Čekajući Kasandru umjesto demokratije

Protesti širom svijeta 2019. primjer su da su jednakost, pravda i sloboda zajednička želja ljudi (EPA)
Protesti širom svijeta 2019. primjer su da su jednakost, pravda i sloboda zajednička želja ljudi (EPA)

Praveći se da su bogzna kako upoznati sa zbivanjima u pojedinim latinoameričkim zemljama, vlast u Srbiji gađa opoziciju optužbama da oni prizivaju” bolivijski”, “venecuelanski”, “čileanski, pa i “argentinski” scenario…

Oružje iz koga pucaju, pune slikama nasilja istrgnutog iz mnogo šireg kadra tamošnjih previranja. Bez ikakvog uvida i želje da se obaveste šta se tamo zapravo dešava, nošeni isključivo nagonom da doveka sačuvaju vlast u svom balkanskom ataru, zastrašuju narod krvoprolićem: u Kochabambi, La Pazu, Karakasu, Valparaisu, Kitu, Buenos Airesu, Patagoniji, požarima u Amazoniji, ili bilo gde drugo, gde se trenutno nezadovoljstvo prelilo u masovne proteste, pa i u pucnjavu sa obe strane.

Pritom rukovodioci jako vole da putuju u taj daleki deo sveta, jer kako reče srpski šef diplomatije u Buenos Airesu, on je “kao kod kuće”…”lepe žene, izvanredna hrana, dobro vino, odličan provod, Če Gevara, Mesi, Maradona…”.

Ivica Dačić je svakako rekorder u putovanju u Latinsku Ameriku, omiljena mu je baza Buenos Aires. Izgovor mu je, prijateljstvo sa nekadašnjom nesvrstanom Argentinom, koje je još Tito, začeo. Ali Tito, svetski putnik, nikada nije bio u latinoameričkom Parizu, dok je Dačić tamo na svoj način “diplomatisao” do sada bar šest puta.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ali kad dođu u svoju pravu kuću, političari na vlasti, koriste Latinsku Ameriku kako bi se obrušili na opoziciju.

Nije to samo specijalitet srpskih vlastodržaca. Predsednik SAD Donald Tramp preti Amerikancima da će ih demokrate, ukoliko pobede 2020, dovesti do prosjačkog štapa i obećanu zemlju pretvoriti u Venecuelu, “gde narod zbog gladi jede pacove”. Španska konzervativna partija takođe je biračima pretila da će opozicija latinoamerikanizovati Iberijsko poluostrvo, ukoliko levi centar dođe na vlast.  

Po bezobzirnosti u napadu na Latinsku Ameriku, prednjače ipak srpski političari, prvoborci iz 91. Kao da pate od namerne amnezije, zaboravili su da je “balkanizacija” postala i ostala sinonim za krvoproliće, logore, iseljavanje i unesrećivanje. Sada nam veterani devedesetih, odlikovani za ključnu ulogu u izazivanju te nesreće, prepunoj satrapa, nude neku daleku babarogu, ne bi li narod privoleli da opet glasaju za iste. 

U ataku na opoziciju, i kontranapadu na vlast, mirni i stabilni Urugvaj se nikad ne koristi. Ovu zemlju vlast, pa i opozicija zaobilaze kao kiša oko Kragujevca. A upravo bi ova uređena republika, da je znanja, volje, i poštenja mogla da bude obrazac za razrešavanje svakojakih srpskih nevolja i tragedija.

Sličnosti i razlike između Muhike i Nikolića

Previše bi bilo kad bi od naših političara, njihovih aviona i kamiona, Gucija i Sen Lorana, tražili da se ugledaju na legendarnog Pepea Muhiku (84) bivšeg predsednika Urugvaja, koji i dan danas, kao senator u džemperiću i autiću, folksvagenovoj bubi iz 1986. o svom trošku putuje do Trga nezavisnosti (Plasa de independencia) kako bi u Kongresu, obavljao svoj politički posao, za koji ga je narod birao.

