Radovanović: Zatrovani smo propagandom bez presedana

Sa svima onima koji bi da misle po svojoj savesti, pridržavajući se profesionalnih normi i stručnih saznanja, ovaj režim se nemilosrdno razračunava. Još pre gotovo dve godine profesora Zorana Radovanovića, rodonačelnika moderne epidemiologije na Medicinskom fakultetu u Beogradu, naučnika sa stotinama radova u referentnim časopisima, režim je svrstao u “društveni talog” i “lažnu elitu”. Epitet je stekao samo zato što je usred epidemije gripa osudio ulazak “predsednika i njegove bulumente” u Institut za majku i dete i obilazak imunološki najosetljivijeg pacijenta.

Od kako je počela epidemija Kovida 19 postao je “neradnik, ološ, lenština” i, na kraju, “izdajnik”, zato što je manipulaciju sa brojem preminulih uporno dokazivao i uporedio je sa Gogoljevim Mrtvim dušama. Profesor, međutim, ne staje: upozorava kolege iz Kriznog štaba (njegove bivše studente) da je “šibicarenje” sa brojem umrlih, forsiranje slike o Srbiji kao lideru sveta u borbi protiv Kovida 19, “šišanje” krive o broju novozaraženih u junu pred izbore, uvećavanje broja testiranih za više hiljada puta… “možda najveća sramota u istoriji ovdašnje medicinske nauke”.

Radovanović dokazuje ono što je očigledno: da su vrsta i opseg “grešaka” morali da potiču iz “nečijeg vanstrukovnog uticaja”. Izbori su prošli, ali bolest nije. Očekuje se da korona virus u poznu jesen okupira čitavu Severnu poluloptu. U borbi protiv virusa neće nam pomoći populistička hvalisavost. Niti će biti mesta za smehotresne konferencije za štampu, onakve kakvu su nam na početku priredili državni vrh Srbije i njihovi podobni naučnici. Doktor Zoran Radovanović nije spreman da se odrekne profesionalnog dostojanstva. Još od devedesetih vodi bitku za odbranu znanja, etike, naučnih činjenica. Mnogi mu aplaudiraju sa tribina, malo je onih koji su spremni da mu se pridruže u ovoj maratonskoj trci za istinu. 

• Više od 20 godina prošlo je od devedesetih, kada se odigrao opšti moralni, socijalni sunovrat. Znalo se da ne postoji čudesan skok kojim bi smo odmah uhvatili korak sa svetom. Iz tog vremena poneli smo mnogo i previše prtljaga. Mogli smo polako da ga se otarasimo, ali nismo…

– Mi nemamo demokratsku tradiciju. Skok traži čvrstu podlogu za odraz. Zaglavili smo se u glibu, iz koga smo pokušali da iskočimo. Uz neminovne razlike izazvane biološkim razlozima (starost), na vlasti je ista crveno-crna koalicija, kao i pre 5. oktobra. Ideološki gledano, ona nije ni crvena, ni crna, jer joj je jedini pokretački motiv sve manje prikrivena pljačka. Javnosti najpoznatiji tajkuni – Beko, Mišković, Peconi, Kostić, Bata Santos… ko će sve da ih nabroji – izronili su iz mraka 1990-ih. Surovo nehumana tranzicija nastavila se u ovom veku, a poslednjih godina dostiže nove granice po beskrupuloznosti i nezajažljivosti.

U relativnim razmerama, kada se porede sa raznolikom aktuelnom “bratijom”, Mišković i Beko deluju kao sveci. Pomenuti dvojac čak zrači gospodstvom u odnosu na novopečenu političko-ekonomsku oligarhiju, nastalu amalgamiranjem politike i kriminala, često oličenih u istim osobama. Ti likovi sprečavaju usvajanje evropskih vrednosti, jer bi im taj proces ne samo ugrozio manevarski prostor za mahinacije, već bi bukvalno doveo u pitanje njihov opstanak na slobodi.

• Po tekstovima sabranim u vašoj knjizi Medicina, etika i politika (objavljivanih još od polovine devedesetih pa do danas) vidi se kako je bujala akademska (ne)čestitost i kako su se na grudi samozvanih naučnika lepile bezvredne kolajne, plakete, medalje, i titule?

