Rusija i Turska ne žele Amerikance u Nagorno-Karabahu

Dve sedmice nakon obnavljanja sukoba između Jermenije i Azerbejdžana oko Nagorno-Karabaha, Rusija, kao posrednik u rešavanju ovog višedecenijskog problema na Južnom Kavkazu, pokušala je da pokrene primirje. Ali, ubrzo nakon stupanja na snagu sporazuma o prekidu vatre (10. oktobra u 12 sati), zaraćene strane su se međusobno optužili za nove napade. Razgovori ministara spoljnih poslova Jermenije i Azerbejdžana vođeni su  Moskvi na poziv predsednika Vladimira Putina, a prekid vatre je trebao otvoriti put za razmenu zatvorenika i tela poginulih, te razgovore o rešavanju sukoba. Međutim, uprkos međunarodnim aktivnostima, mirno rešenje je i dalje pod znakom pitanja.

U poslednje vreme Moskva je mnogo puta bila kritikovana zbog nejasnih i neodlučnih izjava, koje su posmatračima ostavili dovoljno prostora za spekulacije o istinskim namerama Kremlja. Dok je Turska otvoreno podržala Azerbejdžan u nastojanju da povrati kontrolu nad Nagorno-Karabahom (etničkoj jermenskoj separatističkoj enklavi u Azerbejdžanu), Rusija se uzdržala od glasne podrške Jermeniji, iako se smatra njenim saveznikom. Nagorno-Karabah koji je van kontrole azerbejdžanskih vlasti od kraja rata 1994. godine, s međunarodno-pravnog stanovišta, je suverena teritorija Azerbejdžana.

Brojni posmatrači u Moskvu optužuju Kremlj da je ostavio Jermeniju u političkoj i vojnoj izolaciji umesto da se suprotstavi ofanzivi Azerbejdžana i turskoj podršci. Neki smatraju da će Moskva zapravo biti zadovoljna ako Azerbejdžan reši problem Karabaha silom, a u Jermeniji, kao rezultat, pada neželjena vlada “prozapadnog” premijera Nikola Pašinjana. Međutim, ima i dosta onih koji smatraju da u novoj krizi Rusija se striktno pridržava svojih međunarodnih obaveza. Istina je da je Moskva saveznik Jermenije, ali s druge strane, Kremlj nema razloga za kažnjavanje Azerbejdžana, jer ga ne smatra neprijateljem. Dogovori o prodaji oružja i u energetskom sektoru potvrđuju bliskost s obe zemlje. Ipak, mnogi su sigurni da Kremlj neće dopustiti potpuni gubitak Karabaha.

Prednost na strani Azerbejdžana

Situacija u Nagorno-Karabahu naglo se pogoršala 27. septembra, žestoke borbe odnele su stotine života. Nova eskalacija smatra se najozbiljnijom od kraja oružanog sukoba 90-h. Prednost je, kako smatraju vojni analitičari, na strani Azerbejdžana. Mediji izveštavaju o dolasku stranih plaćenika u region. Ipak, mnogi stručnjaci smatraju da novi sukob neće dugo trajati, ako ne dođe do direktne intervencije trećih strana. Predstoji zima, a to je ozbiljan razlog za prekid vatre.

U poslednih godina na ovom prostoru zabeleženi su stotine incidenta i okršaja, a pregovori uz posredovanje Minske grupe OSCE-a (Francuska, Rusija i Sjedinjene Države) nisu rešili spor. Baku i Jerevan osporavaju kontrolu Nagorno-Karabaha još od vremena SSSR-a, kada je 1988. godine ovaj autonomni region naseljen Jermenima proglasio otcepljenje od sovjetske republike Azerbejdžan. Usledio je oružani sukob, a 1994. godine, uz posredovanje Moskve, bio je potpisan sporazum o primirju. Prema procenama, preko 30 hiljada ljudi poginulo je, a više od milion je raseljeno. Nakon rata Nagorno-Karabah i područje oko njega ostalo je gotovo pod kontrolom Jermenije, ali Baku nikada nije isključio da bi problem teritorijalnog integriteta mogao rešiti vojnim sredstvima.

Jermenija je nakon rata ostala u gotovo potpunoj izolaciji i neprijateljskom okruženju. Rusija je zapravo njen jedini saveznik, koji bi mogao, barem teoretski, pružiti vojnu pomoć. Ali, za sada Moskva se uzdržava ne samo od vojnih operacija, već i od glasnije retoričke podrške Jermenije. U ovoj fazi sukoba Moskva želi da bude viđena kao nepristrasni posrednik, što bi joj, verovatno, pružilo šansu da vrši mnogo veći uticaj u celom regionu.

