Stojković: Svaka vlast je podržavala svesrpski nacionalistički projekat

Da se nije pojavila knjiga Okupirani grad našeg sagovornika Dragana Stojkovića, verovatno bi autentični protest Zemunaca protiv vlasti Srpske radikalne strane u ovoj opštini, u periodu od 1997. do 1999. godine, vremenom u potpunosti bio zaboravljen.

A važan je taj protest, važno ga se setiti, jer su građani tada ustali, žrtvujući mnogo toga, protiv političke bahatosti jedne populističke, ultranacionalističke, ratotvorne stranke koju su predvodili Vojislav Šešelj i današnji neprikosnoveni vladar Srbije Aleksandar Vučić.

Zemun je bio “radikalsko ogledno dobro” i, kako kaže naš sagovornik, u njemu su tadašnji radikali a sadašnji naprednjaci pokazali ono lice koje će deceniju i nešto potom biti lice cele zemlje Srbije: karakterisali su ga bezakonje i prisvajanje javnog dobra, bilo da je reč o budžetu ili zemljištu ili poslovnim prostorima, uništavanje institucija, potom urbanističko nasilje, bespravna gradnja i proglašavanje političkih protivnika za neprijatelje.

Za one koji ne znaju, Zemun je tih devedesetih izgledao kao jedna ogromna prljava pijaca, kuće i poslovni obekti su se bespravno gradili na svakom ćošku, ljudi “pogrešne nacionalnosti” izbacivani su iz svojih stanova – a istovremeno je sve to radikalska propaganda proglašavala kao veliki uspeh lokalnih vlasti. “Čudo u Zemunu”.

Nekoliko dana nakon što su se buntovni građani Zemuna organizovali u Savez nezavisnih građana za Zemun, celu zemlju je potresao “slučaj Barbalić”. Prvog jula 1997. godine, dok je Zemunac Ivan Barbalić sa majkom i detetom bio na odmoru na Krku, radikalska vlast je nasilno upala u stan ovog „ustaše“ i zamenila bravu na ulaznim vratima. Potom se u stan uselila porodica Ljiljane Miijoković, sekretarice radikalskog lista Velika Srbija.

Iako je ubrzo sud doneo odluku da se stan vrati porodici Barbalić, desetak dana kasnije radikali su angažovali članove opštinskog obezbeđenja da se stvari Barbalića izbace iz stana.

Naš sagovornik je bio svedok ovog čina, a bio je fizički napadnut zbog toga što je pokušao da postavi pitanja o legalnosti ovog postupka. Građani Zemuna su protestima podržali porodicu Barbalić, protiv ovog nasilja oglasili su se mnogi političari, pa čak i vladajući SPS. Ali to ništa nije pomoglo, ovaj slučaj još uvek nije dobio sudski epilog, a porodica Barbalić – zadovoljenje.

Sa Draganom Stojkovićem, izdavačem i građanskim aktivistom, liderom zemunskih građanskih protesta, razgovaramo o devedesetima i sličnostima i razlikama tog vremena sa našim dobom. Ali, dotičemo i drugih opsesivnih tema ovog iskrenog levičara, “Sarajlije na privremenom radu u Srbiji”, saradnikom nekadašnje Republike i današnjeg Danasa.

Njegov Most art u decembru navršava 30 godina postojanja, i objavio je više od 130 naslova knjiga, izdajući povremeno i časopise i novine. Stojković kaže da se ne radi o “izdavačkoj kući” već o “anarhističkom ličnom životnom projektu jednog pojedinca”.

• Nedavno je objavljena vaša knjiga ‘Okupirani grad?, u kojoj progovarate o građanskom otporu radikalskoj vlasti krajem devedesetih u Zemunu. Šta Vas je iniciralo da objavite ovu knjigu, prepunu dokumenata toga doba?

– Knjiga je zakasnila najmanje deceniju. Trebalo je da bude obnarodovana na desetu godišnjicu tih događaja, 2007, ili najkasnije 2009. godine. Prvi razlog za kašnjenje je činjenica da je 2003. godine Savez nezavisnih građana za Zemun (SNGZ) kao lokalna politička politička organizacija, posle progona iz DOS-a i novog, restriktivnog Zakona o političkim partijama, prestao da postoji. Drugi razlog je sudski postupak koji je vođen protiv mene po tužbi potpredsednika SRS-a Dragana Todorovića za navodnu klevetu i duševnu bol. Povod za tužbu je bio moj tekst o otimanju kamere novinarima TV Mreže u junu 2000. godine.

