite o tome što je većina opozicije u Srbiji bojkotovala izbore? Da li je bojkot dao valjane rezultate?

-Vučić je dobio novi grejs-period i ima puno više razloga da bude zadovoljan od opozicije. Bojkot je morao da bude potpun, totalan, a to videlo se – nije moguće. Bolja opcija od njega bio bi plan koji sam evo ponovo izneo, još sigurniji u njega gledajući dešavanja u Crnoj Gori.

  • U Srbiji se afere iz meseca u mesec, pa tako godinama, množe, jedna drugu sustiže i prekriva. Mnoge od njih su korupcionaške. Čini se da, međutim, one ne deluje previše na građane, koji kao da su grogirani. Zašto je to tako i gde je ta granica kada će građani reći – dosta je?

-Građanima je odavno dosta. Ali – kako sam već rekao – ako ne znaju šta će biti posle promene vlasti, ako nema velike ideje za koju su spremni da reskiraju sve, ostaće kući i gledaće Kesića.

  • Šta bi, zapravo, trebalo da se desi da Vučić ode sa vlasti? Koji su faktori presudni?

-Kako rekoh, dobar plan šta posle Vučića. I podjednako bitno, ljudi od integriteta kojima se veruje da će ga sprovesti, potpuno drugačiji od njega samog.

  • Šta bi po vama trebalo da uradi nova vlast u Srbiji, nakon pada naprednjaka? Neki kažu da je potrebno osnovati specijalno tužilaštvo koje bi se bavilo kriminalnim aferama Vučićeve vlasti.

-Potrebno je da se desi diskontinuitet, ono što se nije desilo posle 5. oktobra 2000. godine. Za ovo gde smo sada, krivicu snose sve vlasti posle Ante Markovića, do danas. Ne podjednaku, ali svaka ogromnu. Sve su, na primer, na rečima bile za EU, ali uprkos decenija na vlasti nisu taj cilj ostvarile, čak su nas od njega odmakle. Nikome ko je saučestvovao, ili sa vlasti ćutke gledao ratno huškanje, pljačkaške privatizacije, gaženje sudstva, kriminalizaciju i politizaciju policije, rušenje institucija i vladavine prava, galopirajuću korupciju i osiromašenje naroda dok se javnim novcem uzdižu kule raznih privatnih Beograda na vodi – nikome od tih ne sme biti mesta u vladi nove vlasti, ako ona želi da bude nova. A ako ne želi, onda nije dorasla istorijskom zadatku koji ima – da preokrene tok događaja poslednjih pola veka na Balkanu.

A što se specijalnog tužilaštva tiče, stvarno nova vlast neće zamajavati narod pravljenjem rupa na saksiji. Hoću da kažem da specijalna tužilaštva širom regiona već postoje, ali ne rade svoj posao. Poenta je da oni koji ga u „starom“ tužilaštvu sada ne rade, neće ga raditi ni u „novom“, koliko god puta na zgradi Tužilaštva sekli svečanu vrpcu. Umesto donošenja naizgled novih zakona i osnivanja kao novih institucija, za početak je ključna iskrena politička volja da se na sva važna mesta postave ljudi od integriteta i puste da rade svoj posao. A oni koji tu političku volju nisu imali u prošlosti, neće se preporoditi ako im se ponovo pruži šansa. Samo treba videti kako je ko radio kad je imao priliku, a ne šta priča da će raditi.

  • Kada sa ove vremenske distance gledate na 2017. godinu i vaš izlazak na megdan sa Vučićem, tokom kojeg ste bili izloženi do tada neviđenoj satanizaciji, da li biste ponovo – u istim uslovima – učestvovali u predsedničkoj utakmici?

-Kada sve lepe, ali tada nerealne nade stavimo sa strane, moja kandidatura dokazala je da Vučić naspram ozbiljnog protivnika nije nepobediv, i da taj ozbiljan protivnik ne mora i ne treba da se služi istim prevarama, da bude veći Vučić od Vučića, inače je cela borba besmislena. Rane od nje su druga stvar; nikako nisu male, ali me, s Vučićeve strane, nisu ni iznenadile. Međutim, novog političkog talasa su se uplašili mnogi u opoziciji isto koliko i on, a nespremnost na spoticanja sa te strane je bila moja najveća slaba tačka. To je sada prošlost. U svakom slučaju, uslovi više nisu isti kao 2017. godine, mnogima je danas mnogo jasnije da Srbija ne ide u dobrom pravcu. Zato, pravi kandidat uprkos svemu može da odnese pobedu ako zna šta hoće, a narod i opozicija ostanu uz njega (ili nju) do kraja.

  • Spomenuli ste rane. Da li ste se oporavili od predsedničke utakmice i političkog angažmana? Verujemo da je sve to ostavilo snažne posledice na vas.

-Moja uverenja se nisu promenila, samo su jasnija i potpunija, a bolje vidim i sve prepreke. Bez obzira na ožiljke, koji nisu mali, podjednako volim ljude, svoj narod i zemlju i mislim da su vredni svake žrtve. Ipak, moj oklop je danas mnogo deblji, a mač ne izvlačim da bih bilo kome pokazao da ga imam.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO