San od 500 eura

Statistički podaci iz 2018. pokazuju da je dve trećine zaposlenih u Srbiji primalo manju plaću od prosječne (EPA)

Ako već nisu dočekali davno obećanih 1000 evra od prodaje besplatnih akcija javnih preduzeća, koje je svojevremeno najavljivao pomalo zaboravljeni Mlađan Dinkić, lider sada nepostojeće stranke G17, građani Srbije mogli bi već do kraja godine da dožive da prime upola manju sumu. Ali ne jednokratno, nego svakog meseca.

Naravno, pod uslovom da se do kraja ove godine konačno ostvari pre više godina dato obećanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića da će prosečna plata u Srbiji biti 500 evra.

Ipak, baš kao što je to bio slučaj i sa besplatnim akcijama, ni ovih 500 evra prosečne plate, ako statističari uspeju da je obračunaju, neće videti svi građani Srbije.

Naime, podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS) iz 2018. pokazuju da je čak dve trećine zaposlenih u Srbiji primalo manju platu od prosečne.

Ekonomisti ukazuju da je bolji pokazatelj stvarnih primanja podatak o medijalnoj zaradi (plata od koje tačno polovina svih zaposlenih prima više, a druga polovina manje). U junu je medijalna zarada iznosila oko 350 evra (41.045 dinara neto), što je stotinak evra manje od prosečne plate u tom mesecu, koja je bila 455 evra (53.633 dinara).

Drugim rečima, polovina zaposlenih u Srbiji je primala platu do 350 evra, dok u drugoj polovini postoji značajan procenat zaposlenih čija se zarada bila veća od tih 350 evra, ali i dalje manja od republičkog proseka.

Zbog toga, čak i ako se do kraja godine objavi da je Srbija dostigla tu zacrtanu “granicu snova”, za većinu građana Srbije to neće značiti da će taj novac videti u svom novčaniku.

Važnije je koliki je ‘minimalac’

Za sindikate, od visine prosečne plate važnija je ona minimalna zarada, jer je ona reper ogromnom broju zaposlenih. Zvanične procene su da oko 350.000 zaposlenih prima minimalnu platu koja u Srbiji sada iznosi oko 27.000 dinara (oko 230 evra), dok sindikati tvrde da ih ima i celih 400.000.

Na taj broj treba dodati i ne mali broj radnika, čiji su ugovori takođe vezani za minimalac. To se, kako kažu u Granskom sindikatu Nezavisnost, pre svega, odnosi na strane kompanije koje imaju ugovor s državom, i u kojima je praksa da se radnicima nude tipski ugovori, koji predviđaju zaradu „minimalac plus 20 odsto“.

„Imajući u vidu da mnogi radnici imaju upravo takve ugovore, sindikatima je važnije kolika je ta minimalna plata u državi, nego kolika će biti prosečna, koja će i dalje za mnoge biti nedostižna. Mi pokušavamo da se izborimo da minimalna plata dostigne makar tu osnovnu potrošačku korpu za koju sada treba izdvojiti više novca od minimalne plate“, kaže za Al Jazeeru Dragan Vesić, izvršni sekretar Granskog sindikata industrije, energije i rudarstva Nezavisnost.

Jedan od radnika u autoindustriji za Al Jazeeru kaže da je njegova plata kao rukovodioca negde blizu sadašnjeg proseka, ali da većina njegovih kolega zarađuje manje, budući da ih je poslodavac uglavnom smestio u nižu platnu kategoriju.

„Postoji više kategorija, od one najniže, za najprostije poslove, poput čišćenja, do onih složenijih, specijalizovanih. Ali kod nas u firmi ima primera da su, na primer, i čistačica i vozač šlepera u istoj kategoriji“, kaže ovaj radnik, čije ime i firmu ne pominjemo, kako bismo ga zaštitili od eventualnih sankcija poslodavca.

Zvanične procjene kažu da u Srbiji oko 350.000 radnika prima minimalnu plaću, sindikati tvrde i do 400.000

Mnoge njegove kolege rade dodatne poslove da bi mogli da prežive. „Ili se bave poljoprivredom ili nekim zanatima ili nečim trećim. Zbog toga i poslodavci imaju štetu, jer radnici ne mogu da se posvete primarnom poslu i imaju lošije rezultate“, objašnjava.