Pošto nisam imao nikakvu političku zaleđinu, na tom suđenju sam bio potpuno sam, prepušten na milost i nemislost pravosuđa koje je pod snažnim političkim uticajima. Na kraju, 2009. godine, oslobođen sam krivičnog dela klevete, ali sam osuđen da Todoroviću platim odštetu za duševnu bol – dakle, za pisanje istine. Čekao sam deset godina da presuda zastari, a da sam ovu knjigu ranije objavio, mislim da bih sigurno imao sudske izvršitelje na vratu. Kako bilo, knjiga je objavljena, sa dovoljnom vremenskom distancom, ali sa još uvek aktuelnom političkom porukom da radikalska vladavina od “čuda u Zemunu” do današnjih dana još uvek nije dobila istorijsku analizu, niti političku ocenu. Tvrdim da je SRS iz onog vremena bio “pretis lonac” koji se danas pretvorio u SNS lokomotivu koja vlada Srbijom.

• Tih devedesetih Zemunom su – kako i sami kažete – upravljali manje-više isti oni koji danas apsolutistički vladaju Srbijom. Koje su sličnosti i razlike između tadašnje zemunske i sadašnje državne vlasti?

– “Zemun zakon” – bio je čest grafit koji, iako ima lokalpatriotski motiv, može biti ključ za odgovor na ovo pitanje. Od početka vladavine u Zemunu, radikali su gazili zakone i prisvajali javno dobro, bilo da je reč o opštinskom budžetu, bilo da je reč o opštinskom zemljištu ili poslovnim prostorima. Osnovni tadašnji zahtev pobunjenih građana bio je da se primenjuje zakon. Da se, recimo, ne može niko izbaciti iz stana bez sudske odluke i bez zakonom propisane procedure, popisa stvari u stanu, prisustva svedoka, prethodnog obaveštavanja… da se mora sprovesti odluka suda o privremenoj meri povratka porodice Barbalić u stan do okončanja sudskog spora sa opštinom, i tako dalje. Kad je sve to pogaženo, i kada ta nepravda nije ispravljena ni posle političkih promena 2000. godine – onda je logično da današnjim našim društvom vlada bezakonje.

Dakle, u suštini nema razlike, osim u promeni imena partije i u promenjenim odelima, preuzetoj političkoj agendi neoliberalizma koja se, obogaćena nacionalizmom, pretvara u varijetet savremenog totalitarizma, lične diktature i – fašizma. Sve što je započeto u Zemunu sa urbanističkim divljanjem nastavljeno je na jednom višem nivou. Vrhunac je projekat “Beograd na vodi”. Da se razumemo – vizija “Beograda na vodi” nije sporna, postojala je mnogo decenija ranije, ali ovakva realizacija, bez poštovanja osnovnih pravnih procedura, bez stručne i javne rasprave, predstavlja samo nastavak onog nasilja koje je započeto bespravnom gradnjom po Zemunu i okolini 1997. godine. Gramzivost, pohlepa, bahatost, iza kojih stoje elementarno neobrazovanje i diletantizam, zajedničke su osobine svih vlasti do danas.

• Da li ste se tih devedesetih susretali sa Aleksandrom Vučićem, tadašnjom “desnom rukom” Vojislava Šešelja?

Vučić je krajem devedesetih bio ministar informisanja kada je sprovodio drakonski Zakon o javnom informisanju kojim su preko noći drastično kažnjavani nezavisni mediji i novinari. U Biltenu Saveza nezavisnih građana za Zemun napisao sam tekst u kojem sam ga optužio da je lažov i da se taj zakon primenjuje selektivno. Nije važio za tadašnje radikalske „Zemunske novine“, koje su SNGZ i građane Zemuna nazivale – „ustašama“. Jedini ”bliski susret” smo imali kada je on, kao predsednik upravnog odbora zemunskog Doma kulture i sportova “Pinki”, predsedavao skupštinom novoosnovanog akcionarskog društva. Tada sam svojih deset godina radnog staža upisao u besplatne akcije “Pinkija” da bih, bar kao mali akcionar, mogao da se suprotstavim otuđenju ovog objekta od građana Zemuna. Upozorio sam akcionare da “Pinki” mora ostati u onoj javnoj funkciji, jer je izgrađen sredstvima građana.

