Može li se sukob SPC-a i Crne Gore preslikati na Kosovu?

'Opozicija u Srbiji nema nikakve šanse da okonča vlast Aleksandra Vučića', kaže Ćulibrk (Al Jazeera)
'Opozicija u Srbiji nema nikakve šanse da okonča vlast Aleksandra Vučića', kaže Ćulibrk (Al Jazeera)

U proteklih nekoliko mjeseci najugledniji srbijanski sedmičnik NIN dvaput je bio meta žestokih napada, a posljednji, kojim se nastojala u javnosti diskvalificirati nagrada koju list dodjeljuje za najbolji roman godine, pokazao je da određene političke strukture u zemlji još “sanjaju” da uguše nezavisnost magazina.

Kada se prije samo nekoliko mjeseci u Srbiji i ostatku regije digla velika larma zbog naslovnice na kojoj je bio prikazan predsjednik Srbije Aleksandar Vučić kako “paradira” na nekom sajmu naoružanja, NIN je optužen da namjerno od Vučića pravi metu za “političko ubistvo”. Tiraž sa spornom naslovnicom povučen je, sadržaji magazina ostali su nepromijenjeni, a uredništvo je nastavilo slijediti uređivačku politiku koja neće izbjegavati otvoreno i beskompromisno kritiziranje vlasti.

A da u Srbiji situacija nije nimalo jednostavna u razgovoru Al Jazeeru ustvrdio je glavni urednik NIN-a Milan Ćulibrk, spremno komentirajući neuralgične tačke aktuelne srpske politike. U centru svih problema i svih političkih zbivanja jest jedna osoba, kaže Ćulibrk, dodajući da se danas u Srbiji život ne može zamisliti, a da u njemu važnu ulogu ne igra predsjednik Aleksandar Vučić.

  • Pritisak na medije u Srbiji pojačan je i pored događanja s NIN-om. Velika “afera” u Srbiji jest onemogućavanje milionu ljudi da posredstvom državnog telekom-provajdera gledaju programe United media grupe, a prije svega N1. Kako vidite tu situaciju?

Nekoliko je stvari u pitanju i nekoliko različitih aspekata cele priče, ali se sve svode na to da je građanima iz različitih razloga onemogućeno da poslednjih nedelja imaju pristup i slobodu izbora i pristup gledanja televizije N1 u Srbiji. Poenta je što je došlo do komercijalnog rata između državnog operatera Telekoma Srbije, koji je u poslednjih godinu i nešto više izvršio nekoliko akvizicija, kupovao je manje operatere i pripajao ih svojoj kompaniji i na taj način je praktično nastao duopol, gde je je s jedne strane državni Telekom, i United media grupa, s druge strane, koja je privatna grupa. Naravno da državna kompanija ima povlašten položaj i može da radi šta hoće i omogućava im se razvlačanje optičkih kablova, a United mediji se to pravo osporava. Imamo sada problem koji bi trebao biti komercijalni ugovor, a pretvorio se u politički problem. Najveće žrtve toga su građani koji nemaju mogućnost da sami biraju šta će gledati.

Sve to dobiva dodatnu dimenziju time što se dešava tri meseca pred izbore, a jedan od ključnih razloga zbog čega deo opozicije bojkotuje izobre jest neravnopravan tretman u medijima. Vi na televizijama sa nacionalnom frekvencijom ne možete da vidite praktično nijednog lidera opozicije da gostuje uživo i da možete da čujete šta on misli, zako da je to jedna papazjanija, a najveća žrtva su, kao i uvek i kao i svuda, građani.

  • NIN je već mjesecima izložen veoma vidljivim političkim pritiscima, koji su kulminirali napadom na NIN-ovu nagradu. Prije samo nekoliko mjeseci bila je aktuelna situacija kad je list napadan zbog famozne naslovnice s predsjednikom Vučićem. Kako tumačite “eskalaciju” tih napada?