Postoji, doduše, jedna sličnost između bivšeg predsednika Urugvaja i bivšeg predsednika Tomislava Nikolića. I kad su prestali da se nalaze na čelu države i jedan i drugi nastavili su da žive na istom mestu.

Toma u predsedničkoj rezidenciji o trošku poreskih obveznika, postao je kažu, “najskuplji srpski neradnik”. Živi kao da je Srbija kraljevina, obnovljeni su mu i letnji i zimski bazeni, postavljaju se tende, da ga zaštite od sunca, i grejači za unutrašnju saunu…

Muhika na imanju oko svoje kućice, nastanjuje za sada tridesetak porodica. Namera mu je da od svojih prihoda, pomogne još stotinak ljudi i pruži im krov nad glavom.

Bivši urugvajski predsednik je čovek iz naroda, jer “ako suviše iskomplikujete svoj život u materijalnom smislu, veći deo vašeg vremena trošite na to”. Slično kao bivši srpski predsednik: Ni Tomislav Nikolić ne komplikuje život u materijalnom smislu. Narod mu plaća stanarinu I održavanje vile, da se ne bi selio u svoj skromni stan od stotinu pedesetak kvadrata. Bez bazena.

Za petnaest godina levice na vlasti, Urugvaj po svim nezavisnim međunarodnim ocenama postao lider na južnoameričkom kontinentu, a u nekim ključnim oblastima ova zemlja na obali Atlantskog okeana prva je u svetu.

Kako je ljevica od Urugvaja stvorila zemlju blagostanja

Jedina je država koja je obezbedila besplatan računar bukvalno za sve učenike osnovnih škola. U Srbiji se još nadgornjuju vlast i opozicija da li će neko od dece dobiti na “poklon” od države neke od sve skupljih i sadržajno neprimerenih udžbenika. U urugvajskim državnim školama ne predaje se veronauka, jer se poštuje laicizam, veroispovest je privatna stvar svakog čoveka.

Iako se nalazi na najkatoličkijem kontinentu odakle Vatikan crpe svoje kadrove, Pepe Muhika kao predsednik države nije prisustvovao ustoličenju pape Franje, Argentinca, ne samo zato što je on lično ateista.

“Nisam išao na inauguraciju pape Franje. Urugvaj je sekularna država. Poštujem ga kao ličnost i religijskog vođu. Kasnije sam ga privatno posećivao. Ali kao predsednik laičke države ne nalazim razloga učestvujem na zvaničnim religijskim ceremonijama” rekao je u jednom intervjuu 2014. za Njujork Tajms. Urugvajci mu to nisu uzeli za zlo.

Ima li smisla porediti Muhiku sa tadašnjim predsednikom Srbije koji je na inauguraciju u Vatikan pošao uz komični lapsus da ide na “beatifikaciju” pape. Naravno da nema.

Duga je lista dostignuća koje je zemlju sa samo tri i po miliona stanovnika, stešnjenu između Brazila i Argentine, lansirala u sam vrh sveta. U prethodnih petnaest godina u zemlji je stanovništvo na besprekorno demokratskim izborima, glasalo za široki front levičarskih stranaka, samo su se ličnosti smenjivale.

Levica je doprinela da Urugvaj postane zemlja sa najrazvijenijom demokratijom u Latinskoj Americi i, sa najmanje korupcije, najmanjim jazom između siromašnih i bogatih. Uz Čile, jedina je država na južnoameričkom kontinentu koja po proceni Ujedinjenih nacija, spada u zemlju sa visokim prihodima. Dohodak po glavi stanovnika je oko 22 hiljade dolara.

Jedina je država u Latinskoj Americi koja po indeksu “Ekonomista” spada u jednu od dvadeset svetskih zemalja u kojoj se život odvija po demokratskim principima bez odstupanja i manipulacija.

Spada u prvih deset na svetu po građanskim slobodama u društvu je sa Norveškom i Novim Zelandom. Argentina i Brazil rangirani su daleko iza Montevidea, na pedesetom i pedesetprvom mestu su po poštovanju demokratskih principa.