– Knjiga je podeljena na sedam poglavlja. Većina sadrži tekstove pisane poslednjih godina (Vakcine, Alternativna medicina, Ekologija, Jezik, Polemike). Skoro svih 40-ak članaka o virusu korona, iz razumljivih razloga, nastali su poslednjih meseci. Izuzetak su dva članka iz prošlog veka u poglavlju Nauka i etika. Namereno su odabrana kako bi se pokazalo da problemi naučne čestitosti i vrednaovanja nauke u našem društvu nisu novi. Osnovne poente iz tih tekstova još uvek su aktuelne, ali se situacija, nažalost, u međuvremenu znatno pogoršala.

• Došlo se dotle da u vladi gotovo i nema ministra koji nije plagirani doktor nauka?

– Mnogi ministri se još nisu okitili doktorskom titulom. Međutim, problem sticanja instant diploma sa fiktivnih studija na osnovnom i poslediplomskom nivou odnosi se na veliki deo postojećeg upravljačkog sloja. U javnosti je najviše pažnje pobudio plagirani doktorat Siniše Malog, zato što je branjen na državnom univerzitetu. Istini za volju, kandidat nije mogao da prođe na svom matičnom fakultetu, ali se desilo da je negde drugde nađeno nekoliko korumpiranih profesora spremnih da, putem ucene ili korupcije, postanu članovi ispitne komisije. Od same krađe mnogo je poraznije što je, kada je ona postala belodana, strah od političke odmazde sputavao mnoge nastavnike da se javno suoče sa istinom.

• Podsetimo se i na fakultetsku diplomu i doktorat ministra Nebojše Stefanovića?

– Drastičniji je primer ministra Nebojše Stefanovića, koji je do fakultetske diplome došao posle dve-tri godine navodnog pohađanja fantomske nastave na nepostojećoj adresi u Londonu, iza koje stoji ozloglašeni Megatrend. Kandidat je i doktorsku titulu stekao na istoj karikaturi od univerziteta. I to je bila farsa, jer su se na odbrani, umesto pet, pojavila samo dva člana komisije. Dvojica stranaca iz dalekog sveta verovatno nisu ni znala da su u komisiji, a treću osobu je bilo sramota da dođe.

Tu su još dva sramotna detalja. Kandidata je krivotvorenom dokumentacijom ogorčeno branio predsednik upravnog odbora Megatrenda, koji je, nažalost, bio čak i potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti [SANU]. Još poraznije je što je Megatrend, kao simbol propadanja visokog školstva u Srbiji, istovremeno rasadnik kadrova za državnu upravu.

• Koronavirus otkrio je da je nauka ostala zarobljena u vlasti naopakog političkog režima. Mi imamo ‘najbolje naučnike u svim oblastima’, ‘kao predvodnici Evrope’,  šaljemo u svet naše račune o obolelim i preminulim od Kovida 19. A sa takvim sabiranjem osnovac ne bi mogao da zaradi ni dvojku iz računa u dnevniku (‘preminule četiri osobe, od toga 12 u Novom Pazaru’)…

– Sistemi kao što je naš teško funkcionišu i kada je sve uobičajeno, a u vanrednim okolnostima pokažu se sve njihove slabosti. Uz podsmeh ozbiljnih ljudi, još je Mira Marković tvrdila da imamo “najbolje doktore na svetu”, što odudara od osnovnih marksističkih postavki koje je predavala studentima. Na krhkoj materijalnoj osnovi ne može da se stvori blistava nadgradnja. Ako se ostavi po strani propaganda, najviše što možemo da učinimo je da ne zaostajemo previše za razvijenim svetom.

Samozavaravanje kako smo “lideri u regionu” i imamo navodno impresivne rezultate na svim poljima, od privrede do suzbijanja Kovida 19, ostavlja utisak samo na najneobrazovaniji sloj stanovništva. Kako bi fascinirala te jadne ljude, država bezobrazno falsifikuje podatke o obolevanju i umiranju. U svetu su svesni stvarnog stanja, pa zatvaraju granice za naše građane.

• Režim je odlučio da obavi konačni odabir: podobne epidemiologe i lekare drugih specijalnosti ubacuje u svoj krug kao navodne savetnike, dok one koji im ne odgovaraju, jer bi hteli da sačuvaju svoju akademsku, stručnu pa i ljudsku čestitost, beskrupulozno eliminiše? Imaju li zdravstveni radnici i celokupno društvo snagu da se odupru ovakvim nezdravim eliminacijama ?