Ovo u principu i nije iznenadno, pravo da Vam kažem, ovo traje godinama. Mnogi su već zaboravili da se mi sudimo po tužbi koju je protiv nas podneo ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović zbog rušenja u Savamali i, evo, u aprilu će se navršiti četiri godine od tog rušenja. Nikakav pomak u istrazi nije napravljen i mi smo ministra policije označili za glavnog krivca i kao glavnog fantoma iz Savamale baš zato što policija nije radila svoj posao. I, evo, već četiri godine praktično traje suđenje. To je tada počelo, povremeno se pojačavalo, pa onda malo zastane, a ovo sada što se desilo sa NIN-ovom nagradom je posebno čudno s obzirom na to da među potpisnicima ima ljudi koji su bili kandidati i čiji su romani bili u konkurenciji za NIN-ovu nagradu ove godine. Dakle, kako su se setili preko noći, dva dana uoči proglašenja dobitnika, da je žiri nekompetentan, da magazin koji stoji iza nagrade nije baš po njihovom ukusu i po njihovoj volji? Svako, naravno, ima pravo da kaže šta mu se sviđa, a šta ne sviđa. Status NIN-a postoji decenijama, NIN-ova nagrada ustanovljena je pre 66 godina i uvek se znalo i kako se postavlja žiri i kako taj žiri radi, sve je javno, sve je transparentno.

Oni su se setili baš dva dana pre nego što je proglašen dobitnik da se potpisuju. Sve se to desilo u trenutku kada su bili pojačani politički pritisci na NIN od vlasti, tako da se to ne može posmatrati izolovano. Ono što je, također, vrlo važno, i mene posebno brine, jest pozadina te cele priče, a to je namera da se NIN-u oduzme NIN-ova nagrada, što mene podseća na to kao da se sada na Novom Zelandu organizuje Vimbldon. Može turnir u tenisu na Novom Zelandu, to nije problem, ali ne može da bude Vimbldon, kao što može i neka nova nagrada. Osim toga, u Srbiji ima 500 različitih nagrada i ni oko jedne se ne diže tolika fama i prašina kao oko NIN-ove nagrade, što govori da je najrelevantnija i najznačajnija.

  • Kako gledate na potez Aleksandra Vučića, koji spušta cenzus na tri posto? Šta se krije iza toga i jesu li tačne sumnje onih koji tvrde da je to način da sam sebi stvori opoziciju u parlamentu?

Upravo tako. Smanjenje cenzusa je direktno posledica odluke dela opozicije da bojkotuje predstojeće izbore jer ne postoje normalni i fer izborni uslovi. O tome se priča više od godinu dana, a ništa se popravilo nije; naprotiv, sve je gore. Medijska scena je nikada gora. Kada gledate televizije sa nacionalnom frekvencijom Srbije, to je najpoželjnija zemlja za život, a svake godine iz nje pobegne 50.000–60.000 ljudi. S druge strane, postojala je zaista velika opasnost da, ako deo Saveza za Srbiju, pa Pokret slobodnih građana, koji su praktično najznačajnije opozicione stranke, bojkotuju izbore, u budući savez u parlamentu uđu samo predstavnici SNS-a i stranaka koje s njim budu u predizbornoj koaliciji i SPS. Praktično bismo se vratili u nekakvu vrstu jednopartijskog sistema, gde bi SPS Ivice Dačića čak morao glumiti nekakvu opoziciju.

I onda je nađeno spasonosno rešenje da se spusti cenzus na tri posto i omogući još nekim strankama koje do pet posto nikada ne bi dobacile da i one eventualno preskoče taj izborni prag, pa da se stvori privid višestranačke parlamentarne demokratije u Srbiji. To je bio osnovni motiv. I sada je definitivno činjenica i ovde se može osetiti to raspoloženje da će se nasilu, ako bude trebalo, ugurati neke stranke u parlament. Kad kažem “nasilu”, to znači uz podršku SNS-a i postoji čak teorija po kojoj će, s obzirom na to da je ta stranka poznata po tome što unapred obezbeđuje glasove za glasanje (i to je jedan od razloga što ne postoje uslovi za fer izbore), delu svojih glasača reći za koga da glasaju kako bi preskočili cenzus.

Vučić pokušava da napravi svoju opoziciju i opoziciju po svojoj meri i nekako mi se sve čini da će u tome i uspeti.

  • Ima li opozicija ikakve šanse u takvim uvjetima da okonča vladavinu Aleksandra Vučića i SNS-a?

