Zašto radije bacamo hranu, umjesto da je poklanjamo?

Oko 500.000 građana Srbije ne može zadovoljiti osnovne potrebe (Al Jazeera)

“Pojedi to da se ne baci”, rečenica je koji su mnogi čuli u detinjstvu, često od baka i deka, kojima je bacanje hrane bilo nezamislivo, možda i zato što je u detinjstvu ni sami nisu imali dovoljno. Novija istraživanja, međutim, pokazuju da se ta poruka u Srbiji baš i nije primila najbolje.

Dok oko 500.000 građana ove zemlje ne može da zadovolji osnovne životne potrebe, uključujući i onu za tri obroka dnevno, godišnje se baci oko 900.000 tona hrane, pokazuju podaci Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED).

“To je hrana koja nastaje u čitavom procesu “od njive do trpeze”, dakle od proizvodnje, distribucije, prodaje i pripreme u restoranima i domaćinstvima. Više od četvrtine te količine, oko 250.000 tona  u trenutku bacanja još je upotrebljivo za ishranu stanovništva”, kaže za Al Jazeeru Slobodan Krstović, šef jedinice za zaštitu životne sredine NALED-a.

“Prema analizi koju smo sproveli desetostruko više hrane se baci, nego što se donira. Glavni razlog za ovo je što proizvođači i prodavci hrane prilikom doniranja hrane moraju platiti porez na dodatu vrednost, pa im je ekonomski isplativije da sačekaju da hrani istekne rok trajanja, kako bi je uništili bez plaćanja poreza na dodatu vrednost”, kaže Veran Matić, kopredsedavajući Saveta za filantropiju Vlade Srbije i izvršni direktor Srpskog filantropskog foruma, koji je deo Koalicije za dobročinstvo.

Bacanje hrane stvara dvostruki problem. Osim što najugroženije kategorije stanovništva ostaju bez dragocene pomoći, otpad od hrane, koji se najčešće ne odlaže pravilno, značajno doprinosi zagađenju životne sredine. Iako su neki skloni da veruju da kad bace hranu, ne zagađuju životnu sredinu, jer se to sve razgradi (“pojedu insekti, ptice, životinje”), stručnjaci ukazuju da je situacija potpuno drugačija.

“Biootpad je jedan od najvećih zagađivača, jer emituje najveće količine gasova i stvara efekat staklene bašte. Na žalost, 90 odsto otpada od hrane završi na komunalnim deponijama i zato su česte situacije da deponije gore, naročito leti. Prošle godine, prema podacima vatrogasnih službi, u Srbiji je bilo oko 900 požara na deponijama. To nije jednostavno gasiti, zbog metana koji se tu stvara”, objašnjava Krstović, napominjući da se tako stvaraju i štetne čestice koje utiču na povećanu zagađenost vazduha.

„Na globalnom nivou, na hranu koja se proizvede, ali se na kraju baci, potroši se otprilike jedna četvrtina ukupne vode koju godišnje iskoristi sektor poljoprivrede, a za nju je potrebno obezbediti obradivo zemljište veličine Kine. Takođe, bacanjem hrane godišnje se stvara oko osam odsto globalnih emisija gasova koji izazivaju efekat staklene bašte, te tako postaje jasno koliko je ovo važna tema za prelazak na model cirkularne ekonomije“, dodaje Matić.

PDV i na doniranu hranu

Ipak, u Srbiji upravljanje otpadom od hrane, ali i donacije ispravne hrane koja je pred istekom roka upotrebe još su daleko od zadovoljavajućeg nivoa, a jedan od razloga su i ograničenja uslovljena važećim propisima.

“Kada je reč o doniranju hrane, treba imati u vidu da sva hrana koja se donira mora biti upakovana u originalnu ambalažu. Dakle to ne može biti hrana koja je već bila predmet posluživanja, na primer, na nekom događaju. Osim toga, ne postoji ni zakonska obaveza doniranja hrane. Primera radi, u Francuskoj su trgovinski lanci obavezni da doniraju hranu, u suprotnom plaćaju novčane kazne. Ali ako doniraju, dobijaju i poreske olakšice”, ističe Krstović.