Na žalost, privatizacija je realizovana i to tako što je “Pinki” dospeo u vlasništvo Naftne industrije Srbije, a zatim u okviru ugovora o energetskoj saradnji, kao bakšiš (zajedno sa još desetak hotela i odmarališta), dospeo u većinsko vlasništvo ruske kompanije “Gazprom njeft”. Ispostavilo se potom da je, ustvari, za šest miliona tadašnjih maraka NIS-u prodato samo akcionarsko društvo, ime i pečat, a da je vlasnik zgrade i dalje – država Srbija! Prevara par excellence! Svi ćute da ne bi kvarili odnose sa Rusima, a “Pinki” je jedini sportski-kulturni objekat u Srbiji koji je privatizovan. Pisao sam Vučiću pismo, u ime udruženja malih akcionara “Pinkija”, 2014. godine, na 40-tu godišnjicu osnivanja, da, kao neko ko je kreirao tu prljavu privatizaciju, sada, kao predsednik vlade, razreši ovo zamešateljstvo. Naravno, nije odgovorio.

• Spomenuli ste jedan od najpoznatijih, jezivih incidenata za vreme radikalske vlasti u Zemunu – “slučaj Barbalić”. Kako se taj slučaj zapravo završio?

– Taj slučaj još uvek nije završen. Koliko znam, Ivan Barbalić je nastojao da posle smrti svoje majke pravno nasledi borbu za oteti stan, a spor će morati da se završi u Strazburu. Posle pada Miloševića i dolaska Demokratske opozicije Srbije na vlast stvari se, na žalost, nisu promenile. Mene je posebno iznenadilo, a to je bila presudna kap u prepunoj čaši sukoba sa DOS-om u Zemunu (tada mi je, inače, nezakonito oduzet mandat odbornika), kada sam saznao da je tadašnja opštinska vlast na čelu sa Demokratskom strankom ostala pri kontratužbi koje je Opština Zemun za vreme radikalske vlasti podnela protiv porodice Barbalić.

Boris Tadić je prilikom prve predsedničke posete Hrvatskoj “zaboravio” da o tome razgovara sa hrvatskim kolegom. Protiv radikalskog nasilja su formalno, izjavama za štampu, te 1997, svi reagovali, pa čak i SPS. U pozadini, kasnije se ispostavilo, tadašnji Đinđićev poverljiv čovek Goran Vesić bio je sve vreme “oficir za vezu” i posećivao je Vučića, svog prijatelja sa fakulteta. Goran Svilanović i Vesna Pešić, koji su došli na proteste građana u julu 1997. da daju izjave za televiziju, odmah su zaboravili na taj slučaj i kad su došli na vlast, otišli su u diplomatiju.

• Vi ste tada u okviru SNGZ promovisali važnost bavljenja politikom na mikronivou. Čini se, međutim, da građani Srbije, i ne samo Srbije, još uvek nisu shvatili značaj lokalnih politika. Zašto su one važne i da li se kroz lokalni politički angažman može promeniti društvo?

– Mislim da kod građana ta svest postoji, ali niko tu ideju nije stavio u svoj politički program, pa građani nemaju na koga da se oslone. Mi smo značaj lokalnog političkog organizovanja prepoznali u momentu kada su političke stranke opozicije, posle tromesečnih demonstracija 1996./97. i dolaska na vlast, odmah došle u međusobni sukob i izneverile očekivanja građana. Miloševićeva vlast je početkom devedesetih, kad su počeli da gube vlast na lokalu, Zakonom o Gradu Beogradu oduzela nadležnosti opštinama i centralizovala gradsku vlast. Koaliciji Zajedno, a kasnije ni DOS-u, nije palo na pamet da ta prava i nadležnosti vrate opštinama. Naprotiv, nastavili su sa centralizacijom.

Radikali su u Zemunu prvi ukinuli mesne zajednice u gradskom području koje pokriva više od 100.000 stanovnika, a ta politika se nastavila do danas – masovno su ukinuti ne samo saveti mesnih zajednica, nego i kancelarije. To je omogućilo da se mnoge važne odluke, pre svega iz urbanizma, donose bez znanja i saglasnosti građana. Investicioni urbanizam, tako razularen, ostavlja teške i nesagledive negativne posledice po život ljudi. Narušeno je jedno od osnovnih pravila urbanizma o gustini naseljenosti stanovništva i veličini naselja. Građanski protesti za odbranu parkića, drvoreda, šetališta, samo su zakasnela emotivna reakcija.

Mislim da je borba za povratak saveta mesnih zajednica najkonkretnije političko angažovanje, jer se time građani mogu suprotstaviti državi institucionalnom borbom – borbom za kontrolu lokalnih budžeta i odbranom od urbanističkog nasilja. Mesne zajednice su prva linija fronta i polje za najdirektniji kontakt u toj borbi. Borba za obnovu socijalizma nije nikakva ideološka mantra, nova spasonosna sistemska formula – to je pre svega pokretanje građana da se svakodnevno bore za ostvarivanje svojih prava i za kontrolu otuđenih, državnih centara moći. Tek iz takve, široko postavljene horizontalne političke platforme, može se izgraditi politička vertikala u vidu zaista nove političke partije.

