EU baš i nije ‘društvo bogatih’ za sve

Onih 20 posto stanovnika Europske unije u članicama s najvišim primanjima, pokazuju podaci koje je objavio Eurostat, zarađuju 5,2 puta više na istim poslovima od onih u 20 posto najsiromašnijih članica. U onih drugih, dakle siromašnijih, nalazi se i najmlađa članica – Hrvatska, u kojoj se za isti posao dobiva pet puta manje. Kad su u pitanju države izvan EU, građani Srbije zarađuju gotovo deset puta, točnije 9,7 puta manje od onih najbogatijih na Starom kontinentu.

Drugi podaci, koje je nedavno objavio Eurostat, pokazuju i da svaki peti stanovnik EU zarađuje manje od praga siromaštva, znatno su veće razlike u plaćama i mirovinama između muškaraca i žena, kraći je životni vijek onih siromašnih u odnosu na bogate, znatno su slabije mogućnosti za školovanje mladih ljudi u siromašnim državama… Znači li to  da se Europa nastavlja kretati smjerom bogati Zapad na jednu stranu i siromašni Istok na drugu stranu ili stvari nisu tako crno-bijele? I hoće li oni iz siromašnijih država, bili u članstvu Unije ili ne, nastavljati i dalje trbuhom za kruhom, pa na Zapad?

Da je doba procvata „zlatno doba“ Europske unije, koje je od osnutka te zajednice trajalo desetljećima, zapravo prošlo, ali ipak ne zauvijek prošlo, ukazuje Srećko Đukić, bivši veleposlanik Srbije i diplomat s bogatim iskustvom. Napominje kako je stanje krize u kojoj se nalazi europska zajednica država izazvano i unutarnjim, i vanjskim faktorima. S jedne strane, uz podsjećanje da institucionalna kriza Unije nije novijeg datuma nego „potiče još od kada je odbačen evropski ustav“, napominje kako je „očigledno da se reforma evropske kuće ne može dalje odlagati“.

„I do nje će se doći na evropski način, korak po korak, ubeđivanjima i uveravanjem. Ekonomska kriza pogađa sve i Evropa tu nije izuzetak. Što se tiče spoljnih faktora, Evropska unija je ‘napadnuta’ i sa Zapada, odnosno od SAD-a, i sa Istoka, naročito od Kine. Kina je ‘ušla’ u Evropu i nosi velike novce. Rusija se u Evropi ogleda u stalnim problemima gasne bezbednosti, Ukrajine, američko-ruskih odnosa koji se u najvećoj meri prelamaju preko Evrope“, napominje Đukić.

Nije EU stvorila siromašni Istok u Uniji, nego naprotiv

Konstatirajući kako definitivno postoji bogati Zapad u Europi, ipak se protivi teorijama da je EU stvorila siromašni Istok u Uniji. Naprotiv, kaže. U tom smislu poziva one koji se bave vođenjem statistike da „pokažu koliko je bogata Evropa uložila u svoj istočni deo i gde bi se Istok nalazio da je ostao van članstva u EU“. Druga je stvar, dodaje, kako je „dobar deo tih zemalja znao da upotrebi ta sredstva, da spreči korupciju, da ne upadne u klešta stabilokratije“.

„Koliko su te zemlje, uprkos svemu, napredovale i dobile sredstava od EU i kako su znale da ih iskoristite pokazuje primer zemalja Zapadnog Balkana, koje su nekada bile ekonomski jače, a danas su sigurno na evropskom začelju. Ne spadam u one koji gledaju crno-belo ili govore ‘evo, samo što nije propala evropska kuća’. Izdržala je ona mnoga iskušenja, a izdržaće i ovo i otvoriti nove horizonte“, ukazuje Đukić.

No, od ulaska država koje su nekad bile „iza željezne zavjese“ prisutan je trend odlaska jeftine radne snage u bogate države, pa su to, primjerice, Poljaci vrlo vješto iskoristili. Mogu li, u tom smislu, i drugi, ako već ostaju jeftina radna snaga, pomoći svojim matičnim državama i pridonijeti poboljšanju standarda u domovini? Konkretno, mogu li to i državljani Hrvatske čija je dijaspora sve brojnija?

Dejan Šoškić, redovni profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, podsjeća da je odlazak radne snage iz manje razvijenijih zemalja EU u one razvijenije zemlje „prirodna ekonomska pojava u kojoj faktori proizvodnje (rad, kapital), robe i usluge teže da se realizuju na tržištima gde je njihova cena viša“. Isti princip koji dovodi do preseljenja radne snage iz siromašnijim ka bogatijim zemljama EU, dodaje, „nalazi se u osnovi svake trgovine, kretanja stranih investicija ka drugim zemljama i u osnovi je tradicionalnih migracija gde su ljudi istorijski migrirali u područja i druge zemlje gde za svoj rad mogu da dobiju veću zaradu, tj. da na svoj ljudski resurs ostvare višu stopu prinosa“.