U Srbiji ova praksa još nije zaživela, iako postoje inicijative da se propisi menjaju i usklađuju sa praksom u Evropskoj uniji, ali pozitivnih primera ipak ima.

“Mi najviše sarađujemo sa jednim međunarodnim trgovinskim lancem. Od njih svakog meseca  prikupimo oko 100 tona voća i povrća, koje potom delimo udruženjima sa kojima sarađujemo. Tih udruženja je oko 200, a više od polovine ima za članove osobe sa invaliditetom. Svi su socijalno ugroženi – penzioneri, samohrane majke, bolesna deca, invalidi i ova vrsta pomoći im dosta znači, kaže za Al Jazeeru Katarina Žigić Blagojević, izvršna direktorka Banke hrane Beograd, koja je uz Crveni krst Srbije, jedan od najznačajnijih posrednika u doniranju hrane.

Ipak, prema rečima Verana Matića, analize pokazuju da se desetostruko više hrane se baci, nego što se donira. “Glavni razlog za ovo je što proizvođači i prodavci hrane prilikom doniranja hrane moraju da plati porez na dodatu vrednost, pa im je ekonomski isplativije da sačekaju da hrani istekne rok trajanja, kako bi je uništili bez plaćanja poreza na dodatu vrednost”, objašnjava.

U Srbiji na većini proizvoda piše i „najbolje upotrebiti do“ i upotrebljivo do“, sa istim datumom, što nije praksa u većini država EU

S druge strane, dodaje, stav EU je da se prodajna vrednost hrane smanjuje kako joj se približava istek roka trajanja, pa bi naplaćena vrednost PDV-a na hranu doniranu pred istek roka trajanja trebalo da bude ili jako mala ili jednaka nuli.

„Ovakvo sagledavanje problema sadržano je i u Smernicama za doniranje hrane koje je Evropska unija objavila 2017. godine. U EU trenutno 20 od 27 zemalja članica ne naplaćuje PDV na donacije hrane. Republika Srbija ima mogućnosti da svoje poreske propise za porez na dodatu vrednost uskladi sa smernicama EU, ujedno povećavajući donacije hrane ka najugroženijem stanovništu i štiteći životnu sredinu“, navodi Matić.

Zbunjuje rok upotrebe

Još jedan otežavajući faktor je i to što su u Srbiji praktično izjednačene deklaracije o roku trajanja, pa na većini proizvoda piše i „najbolje upotrebiti do“ i upotrebljivo do“, sa istim datumom što, kaže Matić, nije praksa u većini država Evropske unije.

“U mnogim zemljama članicama EU ministarstva poljoprivrede sprovode kampanje kako bi potrošače edukovali o tome da se namirnice ne smeju koristiti nakon roka upotrebe “upotrebljivo do”, dok nakon roka “najbolje upotrebiti do” gube odrađena svojstva (hrskavost, boju, ukus, količinu vitamina), ali su još neki vremenski period bezbedni za korišćenje. Baš iz ovog razloga, što se mnogo hrane baca samo zbog nerazumevanja razlike u rokovima trajanja, EU će verovatno do kraja 2022. godine revidirati propise za deklarisanje i obeležavanje rokova”, objašnjava Matić, dodajući da je i u Srbiji potrebno izmeniti Pravilnik o deklarisanju, označavanju i reklamiranju hrane i uskladiti ga sa Uredbom EU o informisanju potrošača o hrani.

Za sada, dobar pomak na tom polju je praksa supermarketa da značajno snižavaju cene proizvoda koji su pred istekom roka upotrebe, čime se smanjuje količina hrane koja se baca. Međutim, i hrana koja više nije za korišćenje za ishranu, može da se iskoristi u druge svrhe, ako se vodi računa o odlaganju tog otpada.

“Deo bačene hrane može da se iskoristi za ishranu životinja, naravno uz poseban tretman tih namirnica. Drugi deo može se koristiti za stvaranje biogasa, koji se može koristiti za proizvodnju električne energije. Otpad od hrane može da se koristi i za pravljenje komposte, bioetanola”, kaže Krstović.

