Populisti iz srednje Evrope

Vatromet je obasjao fasadu predsedničke palate. Začula se „Oda radosti“. Zastave Poljske, Mađarske, Češke i Slovačke vijorile su se visoko. Tog 1. maja 2004. u Dablinu, deset bivših komunističkih zemalja upravo su postale punopravne članice Evropske Unije. Budućnost je obećavala.

Šesnaest godina kasnije, već treću nedelju za redom, desetine hiljada građana Varšave demonstriralo je protiv novog političkog nasilja vladajuće stranke u Poljskoj. Oko 900 kilometara dalje, Bojana je, napuštajući zauvek posao novinarke, razmišljala da zauvek napusti i Mađarsku. U Pragu je češki predsednika objašnjavao sličnosti briselskog diktata sa onim moskovskim tokom sovjetske okupacije zemlje. Mihaela je u Bratislavi sa nadom očekivala nove izbore, iako je od prethodnih prošlo manje od pola godine.

Šta se to tokom 16 godina EU članstva desilo sa zemljama srednje Evrope pa su od „uspešnih primera tranzicije“ postale „problematične“?

Bojana, dokumentaristkinja iz Budimpešte, smatra da je nesposobnost liberalnih vlada da naprave prekid sa elitama iz sovjetskog perioda, otvorila prostor sadašnjem premijeru Viktoru Orbanu da ponudi novi mađarski identitet, zasnovan na zaštiti nacionalnog bogatstva, podršci porodici, i izgradnji novih elita. Evropska perspektiva odbačena je argumentom da Mađari ne treba da brinu tuđe brige. Pravila EU postala su u breme, kojeg je moguće osloboditi se samo kroz bližu saradnju sa Kinom i Rusijom.

„Počela je konstantna proizvodnja sukoba unutar mađarskog društva“, priča Bojana. „Politika vlade pretvorila se u deljenje kobasica i krompira pred izbore. Budimpešti su oduzeti prihodi jer je izabrala opozicionog gradonačelnika. Prestala sam da odlazim kod mojih na selo, jer sam umorna da slušam o prljavim Romima“.

Unaprijeđeni feudalizam

Stvari ipak nisu tako prozaične. Prema pisanju New York Timesa, Orban je omogućio da hiljade ari državnog zemljišta iznajme pod ekskluzivnim uslovima politički povezani kupci. Neki su finansijeri vladajuće partije. Drugi su, međutim, poput Šandora Čanija, predsednika najveće mađarske bankarske grupacije, uticajni članove nove ekonomske elite. Samo njih dvojica prošle godine dobili su oko 23,5 miliona evra u EU podsticajima.  Uspostavljeni sistem podseća na unapređeni feudalizam, gde se zemljište dalje deli manjim farmerima koji su, za uzvrat, politički poslušni.

„Jednoga dana imaćemo Budimpeštu u Varšavi“, uzvikivao je lider poljske stranke „Pravo i pravda“ Jaroslav Kačinjski, pre nego što je osvojio apsolutnu vlast 2015. Evropski političari za Orbana kažu da je „veoma pametan i veoma ciničan“, nešto što o Jaroslavu niko neće reći. Za razliku od Orbana, Poljska nije osnovala državnu kancelariju za brigu o hrišćanima širom sveta. Ali, Jaroslav je od njega preuzeo koncept „kulturnog rata“.

Poljski zakon o abortusima već je bio jedan od najstrožih u EU. Usred pandemije koja se otela kontroli, Jaroslav Kačinjski je procenio da je pravi trenutak da Poljska de fakto zabrani prekid trudnoće. „Ovo je rat!“, jednoglasno je uzvikivalo više od 100,000 demonstranata protiv zakona u Varšavi. Rat je bio upravo ono što je Jaroslav želeo. Izjavio je da i bebe za koje se sa sigurnošću zna da će po rođenju preminuti, moraju biti rođene, da bi bile krštene a zatim sahranjene po hrišćanskim pravilima. 

Sudski sistem u Poljskoj godinama je prilagođavan potrebama vladajućih populista. Obrazloženje velike reforme bilo je da su poljski sudovi neefikasni, što je bila tačno. Rezultat je međutim bio aktiviranje člana 7. Lisabonskog ugovora, koji omogućava Evropskoj komisiji da kazni državu članicu koja ne poštuje principe pravne države.

Zato su, kada je Ustavni su odlučio da zakon ne štiti dovoljno nepovredivost života, demonstranti otišli direktno pred vilu Jaroslava Kačinjskog. Svi su znali gde u Poljskoj leži realna politička moć.

Kačinjski je poslao momke u crnim jaknama da štite crkve u Varšavi od izmišljenih huligana i da upadaju među demonstrante i prebijaju ih. Poljsko društvo bilo je na ivici samoubistva. Zatim se obratio naciji.