– Ova vlast počiva na stručno inferiornim, ali poslušnim kadrovima. Takvi ljudi se, kad postanu v.d. direktori, okružuju načelnicima i pomoćnicima istih kvaliteta, bez ugleda u kolektivu. Oni nisu u stanju da optimalno organizuju rad ni u normalnim okolnostima, a poslednjih meseci sistem nije kolabirao samo zahvaljujući gigantskim naporima lekara, sestara i tehničara, koji čine, vojnički rečeno, obične redove, odnosno zdravstvenu pešadiju.

Međutim, kada je reč o Kriznom štabu, uglavnom su birani ljudi sa odgovarajućim formalnim kvalifikacijama. Situacija je bila suviše ozbiljna da bi režim rizikovao da se oslani na sopstvene kadrove. Zanimljiv psihosocijalni fenomen je transformacija tih ljudi u partijske botove, spremne da se odreknu svog profesionalnog digniteta.

• ‘Molimo pametne i poštene da čuvaju zdravlje i ne gube nadu. Za svaki slučaj. Ako nam niko drugi ne pomogne.’ Citat Duška Radovića, koji je umro još 1984., godine, koji je dobila orvelovski epitet mnogo pre nego što se dogodio. Danas se ispostavlja da će u poplavi laži i manipulacija zaista svaki čovek ili žena morati individualno da se potrudi ako želi da sačuva zdrav razum, pa i fizičko zdravlje?

– Laž je postala sredstvo vladanja u zemlji. Ona se, sasvim očekivano, prenela i na upravljanje epidemijom. Tu se ne radi više samo o gaženju moralnih normi, već o ugrožavanju ljudskih života masovnih razmera. Na građane se ne sme gledati kao na predmet politikantske manipulacije, već kao na partnere i subjekte u protivepidemijskoj borbi. Njihovo poverenje stiče se istinoljubivošću.

U želji da se pokažu uspešnijim nego što jesu, ali i da sakriju posledice svojih propusta, vlasti i Krizni štab su, nažalost, do apsurda krivotvorili podatke. Primera radi, brojevi propisano testiranih osoba povećani su nekoliko stotina hiljada puta. Cilj je bio da se procenat pozitivnih nalaza svede ispod pet, pa su novozaraženima dodavani bolesnici podvrgavani kontrolnim pregledima, za koje se očekivalo da su negativni, kao i sasvim zdravi putnici za inostranstvo. Uz to, zajedno su prikazivani propisani PCR i nepouzdani serološki testovi, koji su rađeni na način i u vreme kada za njima nije bilo ni potrebe, ni opravdanja. Povrh svega, po svedočenju molekularnih biologa uključenih u testiranje, svakog dana je zbiru dodavano nekoliko hiljada fantomskih testova, kako bi se došlo do impresivnih desetak hiljada pregleda.

Kada se radi o umiranju, brojevi su, globalno gledano, smanjeni tri-četiri puta. Bilo je dana kada je broj žrtava Kovida 19 svođen na 10-20 odsto stvarne učestalosti. Taj nehumani i manipulativni inženjering učinio je da se odnos građana prema Kriznom štabu menja – od sumnje, preko ljutnje, do sprdnje. To telo više nema skoro nikakav autoritet, što će znatno otežati suočavanje sa trećim talasom epidemije.

• Pre nego što je imenovan za ministra, Zlatibor Lončar je u narodu i među kolegama stekao nadimak ‘doktor Smrt. Pričalo se o njegovim vezama sa mafijom, potkrepljivano je to raznim fotografijama, na kojima se u srdačnoj atmosferi slika sa najistaknutijim članovima klanova. Na suđenju za ubistvo premijera Zorana Đinđića zaštićeni svedok Dejan Milenković Bagzi optužio ga je za saradnju sa vođom Zemunaca Dušanom Spasojevićem i Miloradom Ulemekom Legijom. Lončar je više puta sve optužbe na svoj račun proglasio lažima i pripisao ih uglavnom zavidnim kolegama. Ipak, kako smo dozvolili da čovek oko koga se vuku takvi repovi vodi politiku javnog zdravstva. I da nedavno javno optuži novinare kako bi želeli da u Srbiji bude što više preminulih od Kovida 19, a da za takvu klevetu ne snosi ni javnu opomenu?

– To optuživanje novinara bilo je sramno. Voleo bih (bilo bi ljudski) da ga se ministar makar naknadno stidi. A, ma koliko to cinično zvučalo, Lončarev izbor i opstanak na čelu Ministarstva zdravlja rezultat su (dopuštam, nakaradne) narodne volje. Pod jednim autaritarnim i hibridnim, dakle nedemokratskim režimom održavaju se kakvi-takvi izbori i na njima polovina polovine građana izašlih na izbore, što znači četvrtina odrasle populacije, daje poverenje partiji čiji je zvaničnik ministar Lončar. To znači da značajan segment građanstva ne osuđuje njegovo ponašanje ili se, čak, identifikuje sa njim.