U ovom trenutku se ne može ni naslutiti. Ovde ne postoje političke snage koje bi u ovakvim okolnostima uspele da pobede SNS na nekakvim izborima. Uslovi za to još ni izbliza nisu stvoreni. Dodatni ključni problem jest to što postoji podozrenje unutar same opozicije i sada mi se čini da se više vodi bitka za to ko će biti drugi u Srbiji, odnosno ko će biti glavni protivkandidat na nekakvim budućim predsedničkim izborima 2022. nego što se vodi računa o tome kako će se smeniti režim SNS-a, koji se, evo, učvršćuje toliko da ja ne vidim u ovom trenutku kad, u koje dogledno vreme i na koji način bi moglo doći do nekakvih promena u Srbiji.

  • Veoma su aktualna događanja u Crnoj Gori nakon usvajanja Zakona o slobodi vjeroispovijesti i čini se da je zbog SPC-a i država Srbija na mnoge načine uključena u sva zbivanja, najprije u poticanje demonstracija protiv Zakona na ulicama crnogorskih gradova. Po Vašem mišljenju, kakav odnos prema stanju u Crnoj Gori imaju Srbija i Aleksandar Vučić lično, bilo da je javan ili prikriven?

Ono što je bilo indikativno s obzirom na to kako Vučić reaguje na neke mnogo manje problematične stvari, unutar same Srbije, bilo je njegovo dugo ćutanje i nereagovanje što se tiče spornog Zakona o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori. Dakle, znao je Vučić da podigne glas protiv predstavnika vlasti u Skoplju vrlo glasno za mnogo manje stvari, praktično bez potrebe. Znao je da zaoštrava probleme sa predstavnicima vlasti u Zagrebu, također praktično za mnogo manje probleme. Ovde je bilo uzdržano ćutanje, a nemoguće da on nije znao o čemu se tu radi. Jednostavno, čekao je da vidi kakav će biti rasplet i njegova politika se i bazira na tome. On prvenstveno gleda šta može da se izvuče za sopstveni rejting, na koji način da se reaguje, pa tek onda reaguje.

Definitivno je jasno da je on imao nekoliko prilika da u direktnom razgovoru sa Milom Đukanovićem neke stvari razjasni, raščisti, da se dogovore, jer, da podsetimo, vlast je u Crnoj Gori sa svim drugim verskim zajednicama, pre nego što je usvojen Zakon, uspela sve da se dogovori, sklopljeni su međudržavni sporazumi, a jedini problem je ostala imovina SPC-a u Crnoj Gori. Prema tome, ovde se stiče utisak da je zapravo taj sukob trebao i Vučiću i Đukanoviću s obzirom na to da i jednog i drugog ove godine očekuju izbori. Mislim da se Đukanović preigrao, nije očekivao tako jake reakcije. E, sada ćemo videti šta će na kraju svega toga ispasti. Sada je definitivno postalo jasno da je Vučić pokušao da ima blisku komunikaciju sa patrijarhom SPC-a Irinejem, ali, s druge strane, izgleda da se odvojio od tog dela crnogorske mitropolije tako da je to dovelo do problema – i do unutrašnjih trvenja unutar samog SPC-a, između države i crkve, između Srbije i Crne Gore – situacija je prilično komplikovana.

  • Mnoge koji zbivanja u Crnoj Gori gledaju s distance situacija podsjeća na onu s početka 1990-ih, dakle, dirigirano “okupljanje naroda” i poticano izlijevanje “spontanog bijesa”. Imaju li srbijanske tajne službe upliv u demonstracijama koje organiziraju pravoslavni sveštenici po gradovima Crne Gore?

Ono što smo mi naučili iz svih 30 godina iza nas je dasu u svakoj mirođiji jedan od začina i tajne službe. One vršljaju i unutar opozicije i u regionu, s tim što postoji još jedan dodatni aspekt: uverenje da se sve već zna, jer i srbijanskog i crnogorskog predsednika savetuje isti čovek – Beba Popović – i njega treba uključiti u celu priču, tako da cela ova priča ima jedan dodatni šarm.

  • Dosta se u posljednje vrijeme govori o stjecanju autokefalnosti Crnogorske i Makedonske pravoslavne crkve. Po Vašem mišljenju, ako se to dogodi, kako će se Srbija postaviti prema tim procesima, s obzirom na to da je u stanovitom smislu i titular SPC-a?