Sada i u Srbiji postoje kompanije koje se bave prikupljanjem ove vrste otpada, koji potom šalju dalje na preradu ili ga izvoze u druge zemlje. One snabdevaju ugostiteljske objekte odgovarajućom ambalažom za odlaganje tog otpada i potom ga preuzimaju od njih.

I pored toga, novija istraživanja pokazuju da samo 13 odsto ugostiteljskih objekata u Srbiji koristi usluge operatera za sakupljanje i pravilan tretman otpada od hrane, kaže za Al Jazeeru Bojan Gligić iz kompanije Esotron, koja je zajedno sa NALED-om i Nemačkom organizacijom za međunarodnu saradnju (GIZ) uradila projekat za odgovorno upravljanje otpadom od hrane.

Mali trošak, a može se i zaraditi

Prema tom istraživanju o poznavanju procedura za odgovorno upravljanje otpadom od hrane, tek petina ugostiteljskih objekata i zdravstvenih ustanova u kojima se sprema hrana ističe da poznaje procedure za upravljanje tim otpadom. Upućeni kažu da je, pored edukacije, za povećanje broja onih koji pravilno odlažu otpad od hrane neophodno usvojiti i neke izmene propisa. Jedna od njih odnosi se na način obračuna plaćanja komunalnih usluga.

“Kada budu uvedene deponijske takse, kad se otpad bude plaćao po kilogramu ili zapremini, a ne po metru kvadratnom, svaka primarna selekcija otpada će biti dodatno ekonomski nagrađena. Privreda je jako zainteresovana, naročito ugostiteljski sektor, hoteli, restorani, kafići koji godišnje generišu oko 40.000 tona ove vrste otpada, a koji sada imaju problem sa odlaganjem ovog otpada i traže rešenje”, kaže Krstović.

“Primera radi, u Sloveniji su obavezni da odvajaju ovu vrstu otpada oni koji pripremaju i poslužuju više od 50 obroka dnevno. I mi smo pripremili predlog sličnog pravilnika i ova promena obezbedila da se ozbiljne količine hrane prikupe”, smatra Krstović iz NALED-a.

Iako mnogi bacaju otpad od hrane u kontejnere smatrajući to najjednostavnijim, ali i najjeftinijim rešenjem, to ni sada ne mora da bude tako, tvrdi Bojan Gligić.

“Postoje otpadi koji imaju određenu vrednost i za koje neke kompanije koje skupljaju tu vrstu materije plaćaju. Reč je, na primer, o otpadnim jestivim uljima, koja ostanu nakon pripreme hrane. Postoje kompanije koje otkupljuju to ulje, a postoji mogućnost da preuzmu i drugi otpad od hrane, kao kompenzaciju. Dakle, da ne plate otkup ulja, ali da zauzvrat odnesu i drugi otpad. I onda to ne košta ništa. Za firme koje nemaju to ulje, već samo drugi otpad od hrane, pravilno skladištenje može predstavljati trošak, ali to nije neka velika stavka, otprilike je kao račun za kablovsku televiziju na nivou domaćinstva”, objašnjava Gligić.

Iako je situacija sa pravilnim odlaganjem otpada od hrane i doniranjem hrane u EU znatno bolja i tamo se još uvek više baca, nego poklanja. “Primera radi, Evropska federacija banaka hrane 2019. godine distribuirala je 768.000  tona hrane za devet i po miliona ljudi, a  to je samo mali deo od procenjene količine hrane (88 miliona tona) koja se godišnje baca na nivou EU”, kaže Veran Matić.

Ipak, to ne bi trebalo da bude alibi za Srbiju.

Izvor: Al Jazeera

 


Povezane

Hrvatska se u okviru Ciljeva održivog razvoja Ujedinjenih naroda obavezala da smanji bacanje hrane za 50 posto do 2030. Godišnje se u toj zemlji baci blizu 380.000 tona hrane, a na nivou Unije 88 miliona. I dok u Uniji većina zemalja ima dobro razvijen sistem doniranja hrane, u Hrvatskoj on tek treba da zaživi. Koje […]

Više iz rubrike TEME
POPULARNO