Srbija šampion nejednakosti u Evropi

Takođe, dodaje, treba imati u vidu da se i te, nevelike, ugovorene plate odnose samo na puno radno vreme, ali da se one smanjuju u periodima kada fabrika ne radi.

Na pitanje da li bi prosečna plata od 500 evra bila dovoljna za normalan život, odgovara da njemu ne bi, pošto njegova porodica živi samo od jedne plate.

„Teško je i sa dve plate u kući, ovolike koliko većina radnika prima. Jedino ako imaju rešeno stambeno pitanje. Ali oni koji su podstanari, ne verujem da mogu da kažu da žive normalnim životom“, kaže.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Jurij Bajec kaže da je zaista relativno svejedno da li je prosečna plata 490 ili 510 evra.

„Prosto, okrugle cifre privlače pažnju i izgledaju kao neki cilj koji treba dostići. Kad se i dostigne, onda će se verovatno postaviti novi cilj“, smatra Bajec.

Prema njegovim rečima, kada se govori o visini prosečne plate, treba imati u vidu da u Srbiji vlada velika nejednakost i u tom smislu ta prosečna zarada ne odražava činjenicu da najveći broj ljudi u Srbiji zaista i zarađuje platu koja je približna toj prosečnoj.

Da bi se stekla jasnija slika, Bajec kaže da treba pogledati i podatke o prihodima koji govore o velikim razlikama između onih 20 odsto domaćinstava koji primaju najmanje i petini sa najvišim prihodima.

Prema podacima Eurostata za 2017. godinu, u Srbiji je ta nejednakost bila najizraženija u Evropi. Naime, u Evropskoj uniji petina najimućnijih domaćinstava imala je 5,2 puta viši prihod od onih 20 odsto domaćinstava sa najnižim prihodima. U Srbiji su najbogatiji primali devet puta više novca od najsiromašnijih.

U prosjeku nedostaje bar 50 evra za život

Profesor Bajec napominje i da podatke o prosečnoj zaradi treba posmatrati zajedno sa drugim podacima, poput onih o vrednosti potrošačke korpe, ali i prihodima domaćinstava u novcu i naturi. Prema podacima RZS u prvom kvartalu ove godine prosečan prihod domaćinstva u Srbiji iznosio je 65.872 dinara (oko 560 evra). Poređenja radi, prosečna potrošačka korpa za tročlano domaćinstvo za maj, prema podacima Ministarstva trgovine Srbije vredela je 71.584 dinara (oko 606 evra), što znači da za osnovne potrebe nedostaje gotovo 50 evra. Domaćinstvima sa prosečnim prihodima, ali većim brojem članova, i znatno više od 50.

Dodatni problem je što u Srbiji, iako se po prosečnim primanjima nalazi pri dnu evropske lestvice, cene mnogih proizvoda, uključujući i hranu i odeću, ne samo da nisu niže od onih u razvijenijim zemljama, već su u nekim slučajevima i više.

„To je odraz monopola i uvozničkog lobija“, smatra Goran Papović, predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije.

„Kad pogledate ono što je na akciji, zapitate se da li je to u stvari realna cena. I strane kompanije koje su došle u Srbiju uklopile su se u to sivilo, shvativši da mogu lako da zarade. Zato i drže visoke cene i sve troškove prebacuju na leđa potrošača. Primera radi, samo kad se pogledaju kozmetički proizvodi vidi se da je njihova cena niža u zapadnoevropskim zemljama, nego u Srbiji“, objašnjava Papović.

Ipak, naglašava, treba imati u vidu i koliki su računi za komunalije ili iznajmljivanje stanova u tim zemljama u razvijenim zemljama, a koliki u Srbiji, koja i dalje ima najjeftiniju struju.

S druge strane, o tome koliko su i takve cene komunalija odgovarajuće za prihode većine građana Srbije dovoljno govori i činjenica da izvršitelji imaju pune ruke posla baš u naplati komunalnih dugova, ali i da je vlast nedavno izmenila zakon o izvršnom postupku, zabranivši izvršiteljima plenidbu stanova za komunalne dugove manje od 5.000 evra.

Zbog svega navedenog, u Srbiji, ako i do kraja godine i dostigne magičnih 500 evra prosečne plate, osim predstavnika vlasti, koji taj iznos obećavaju već nekoliko godina, neće biti puno onih koje će taj podatak stvarno obradovati.

Izvor: Al Jazeera