Tu ima jedan dodatni problem: niti Milo Đukanović može da uspostavi Crnogorsku pravoslavnu crkvu niti Aleksandar Vučić može da zaustavi autokefalnost buduće Crnogorske pravoslavne crkve. U crkvi postoji način odlučivanja i to je jedina sreća, to što mi ništa nećemo biti pitani o tome. Inače, kada bi se pitale vlast u Srbiji i Crnoj Gori, ja se plašim da to ne bi lepo sve završilo.

  • U javnosti se povlači sljedeća analogija: šta ako Skupština Kosova, slijedeći Crnu Goru, predloži i usvoji identičan ili sličan zakon onome u Crnoj Gori? Može li se dogoditi da se njegovim hipotetičkim usvajanjem imovina SPC-a na Kosovu oduzme od crkve?

Ja mislim da to i jest najveći problem zakona usvojenog u Crnoj Gori. To su posledice koje može da izazove. Mislim da ovde vlada strah i uvreženo mišljenje da bi se mogao iskoristiti kao presedan koji bi se mogao primeniti na Kosovu, što je deset puta gore zato što su praktično na Kosovu mnogi srpski manastiri i, ako bi oni postali vlasništvo samoproglašene države Kosovo, e, onda imamo stvarno jedan ozbiljan problem. Ja mislim da se ova bitka oko primanja Kosova u UNESCO pre svega bije zbog toga da se to ne bi desilo. Znači, sam po sebi zakon u Crnoj Gori možda i ne bi bio toliko bolan i sporan da nije mogućnosti da se sve to na kraju ne preslika na Kosovo i ovde postoji jedno mišljenje da je zapravo to bio samo prvi korak, a naknadno bi usledio ovaj drugi. Pritom je to vrlo opasno i nadam se da do toga neće doći i da će međunarodna zajednica pre svih to sprečiti jer ne vidim da postoji spremnost i u Prištini i u Beogradu da se te stvari reše. Dodatni problem je to što vlast u Beogradu ovih već koliko godina od potpisivanja Briselskog sporazuma nije iskoristila da se to pitanje stavi na dnevni red i reguliše, a postojala je mogućnost i nije mi jasno zašto to nije urađeno.

  • Srbija u posljednje vrijeme ima veoma “zategnute” odnose s Bosnom i Hercegovinom, a posljednja “afera” koja je dodatno narušila odnose između dvije zemlje jest usvajanje Strategije odbrane i nacionalne sigurnosti. U tom dokumentu Srbija se obavezala da će joj prioritet u političkom i vanjskom djelovanju biti očuvanje Republike Srpske. Vidimo i da je Vučić prilikom posjete gradovima u Bosni i Hercegovini, Mrkonjić Gradu i Drvaru, zaobišao “službeno” Sarajevo. Kako gledate na odnose između dvije zemlje?

Pa, to je također prilično upitno. ‘Ajde sada ovako da postavimo stvari: kažemo da se kao jedan od prioriteta stavlja očuvanje RS-a, a zašto bi se uopšte pričalo o tome ako postoji Dejtonski sporazum, koji je to pravo, na kraju krajeva, i zagarantovao? Bespotrebno se stalno povlače neka pitanja koja nemaju osnove za bilo šta. Zašto bi se u strategiji odbrane Srbije uopšte pominjala Republika Srpska? To je sve za unutrašnju upotrebu. Mi moramo da vodimo računa da se ta strategija usvajala i o njoj se raspravljalo neposredno pred izbore da bi se ovde bildovali mišići, da bi se ovde dizao rejting i moram da priznam da sve ono što radi ministar odbrane Vulin – ja od toga dobijam ospice. Zato što je sve to bespotrebna provokacija koja, na kraju krajeva, najviše košta građane Srbije. Dodatni problem je, ako slušate javne izjave Vučića, to što ćete uvek naći da je za očuvanje celovitosti i teritorijalnog integriteta Bosne i Hercegovine, a Srbija je zajedno sa Hrvatskom jedan od garanta Dejtonskog sporazuma. Tu treba staviti tačku jednom za sva vremena da se to pitanje više stalno ne poteže i ne koristi u dnevnopolitičke svrhe.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO