I-slam, ozbiljno oružje u borbi protiv islamofobije

Pesnik Marc Smith je sredinom 80-ih godina XX veka odlučio da poeziju izmesti iz akademskih institucija i približi je običnim ljudima okupljenim u barovima ili bilo kojim alternativnim prostorima, verujući da ona pripada svima, a ne samo krugu odabranih.

Intenzivna povezanost pesnika sa svojim rečima, telom, glasom, scenom i slušaocima koji svojim reakcijama aktivno učestvuju jeste slem. Takav vid umeća spajanja performansa i poezije i stvaranja posebne konekcije sa publikom se svideo mladima. Poezija je time dobila drugačije obrise i Smithova ideja je posle Čikaga zaživela u Njujorku i San Francisku, a zatim i u ostatku sveta.

Poezija u slem izvođenju ne gubi umetničku i duhovnu vrednost. Pesnik ostvaruje posebnu sinergiju sa publikom i snažnije deli dubinu svojih stihova u prostoru koji nije obavezujući. Publika ne mora po formalnom očekivanju da aplaudira, već može i da izrazi svoje negodovanje, a pesnik-slemer može da progovori rečju ili vriskom o mnogim emotivnim ili društvenim problemima bilo da su lokalni ili globalni. Takmičenje izvođača, iako postoji, nije u prvom planu.

Slem scena je društveno važna i podsticajna posebno za marginalizovane ili manjinske grupe. Profesorka Dijana Redžić u tekstu Islam slam poetry beleži: “…kroz izvođenje slem poezije na jedan nov i drugačiji način ostvaruje se dijalog mislimana sa nemuslimanima… Sada muslimani izvođači postaju ti koji postavljaju pitanja. Aktiviranje buntovničke uloge biva omogućeno kako kroz tematiku, tako i kroz posebni oblik ritma ostvarenog pri izvođenju, što slem poeziju čini veoma sugestivnom. Mogućnost da izvođenje poezije prate suptilniji telesni pokreti, te da se glas koristi kao instrument, čini slem poetski izraz zahvalnijim od mnogih pozorišnih formi za muslimane koji svoju religiju praktikuju na tradicionalan način… Pokret muslimana izvođača slem poezije pod nazivom zvaničnim ili ne ‘I-slam’ postaje ozbiljno oružje u borbi protiv islamofobije”.

Na prostoru bivše Jugoslavije postoji nekoliko udruženja koja razvijaju slem scenu i produbljuju regionalnu saradnju: Poezin iz Beograda, Dadanti iz Splita, Udruženje za razvoj kulture iz Zagreba, Društvo za novu umetnost iz Celja, Kulturno umetničko društvo Poiesis iz Ljubljane i druga.

Slemer i osnivač Poezina Milan Mijatović, Aljoša Dražović, Dino More/Tremens i slemerka Jovana Ilkić, ovogodišnja pobednica Slem šampionata Srbije, izneli su svoje mišljenje o slem pokretu, regionalnoj i svetskoj sceni, kao i temama koje obrađuju u nastupima.

• Koliko je regionalna slem scena zadržala autentičan pristup u izvođenju, temama i takmičenju u odnosu na izvorni slem u Americi?

Milan: Slem je internacionalan, ne bih rekao da postoje neke velike razlike u izvođenju i temama ovde kod nas i tamo u Americi. Problem sa slemom u Americi je pokušaj komercijalizacije slema. U jednom trenutku su od čitave priče pokušali da naprave zabavan TV šou program. Slemeri su uz pomoć medijske mašinerije prikazivani kao zvezde šou programa, a nešto slično se već desilo sa reperima i komercijalizacijom hip-hopa koji je doneo samo negativne rezultate. Slem pokret pripada hiljadama ljudi širom sveta, a ne pojedincima ili određenoj grupi ljudi. Takmičenja kojima se sve više pridaje značaj su takođe u početku slem pokreta bila od drugorazrednog značaja, a suština je zapravo bila u dobrom umetničkom nastupu na sceni. Suština slema je u afirmaciji različitih stilova na sceni. Može se reći da u Americi, slem je dostigao svoj vrhunac, a u Evropi i regionu polako jača takmičarska slem scena.