Obaveze prema Armeniji, ali ne u slučaju Karabaha

Vladimir Putin je prvi put javno reagovao na novu krizu tek u sredu. On je nazvao sukob “tragedijom zbog koje je Rusija veoma zabrinuta”. Tvrdio je kako ljudi u Azerbejdžanu, Jermeniji i Nagorno-Karabahu “za Rusiju nisu stranсi”. “Dovoljno je reći da u Rusiji imamo oko dva miliona Azerbejdžanaca i preko 2 miliona Jermena. Mnogi ruski državljani održavaju bliske prijateljske, pa čak i rodbinske odnose s obe republike”, rekao je Putin. Dakle, jasno je stavio do znanja da su za Moskvu jednako bitne odnose s obe zemlje.

Putin je podsetio javnost da Moskva snosi obaveze prema Jermeniji kao članici Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti, ODKB-a, međutim, kako je naveo, neprijateljstva se ne vode na jermenskoj teritoriji. Drugim rečima, Rusija je teoretski spremna da brani Jermeniju ukoliko ona bude napadnuta, ali obaveze se ne odnose na krizu u Nagorno-Karabahu koji se smatra delom Azerbejdžana. Sve dok se neprijateljstva vode samo na njegovoj teritoriji, Moskva nema pravni osnov za intervenciju.

Kako bi pružio Jerevanu vojnu pomoć Kremlj mora biti jako visoko motiviran, smatraju politikolozi u Moskvi. U teoriji ima razloga za mešanje u sukob, ali realno gledano, mnogo toga zavisi od stepena uključenosti Turske. Konačni poraz Jermenije u očima sveta izgledao bi i kao poraz Rusije, što bi, pored ostalog, dovelo do drastičnog smanjenja ruskog uticaja u regionu. Ovaj scenarij je, naravno, za Kremlj neprihvatljiv. No, za sad od Moskve ne treba očekivati neki “konačni izbor”, jer bi samim tim Kremlj ograničio svoj manevarski prostor.

Saveznik, prijatelj i težak partner

Ni ruske vlasti, ni rusko društvo nemaju dovoljno razloga za upotrebu vojne sile protiv Azerbejdžana, smatra politikolog Aleksandar Baunov. Po njegovom rečima, na postsovjetskom prostoru Azerbejdžan je primer zemlje koja je sposobna da vodi nezavisnu spoljnu politiku, gajeći istovremeno dobre odnose s Moskvom, bez svađe s Putinom. “Jermenija je nesumnjivo važan saveznik Rusije, ali od samog početka Kremlj na jermensku vladu gleda s oprezom i sumnjom. Do promene vlasti u ovoj zemlji došlo je preko protesta, odnosno “obojene revolucije”, a to je u očima Kremlja veliki greh. Pašinjanova vlada ne ograničava slobodu medija, te pozdravlja aktivnosti zapadnih nevladinih organizacija, a to je za Kremlj bezbednosna pretnja”, navodi Baunov.

Uz to, treba imati u vidu i činjenicu da ne samo Azerbejdžan, već i Tursku koja iza njega stoji u Moskvi ne smatraju neprijateljem.  “Turska je važan partner za Rusiju, mada i jako težak. Partnerstvo s Turskom, uprkos svim kontradikcijama i krizama, omogućava Rusiji da ostane u Siriji bez velikih gubitaka i da vodi poslove u Libiji. Ali, glavna stvar je da ovo partnerstvo pomaže stvaranju situacije u kojoj se regionalni sukobi mogu rešavati bez američkog učešća. Za Rusiju je bitna sama po sebi mogućnost rešavanja problema bez sveprisutnih Amerikanaca”. Ista prilika važna je i za Tursku”, veruje Baunov. Stoga, smatra politikolog, antizapadna platforma je u ovom slučaju važnija od takozvanog hrišćanskog faktora u koji se u Jermeniji možda polažu nade.

Vojni analitičar Jurij Butusov smatra da Rusija se našla u veoma teškoj situaciji u kontekstu sukoba u Nagorno-Karabahu. “Rusija je znatno oslabila usled vojnih avantura u Ukrajini, Siriji, Africi, kao i zbog svoje haotične politike i međunarodnih sankcija. Zapravo, ovaj rat pokazuje da je regionalni lider na Kavkazu Turska, a ne Rusija, dok Rusija se boji bilo kakvih aktivnih akcija”, kaže Butusov za Svobodu.

Rusija je u velikoj meri izgubila autoritet i uticaj u svetu, a svaki oblik konfrontacije s Turskom za Moskvu bi značio brz kraj sirijske avanture. “Turska ima veoma ozbiljnu polugu, a to su ruske snage u Siriji, koje su faktički postale njen taoc. Turski lider Erdogan – apsolutno nekažnjeno – može da diktira Rusiji nova pravila igre na Kavkazu”, zaključio je ovaj vojni analitičar.

Izvor: Al Jazeera