„Da bi došlo do ovih migracija međutim, nije samo dovoljno da nema administrativnih prepreka preseljenju ljudi, već i da ti ljudi poseduju konkurentna znanja, veštine i radnu etiku koja se traži na tržištima bogatijih zemalja EU“, objašnjava Šoškić.

Prednosti i problemi

Nabrajajući koje sve posljedice ima taj i takav proces navodi kako, prije svega, „zemlje imigracija dobijaju nedostajuću radnu snagu za radna mesta koja bi inače dobrim delom ostala nepopunjena domaćom radnom snagom ili bi cena tog rada morala da poraste i podstakne pad konkurentnosti privrede zemlje imigracija“.

„U nekim slučajevima i sa eventualnim rastom plata za pojedina radna mesta, moguće ne bi došlo do njihovog popunjavanja od strane domaćih neaktivnih stanovnika zbog demografskog opadanja u koje su ušle neke od zemalja imigracija i to bi u uslovima stagnacije u rastu produktivnosti, moralo da se odrazi na opadanje stopa ekonomske aktivnosti u tim zemljama“, kaže Šoškić.

S druge strane, nastavlja, „zemlje emigracija imaju na prvi pogled pozitivan efekat u padu stope nezaposlenosti i u potencijalnom rastu doznaka iz inostranstva, ali ako i zemlje emigracija imaju trend demografskog opadanja, odlazak konkurentne radne snage u bogatije zemlje može da predstavlja ozbiljno ograničenje privrednog rasta tih zemalja u budućnosti“.

„Doznake iseljenika svojim porodicama u matičnim državama kratkoročno podiže njihov životni standard u zemljama emigracija, ali može predstavljati prepreku rastu konkurentnosti i ukupnom privrednom rastu tih zemalja u budućnosti. Nažalost po ovom pitanju često važi pravilo da siromašna i nekonkurentna zemlja nesposobna da izvozi robe i usluge, po pravilu, izvozi svoje ljude“, dodaje Šoškić.

Balkan ništa ne čini

Podsjećajući da Stari kontinent počiva na slobodi čovjeka, demokraciji, konkurenciji, slobodi kretanja roba, kapitala, ali i slobodi kretanja radne snage, Đukić ukazuje da „zemlje iz kojih odlazi radna snaga [uzimajući za primjer Hrvatsku] to rade jer su slobodne, jer je njihova snaga tražena, jer postoji konkurencija, jer njihove vlade ništa ne čini da im je radna tražena u sopstvenoj zemlji“.

U tom smislu i postavlja nekoliko pitanja: „Zašto neko ne bi prodavao svoju radnu skuplje kada može, kao što se prodaje i svaka roba tamo gde je skuplja, traženija, a ne tamo gde je jeftinija? Da li tim pitanjem trebaju da se bave konkurentne zemlje i privrede ili one koje to nisu? i šta njihove vlade čine osim kuknjave da podignu cenu domaće radne snage?“

A na pitanje postavljeno njemu, što se mora promijeniti u balkanskim državama kako bi se ta razlika smanjila, odgovara kako „balkanske zemlje, naročito one koje nisu u EU, ništa ne čine na tom planu – naprotiv, to im dobro dođe“.

„Vlada Srbije se neprestano hvali kako je prepolovila stopu nezaposlenosti menjajući statističku metodologiju nezaposlenih, zapošljavajući po partijskom kriterijumima ljude, naravno neke i u realnoj privredi i novim kapacitetima. Ali nikako da kaže da je srpska radna snaga najjeftinija u Evropi, a da je velika zasluga u prepolovljenoj stopi nezaposlenosti u Srbiji odlazak svake godine u inostranstvo 60.000 ljudi, što je samo za pet godina 300.000. Zašto? Zato što nema perspektive“, konstatira Đukić.

Ukazujući na ono što ukazuju i drugdje na Balkanu, a to je „školovanje radne snage za druge“, prognozira da će tako „i dalje biti dok budemo tapkali u mestu sa niskim privrednim rastom od dva ili tri, pa ponekad i četiri posto godišnje“. Napominje i kako „aktuelna vlast nije u stanju da obezbedi visoke stope privrednog rasta zemlje od sedam posto i više godišnje koje bukvalno rešavaju sve probleme“.

I Šoškić ukazuje kako se „mora bitno ubrzati privredni razvoj balkanskih država, što zahteva nove političke elite spremne da formiraju uistinu funkcionalne države sa jakim i od političkih partija nezavisnim, pravosudnim i drugim institucijama“.

„Ekonomske politike bi trebalo da mnogo više podstiču kvalitetno obrazovanje, nauku, zdravstvo, infrastrukturu, uz podizanje regionalne saradnje i regionalne slobode u kretanju robe, rada i kapitala na znatno viši nivo“, zaključuje Šoškić.

Izvor: Al Jazeera