Aljoša: Regionalna scena je još uvek u nastanku, tako da je logično da su stvari manje formalne i da je takmičarski pristup manje ozbiljan. Osim nešto manje striktnih pravila, pristup nije mnogo drugačiji, a i teme su slične. Možda je najveća razlika infrastrukturna, takmičenja su planirana mesecima unapred, sistemi bodovanja su dobro uigrani, promocija događaja je bolja.

Dino: Nastupao sam kao šampion Hrvatske po Europi, i većinom su puno profesionalniji od nas u smislu forme, ne sadržaja. Imaju stroga pravila, organizacije, grupacije, imaju novac u svemu tome, neki zarađuju time… Mi se više družimo i izvodimo iz zafrkancije, da besplatno pijemo i izvodimo svoje umotvorine kolegama i publici. Navijamo jedni za druge kolektivno jer želimo samo da svima bude zabavno. Različiti smo od tih, nazovimo razvijenih naroda, i nije nam osobito napeto priključiti se njihovom načinu. Ako putujemo, popijemo, družimo se, upoznamo nove ljude, nama je to vrijedno i ostavlja dobre uspomene.

• Mnogi slem izvođenje poistovećuju sa hip-hopom ili repom, ali razlike postoje.

Dino: Prvi put kad sam čuo i vidio slem poeziju, imao sam potrebu odmah otići na pozornicu i nastupiti, gorio sam od želje. Pa sam to i napravio. Tako sam se upoznao s ekipom. Bio sam prvi reper u slemu, a čini se i jedini koji je trajno ostao. Na europskom natjecanju bih rekao da je postotak repera puno veći. Barem polovica kandidata. Nisu svi baš dobri u tome. Teško je uskladiti kvalitetan tekst s ritmom, flowom, interesantnošću… Iskreno, dosta je reperskih tekstova zapravo isprazno blebetanje koje spašava instrumental, flow ili produkcija snimljenog djela, a to sve ne znači ništa kad si na pozornici sam s mikrofonom pred publikom i bitno je što ćeš reći.

Milan: Reperi svoju poeziju koja je često rimovana i svedena, izvode uz muzičku matricu. Slemeri ne koriste rekvizite, kostime i pozadinsku muziku upravo zato da bi telo i glas došli do izražaja. Publika je usmerena na izvođača na sceni a ne na pomagala koja odvraćaju pažnju. Rep je postao šou program, komercijalna stvar koja okreće novac u muzičkoj industriji, a slem je i dalje ono što je bio u samom početku, umetnički pokret koji je okrenut ka publici i koji spoja poeziju i umetnički performans. Sam početak slema, vezuje se za džez klubove. Marc Smith koji je veliki ljubitelj džeza, dobio je ideju da napravi nešto slično u poeziji. Da svaki pesnik ili pesnikinja na sceni budu drugačiji instrument, a opet instrumenti (pesnici) da sarađuju zajedno u grupi. Tako je nastao timski slem. Veliki broj različitih stilova na sceni, raznovrsnost u izrazu i tela kao instrumenti koji se razlikuju, a ipak zajedno stvaraju umetničko delo.

• Koje su najčešće teme kojima se bave slemeri?

Aljoša: Ima tu svega, od društvene kritike do šaljive pop kulture. Možda treba izdvojiti autore koji se bave feminističkim i LGBT temama, koji su dosta česti na slem sceni iako nisu toliko prisutni u mainstreamu. Naravno, sećam se dosta obrnutih slučajeva, kad je bilo teškog seksizma.

Dino: U Hrvatskoj se najstarije kolege bave političkim temama, kulturnom tradicijom naših prostora, imamo i podosta pjesama o životinjama, cestovnom prometu (znam da zvuči neobično), a bome ima i ljubavnih pjesama.

Milan: Slem nije revolucionaran po načinu na koji se piše poezija. Slem je revolucionaran po načinu na koji se izvodi poezija. Sve su teme legitimne. Ljubavna pesma isto kao i angažovana, može se izvesti kao slem. Ne postoje tematska ograničenja.