• Kao Sarajliji, veoma vam je teško palo razaranje ovog grada. O tome ste često pričali i knjige o Sarajevu izdavali. U Srbiji se o sarajevskoj tragediji, kao i o nizu drugih tragičnih storija tokom rata, ne zna skoro ništa. Već je opšte mesto da je nacionalizam prepreka saznanju i prihvatanju odgovornosti. Međutim, ima li tu negde prostora, posle svih ovih godina, da počnemo da govorimo i odgovornosti onih koji su se borili protiv nacionalizma i za suočavanje sa prošlošću?

– Žao mi je što to moram da kažem, ali višedecenijski antinacionalistički angažman istaknutih pojedinaca i grupa nije dao nikakve rezultate. Nacionalizam je za ove dve decenije duboko usađen u školski sistem, u programe, u propagandni rad mnogih nastavnika i profesora, od osnovnih škola do univerziteta. Društvo se sve više desekularizuje, pa je nacionalno-politički obrazac postao ideologija Srpske pravoslavne crkve.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

A to znači, sad već otvorena vladavina ideja vladike Nikolaja Velimirovića i njegovog sledbenika Dimitrija Ljotića. U takvom ambijentu je teško istini da izađe na videlo. Ne postoji spremnost da se saslušaju činjenice, a kamoli da se prizna odgovornost za zločine. Ipak, postoje i ljudi, brojni građani, koji bez obzira na političku propagandu, putuju u oba pravca i upoznaju se sa istinom. Postoje i knjige, kao što su “Dobri ljudi u vremenu zla” Svetlane Broz, koje svedoče istinu. Svaka vlast do sada, od ratova do danas, izbegavala je suočavanje sa istinom i podržavala veliki “svesrpski” nacionalistički projekat.

Zloupotreba borbe protiv nacionalizma, antinacionalistička retorika, a politička praksa saradnje, “kohabitacije” i sličnih izmišljotina nadmašuje svojim licemerjem i greh samih inspiratora i realizatora zločina. Postavljen je znak jednakosti između patriotizma i nacionalizma. A patriotski čin bi bio upravo raskrinkavanje nacionalizma i njegovih pogubnih posledica za društvo i građane svih nacionalnosti. Jer, patria je dom svih građana bez obzira na naciju. Nacional-fašisti su prvo pokrali ovaj pojam. Ne zaboravimo da je NOB bio upravo patriotski, rodoljubivi i jugoslovenski pokret, a da je na drugoj strani imao upravo – izdajnike.

• A kako gledate na one koji su dugo godina bili građanski orijentisani političari ili javne ličnosti, a koji sada podržavaju Vučićev nacionalistički i centralistički režim, nalazeći svoje mesto u koruptivnoj piramidi vlasti?

Sve sam to video pre dvadesetak godina. Sad se mnogi iščuđavaju zbog Gordane Čomić, Čedomira Jovanovića i drugih koji su se stavili u Vučićevu službu. Meni je, na žalost, još u proleće 2000, pre 5. oktobra, bilo jasno da su motivi mnogih “revolucionara” samo dolazak na vlast i ostvarenje lične koristi. Peti oktobar nisu izvele snage koje su znale šta je to društvena i politička emancipacija, jer ih uglavnom nisu ni predvodili emancipovani pojedinci. Neki među njima su napravili samoubilačke kompromise, verujući da će energiju neemancipovanih usmeriti u pozitivnom smeru. Iza svega toga je stajala utemeljena ideologija koja je društveni interes banalizovala i svela na “istočnjački kolektivizam”, pa je sasvim logično da su lični interesi ambicioznih pojedinaca postali osnovno merilo.

Olako su odbačene ideje evropske levice, koja se upravo oslobađala staljinistističkog nasleđa i jednopartijskog totalitarizma. Sa prljavom vodom “sistema socijalističkog samoupravljanja” prosulo se i dete – ideje socijalizima, samouprave i društvenog interesa. Mogu reći da skoro sva opozicija na političkoj sceni Srbije danas deli sa vlastima ovaj svetonazor. Zbog toga je takva opozicija samo na privremenom odsustvu sa vlasti (uglavnom je već bila na vlasti), a ova preletanja su samo pokazatelj da ne postoje jasne, dosledne, idejne i etičke razlike.