Formalno gledano, Lončarev izbor za ministra je legalan, mada, zbog uslova pod kojima se održavaju izbori, nije sasvim legitiman. No, da su Firer ili Duče krajem 1930-ih pozivom na glasanje proveravali svoju popularnost, kao što to čini naš Vođa, sigurno je da bi odnosili još ubedljivije pobede. To ne znači da je narod loš, već da je zaveden i sluđen opštom društvenom klimom (gušenje slobodnih medija, ograničene građanskih sloboda, ucenjivanje i korumpiranje glasača, izborne krađe…).

• Često ste u prošlosti ukazivali na loš običaj da ‘metlom razmahujemo po svetu’, umesto da se usredsredimo ‘na svoju zapuštenu avliju’. I danas se govori o pandemiji kao o zaveri. Na meti je, pre svih drugih, Svetska zdravstvena organizacija, izražavaju se velike sumnje u vakcinu… Sa opravdanim nepoverenjem u institucije, ne samo u ‘našoj avliji’, nego i u svetu. Kako, ako ne proverenom naukom, suzbiti neproverene i štetne priče?

– Poslednje decenije donele su svetu “njuejdžizam”, postmodernizam i slične pokrete kojima se dovode u pitanje elementarne istine. Proklamuje se pravo na više istina. Tu posebno dolazi do izražaja kognitivna pristrasnost poznata kao Daning-Krugerov efekat. Sastoji se u nemogućnosti ljudi skromnih znanja i pameti da shvate svoja ograničenja. Oni nekritično nameću sopstvena shvatanja, zasnovana na čitanju dva-tri često pogrešno shvaćena članka nađena na internetu. Skučenost dometa sprečava ih da sagledaju celinu složenih problema, pa apriorno zaključuju o vakcinaciji, radioaktivnosti i drugim pojavama koje ne razumeju.

U sredinama bez dovoljno socijalne pravde, poput Srbije ili SAD-a, ali ne i skandinavskih zemalja, sumnje se okreću prema autoritetima, posebno prema vlastima. Naši ljudi su tokom 30 godina ratova i tranzicije bezočno varani, tako da se njihova skepsa može razumeti. Ide se tako daleko da se izmišljaju čipovi u vakcinama, metode da se od ljudi prave poslušni zombiji, planovi da se prenaseljenost planete reši svođenjem populacije na “zlatnu milijardu”… Sve više se veruje čak i da je Zemlja ravna ploča. U tim sumnjama optužuje se i dobročiniteljska Svetska zdravstvena organizacija. Zaboravlja se da su na njenom čelu ministri zdravlja 194 zemlje, od kojih 34 čine operativni Izvršni odbor. Koji bi bio interes tih ministara da unište sopstveni narod?

• Duga je praksa u Srbiji da se doktorati galantno dele. Odavno ste primetili da su doktorske teze u velikom broju suviše skromnih dometa da bi bile osnov za dodelu visokog naučnog priznanja u ustanovi koja drži do sebe. Sve je veći broj naučno bezvrednih radova kojima se stiču titule. Sa druge strane, diploma sa visokorangiranih svetskih univerziteta se ovde rigorozno i dugo proveravaju pre nego što se nostrifikuju, što iziskuje velike troškove?

– Na državnim fakultetima kvalitet doktorata najviše zavisi od dva faktora. Jedan je naučni potencijal mentora, a drugi često skučene materijalne mogućnosti za bavljenje svetskom naukom. Prisutan je, naravno, i nepotizam. Dno čine privatne naučne ustanove. I tu ima izuzetaka, pa se, recimo, Računarski fakultet ili Univerzitet Union približavaju prethodnoj grupi, ili se sa svojim državnim pandanima mogu izjednačiti, ali preovlađuju “visoke škole”, koje su bruka za našu zemlju, čak i ako u svom nazivu imaju evropski prefiks. U jednu takvu ustanovu otišao je po svoju diplomu bivši predsednik [Srbije Tomisla] Nikolić. (Tvrdi se čak da mu je doneta, pa i ne zna koju je školu pohađao.)

• Takozvani partijski fakulteti su rasadnik rukovodećih kadrova u Srbiji?