Jovana: Svako ima svoje teme, svoj senzibilitet, svoje muke. Feminističke teme su generalno dosta kompatibilne sa slemom jer ohrabrivanjem devojaka super se podiže atmosfera i ostavlja se jak utisak, ali koliko sam pratila scenu poslednjih nekoliko godina, mislim da sada svi, nevezano za pol, vodimo se tematikom koja nas u stvarnim životima tišti ili o tome fantaziramo – nekada je to egzistencija, nekada je to ljubav, nekada usamljenost, nekada samo veoma kvalitetan humor predstavljen na poetičan način, jer bitno je i da se smejemo. Teme su prosto otvorene i pozivaju na otvaranje uma stvaralaca i slušalaca.

• Publika instinktivno reaguje na izgovorene reči, daje aplauz ili zvižduke. Koliko se publika može ”obmanuti” nekom trenutno aktuelnom temom ili dobro navežbanim nastupom bez suštine?

Dino: Publika u slemu reagira na sve što autor izvodi dobro. Ja imam pjesmu bez riječi. Samo beatbox. Premda je ta pjesma ustvari teška jer opisuje ratni zločin i bijeg od zakona. Na europskim natjecanjima vidio sam ljude koji nastupaju na način koji bih osobno opisao kao kreveljenje. Također ima i regionalnih zvijezda koje sam na natjecanjima sretao s pjesmama bez sadržaja, barem prema mojem mišljenju. Ima svega, i neka ima. Ponekad je manjak sadržaja sam sadržaj, kroz ironiju, sarkazam i grotesku. Publika ionako sama stvara značenje od simbola koje im ponudiš. Iste pjesme doživljavamo potpuno drugačije. Nekome je pjesma katastrofa, drugome na istom mjestu, nakon istog nastupa – odlična. Dojam je subjektivan.

Jovana: Ne bih to nazvala obmanom. Sve su to interakcije. Nekome leže provokacije, neko ume da prenese energiju povišenim tonom. Neko ume da veoma jednostavnom pesmom, koju bi ljudi nazvali i prostom, osvoji prostoriju.

Milan: Publika prepoznaje iskrenost na sceni. Iskrenost nagrađuje aplauzom i povicima. Svako pretvaranje i neiskrenost bilo u nastupu ili u samoj pesmi izvedenoj na sceni se vrlo brzo otkrije i prepozna od strane publike. Vratio bih se na početnu ideju Marca Smitha da je pravi slem kada se spoje veština izvođenja poezije na sceni i umetnost poezije. Dakle oba kriterijuma moraju da budu zadovoljena, da bi se desio dobar slem nastup. Dobar nastup bez dobre pesme može trenutno privući pažnju, ali na duže staze prelazi u loš manir, kao i kada postoji dobra pesma ali loš i dosadan nastup na sceni.

Aljoša: Odlično izvedena, a relativno plitka pesma koja je publiku pokrenula je dobar slem. Realno, najbolji slemeri imaju i jednu i drugu dimenziju, a onda je drugima teže da prođu kao jednodimenzionalni.

• Koliko su žene prisutne u slemu?

Dino: Ne baš previše, nažalost. Bilo ih je kroz naše večeri. Ima onih koje se dugotrajno bave time, ali uglavnom im je to prolazna faza.

Jovana: Rekla bih da je na beogradskoj sceni odnos između polova oko pola-pola. I verujem da devojke stvarno imaju prilike da se istaknu. Strava stvar kod slema, barem ovde, je što se vrlo lako brišu te granice između polova. Kada staneš na binu, prihvatiš mikrofon i umeš da izneseš to što si doneo, vrlo brzo prestaje da bude bitno ko si, šta si, čime se baviš, kako izgledaš i kakve tajne krije tvoj donji veš.

Milan: U Americi i Evropi ima puno žena koje se bave slemom. Ako govorimo o Poezinu, mi smo 2016. godine održali događaj Ženski slem performans na kome su nastupale isključivo slemerke. Ekipa okupljena oko Poezina, trudi se da što više animira žene da se bave slemom. Pesnikinja Simonida Banjeglav je 2016. godine postala slem šampion Srbije na takmičenju u Novom Sadu. Pesnikinja Jovana Ilkić je ovogodišnja pobednica na slem takmičenju koje je organizovao Poezin.

Izvor: Al Jazeera