• U jednom intervjuu ste rekli da su svetu diktatori postali simpatični. I zaista je delovalo da iz sveta stižu samo loše vesti: uspon desnice, Brexit, pobeda Trumpa pre četiri godine, uz ove istočne autoritarne lidere, kakvi su Putin, Erdogan, Orban ili Vučić. Da li pobeda Joea Bidena daje ipak nadu da se svet malo trgnuo i da je uvideo da smo krenuli u nekom jako lošem pravcu?

– Desnica će tek da napreduje u raznim oblicima ksenofobije, rasizma, populizma, totalitarizma, podržana od klera svih religija. Glad i nezadovoljstvo, narodne kuhinje i beskućnici po ulicama postaju realnost nekadašnjih kapitalističkih imperija. Ne mislim da je Biden mnogo bolji od Trumpa, više nade polažem u Kamalu Harris, bar zbog toga što je žena i zbog toga što je rasno mešovitog porekla. Mada i to ništa ne znači. Ipak, svi su oni samo birokrate u sistemu kapitala i nemaju ličnu moć da bilo šta kvalitetno menjaju. Samo veliki pokreti masa mogu od njih iznuditi neka rešenja. Problem je u tome što i te mase osim nezadovoljstva i besa nemaju viziju, ideju, šta zapravo žele. Zbog toga je socijalizam danas na svom novom početku, i trebaće mnogo vremena da se obnovi odbačeno znanje, svest i vera u pozitivnu nadu.

• Pandemija? Boris Dežulović reče da će svet posle korone “biti isti, samo gori”. Kakav svet je ova pandemija izrodila?

– Nisam vidovit, ali me iskustvo uči da se nadam najgorem, pa da sve bolje od toga bude – čist ćar. Na jednoj strani stoje činjenice, brojevi, statistika. Na drugoj strani je tumačenje tih brojeva i njihovo prikazivanje. Brojevi se prikazuju tako da su zastrašujući, pa i sam strah time izazvan postaje zastrašujući. Stvorena je predstava da se samo korona dešava, da je ona najveće zlo, najveća neman XXI veka, uzrok svega jada koje grozi planetu i čovečanstvo.

I pored neporecivog prisustva i smrtonosnih rezultata koje virus postiže, mislim da je medijski i politički ona dobila nesrazmerno veći značaj od ostalih nemani koje inače haraju planetom, a koje su nasleđene iz prethodnog veka. Korona je čak dobrodošla kao pokrivalica za mnoge nesreće i ekonomske dubioze, sa mnogo većim žrtvama, koje haraju planetom svakodnevno. I kao eksperiment in vivo, kojim se ispituju mogućnosti daljinskog upravljanja ponašanjem pojedinaca i celih zajednica.

Korona će, kao što to biva sa epidemijama, oslabiti i nestati, kao i sve kuge i čume u istoriji. Ali je fašizam u svim mutiranim oblicima neofašizama neuporedivo veća opasnost, a moguće žrtve neoporedivo veće. U svakom zlu ima zrno dobra. U ovom slučaju mislim da je dobro što je planeta malo usporila i što je ovo period u kojem se može staviti prst na čelo i osvrnuti se gde i zašto živimo.

• Za kraj, pitanje o izdavaštvu. U Srbiji imamo par velikih izdavača, koji prete da preuzmu celokupnu ili skoro celokupnu izdavačku scenu. Ipak, u malim kućama, poput vašeg Most arta, nailaze na tvrd orah. Mali izdavači preživljavaju, uspevaju da drže glavu nad vodom, i pored “velikih igrača”. Koja je tajna uspeha “velikih”, a koji recept opstanka malih izdvačkih kuća?

– Tajna uspeha velikih je logika velikih brojeva. Veliki tiraži, niže cene – veći promet, monopol, sopstvena knjižarska mreža bez rabata (45 posto) za svoja izdanja, medijska podrška, državna podrška… Za njih je izdavaštvo unosan biznis – ljudi koji su u tome uspešni bili bi dobri i da su se opredelili da proizvode i prodaju neku drugu robu. Male izdavače pokreću drugačiji motivi, tako da je za njih uspeh ako opstaju, pokrivaju troškove izdanja i održavaju svoju egzistenciju. Najčešće, mali izdavači žive od nekih drugih izvora prihoda. Njihova izdanja su često malotiražna, ali zahvaljujući mogućnosti digitalne štampe knjige mogu finansirati same sebe. Za tu vrstu izdanja, nastalih iz entuzijazma, uvek postoji čitalačka publika. Tu najviše “profitiraju” čitaoci.

Izvor: Al Jazeera