– Sa obrazovne tačke gledišta, znatnu prepreku dugoročnom razvoju društva predstavlja već pomenuta prosvetna nakaza Megatrend. Ima, naravno, još gorih “tašna i mašna” visokih škola, ali je poguban uticaj Megatrenda na duhovno zagađenje u Srbiji dvojak. S jedne strane, upisuje veliki broj studenata, a s druge strane, svi oni, kao obrazovni proizvod jedne muvatorske i neintelektualne sredine, odmah nalaze svoj put do ministarstava i drugih državnih institucija. Ti mladi ljudi ne moraju da budu priglupi (mada se postavlja pitanje zašto nisu pošteno studirali), ali su ostali profesionalni bogalji, zakinuti za obilje informacija koje pružaju pravi univerziteti. Stoga, ne samo da teško mogu da pruže doprinos koji se očekuje od pravog univerzitetski obrazovanog čoveka, već zauzimaju mesta kvalifikovanijima, koji bi posao obavljali uspešnije od njih.

Megatrend je bio i ostao partijska škola koja opslužuje dve vladajuće partije, ali je formalno pod okriljem Socijalističke partije Srbije. Zato je sada osnovana škola Srpske napredne stranke koja upisuje studente, mada nema akreditaciju, odnodno ne ispunjava za to propisane zakonske uslove. Jeste duboka nepravda i svojevrstan apsurd što studenti sa najpoznatijih svetskih univerziteta bivaju kinjeni i maltretirani da bi im se priznale pošteno stečene titule i zvanja. Mnogi od njih ne izdrže tu torturu, pa se vrate u zemlje gde ih uvažavaju.

• Šta mislite, da li će, usled ove pandemije, nastati velika seoba srpskih medicinskih radnika u svet?

– Seoba lekara, medicinskih sestara i tehničara već dugo traje. Lako je moguće da će se taj trend pojačati, zato što će pandemija ugroziti naš ekonomski razvoj, pa će se pogoršati i uslovi rada u zemlji. Posebno negativan uticaj na ostanak u zemlji imaće očekivani progon 3.000 lekara potpisnika apela koji se vlastima ne dopada.

• Da li smo izvukli pouke i da li će se išta učiniti da se u naše zdravstvo uvede u red, uslovi postanu bolji i medicinski radnici počnu da dobijaju primanja od kojih mogu pristojnije da žive?

– Iluzorno je očekivati napredak u jednom sektoru mimo svih ostalih. Nama su potrebne sistemske promene, a za njih u vrhu vlasti nema ni volje, ni znanja. Pristojno ne treba da žive samo zdravstveni radnici, već i nastavnici, umetnici i svi ostali građani. Taj pusti san je neostvariv u postojećim okolnostima.

• Dopalo vam se zapažanje profesora Vlade Kostića, jednog od autora predgovora Vaše knjige, da Vi trčite sami maratonsku trku. I da publika uživa u transferu odgovornosti, očekuje od Vas da umesto njih budete odgovorni i savesni. Da li ste se umorili? Šta očekujete od publike? Da li danas lekari mogu da nam pomognu da se izborimo za bolje i zdravije društvo?

– Predsednik SANU ispravno uočava da ogroman broj nezadovoljnih građana tiho gunđa, ali ne izlazi u javnost. Verujem da je razlog tome strah od represalija. Umoran jesam, a zakoračenje u devetu deceniju života daje mi pravo na predah. Međutim, dužnost intelektualca je da se bori za bolje i pravednije društvo.

Od građana ne očekujem mnogo, jer je milion naših najsposobnijih i najumnijih glava napustilo zemlju tokom prethodnih 30 godina. Njihovo mesto popunjavali su prekodrinski Srbi i Kosovci. Međutim, i među njima je izvršena selekcija. Najbolji su sada rasejani od Kanade do Novog Zelanda. Ostali su oni kojima strane ambasade nisu dale useljeničku vizu. I ta preostala masa ume da misli, ali se, s jedne strane, bori da preživi, a s druge strane, zatrovana je propagandom bez presedana u savremenoj Evropi.

Lekari još uvek uživaju ugled u narodu. Međutim, najpoznatiji među njima korumpirani su stvorenim uslovima za ugodan život, a mnogi drugi pakuju kofere. Pokret Ujedinjeni protiv kovida je spontana reakcija na nepravdu izazvanu greškama vlasti u borbi protiv novog virusa korone, ali pruža povoda za optimizam. Zato je to udruženje građana među predstavnicima vlasti shvaćeno kao potencijalna opasnost.

Izvor: Al Jazeera