Saradnik Državne bezbjednosti

Poljske zastave iza njega, crne naočare na licu, tempo izgovaranja rečenica, sve je podsećalo na 1980. i proglas generala Jaruzelskog kojim je objavio vojni puč i uveo vanredno stanje.

„S obzirom na to kako se brzo kod nas vlade menjaju, niko ne želi da gubi vreme sa nepopularnim merama.“ ljutnju Kristine iz Praga je moguće fizički osetiti. „Naša vlada je pomerila populizam korak napred, ona se direktno upravlja raspoloženjima javnog mnjenja“

U Češkoj je sudbina demokratske tranzicije zapečaćena 1998. kada su dve najveće stranke, konzervativci i socijalni demokrati, potpisali tzv. Opozicioni dogovor. Pakt je strankama garantovao da će, bez obzira na rezultate izbora, sarađivati i deliti vlast. Decenije smenjivanja istih ljudi na vlasti, rezultirali su pojavom Andreja Babiša.

Poreklom Slovak, vlasnik finansijske grupe sa biznisom u poljoprivredi i medijima, treći najbogatiji građanin Češke i saradnik Državne bezbednosti tokom sovjetske okupacije, Babiš govori mešavinu češkog i slovačkog. U politiku je ušao sa jedinim ciljem: da svojim biznisima obezbedi još bolju poziciju.

Česima nisu smetale ni koalicija sa Komunističkom partijom, ni ogromno bogatstvo, koje se tokom vlasti uvećavalo. Samo protekle godine, Babišov agro-biznis je dobio 35 miliona evra u poljoprivrednim subvencijama od EU. Česi su i dalje verovali da je Babiš zapravo autsajder.

„Premijer sa biračima komunicira putem v-loga. Predsednik Republike je uvek spreman da za protivuslugu izazove banalni skandal, kako bi skrenuo pažnju sa pravih problema“, komentariše Kristina „Celo društvo se brutalno bulevarizuje a premijer tome doprinosi najviše.“

Nedavno, Marin Le Pen i Gert Vilders došli su u Prag da podrže ekstremističku partiju Čeha japanskog porekla Tomija Okamuru, koja je protiv stranaca i EU. Iako 58% Čeha smatra da je zemlja profitirala od ulaska u zajednicu, tema Czexita je aktuelna već nekoliko godina.

Pametnjakovići, kalkulanti i izdajice – novi slovački premijer za ljude sa kojim se ne slaže ne bira reči. Igor Matovič dugo je smatran klovnom slovačke politike. Provocirao je vladajuće političare dok iznervirani ne bi napustili TV studio. Velikom strelicom i tekstom ispod nje: On je pijan, ukazivao je na predsednika Narodne skupštine tokom sednica. Skrivenom kamerom snimao je korumpirane političare ispred njihovih tajnih vila na francuskoj rivijeri. Neočekivano, njegov labavi savez aktivista osvojio je 25% glasova i Matovič je sastavio raznorodnu koaliciju liberala, tvrdih konzervativaca i regionalista. Ustavna većina omogućila mu je beskompromisnu borbu protiv korupcije. U svemu ostalom, Matovič je od prvog dana uspostavio totalni haos.

Sada je sve na birokratama

„Puno puta u svojoj istoriji Slovaci su bili nekom podređeni. Zato Slovaci rado slušaju naređenja“, misli Mihaela, 30, iz Bratislave. Naređenja Igora Matoviča menjaju se iz dana u dan. Nekada su rezultat njegove lične procene, nekada odluke grupe stručnjaka. „Ja sam politički neuračunljiv“, izjavio je pre nego što je postao premijer. Opsednutost pojedinim idejama onemogućava mu da se skoncentriše na više stvari odjednom.

„Za kratko vreme pokazao da ne ume da vodi zemlju. Mislim da će na sledećim izborima ljudi ponovo izabrati socijalne-demokrate, na koje su se navikli“, razmišlja Mihaela.

Problem je što socijalni demokrati levičarsku politiku iscrpljuju u besplatnim vozovima za penzionere. Povezanost sa mafijom mnoge od njih je kompromitovala. Sa Matovičom ih spaja izraziti anti-intelektualizam. „Posetioci bratislavskih kafića“ je pežorativni izraz koji koriste slovački političari kada žele nekoga da diskvalifikuju.             

Širom srednje Evrope, sada je sve na birokratama. Velike reči o demokratiji, vladavini prava i evropskim vrednostima sada stoje na činovnicima nezavisnih institucija uspostavljenih tokom devedesetih godina. U Češkoj i Slovačkoj ta brana počinje da funkcioniše. Duša evropskog projekta je u rukama takozvanog običnog čoveka, koji u velikoj većini slučajeva nije dobio mnogo društvenom tranzicijom, ali je spreman da pošteno radi svoj posao.

Izvor: Al Jazeera