Srbija je po tom rangiranju još dalje od urugvajskih suseda. Spada u nepotpunu demokratiju, od 89 rangiranih zemalja, ona zauzima 68. mesto. Ona je daleko od lidera u regionu premda se ni ostale države u njenoj okolini ne mogu pohvaliti visokim demokratskim standardima.

U Montevideu se iscrpno analiziraju rezultati najnovijih izbora na kojima je posle petnaest godina vladavine levog centra (Široki front) tesnom većinom pobedila Nacionalna partija desnog centra. Ne spori se da je levica, postigla istorijske rezultate u iskorenjivanju siromaštva i smanjivanju nejednakosti, uporedo sa vrlo visokim ekonomskim boljitkom. Za razliku od nekih drugih na latinoameričkom području, dosadašnja vlast nije za sobom ostavila pustoš, niti se njihova vlada suočila sa nemirima i socijalnim nezadovoljstvom.

Do smene na vlasti došlo je, prema oceni tamošnjih analitičara, zbog zasićenosti “prvom generacijom reformista” koja je uspešno obavila svoj posao i ostavlja zemlju sa solidnom strukturom, bez korupcionaških afera.

Latinoameričke sapunice protiv društvenog angažmana

Urugvaj je našao svoj put i mesto. Vučićeva Srbija nalazi se u ambijentu neprekidnog laganja.

“Haotični sistem koji je izgradio [Vučić], raspao bi se od istine. Zbog toga je njegova ulogu u stvaranju srpske istorije inventar opasnih trivijalnosti, koji vodi tragičnom raspadanju“, kaže novinar Ljubodrag Stojadinović.

Kada sam ovog kolumnista Peščanika upitala da odredi u šta spada najnovija Deklaracija o vojnoj i političkoj neutralnosti koju je Vučić najavio kao ključni doprinos učvršćivanja statusa države Srbije, Stojadinović je konstatovao da se ova „besplodna ideja“ može razumeti kao još jedna „radikalska nadripatriotska, populistička obmana“.

„Država nema definisanu politiku, ni spoljnu ni unutrašnju. Međunarodni status je potpuno konfuzan, spoljna politika se vodi na nivou estradnih poduhvata ministra spoljnih dela“, kaže Stojadinović i dodaje da „Srbija nigde ne ide, niti bilo gde može da stigne. Sa Vučićem nikakav izgledni put ka EU nije moguć“.

Dok su stanovnici Urugvaja posle vojne hunte zacrtali demokratiju i poštovanje ljudskih prava i sloboda kao svoj put, a potom su tu stazu utabali, Srbija luta od jednog do drugog ćorsokaka.

Setih se jednog znakovitog događaja koji je petog oktobra 2000. godine mogao da nam ukaže na sve ovo što je usledilo i čega smo danas svedoci. Dok je tog dana trajala velika pobuna protiv kriminalnog režima Slobodana Miloševića u redakcijskom sekretarijatu najstarijeg lista na Balkanu, zvrjali su telefoni. Čitaoci su uzbunjeno tražili da im se objasni zašto tog dana nije emitovana epizoda venecuelanske tevenovele Kasandra, iako je na zadnjoj strani Politike u TV programu tako bilo najavljeno.

Tada je, tog petog oktobra pre više od devetnaest godina, srpska demokratija ulazila u turbulentni pubertet. Dok je svet prenosio pobunu protiv Miloševićeve diktature, i sa olakšanjem svedočio o njegovom padu, neki su tražili da Kasandra (oličena u glumici Koraima Tores), po redovnom svakodnevnom ritmu uđe preko ekrana u njihove domove.

Taj cirkuski trik sa demokratijom nastavlja se do dana današnjeg. Po svemu sudeći i na proleće sledeće godine, mnogi od nas će i dalje čekati Kasandru. U mrtvilu i socijalnoj melanholiji, prizivanje Kasandre, sličnih fikcija ili rijalitija, savršeno odgovaraju ovom režimu.

Na Muhiku, a kamoli na Urugvaj, niko više nema želje da se osvrne.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Građanska inicijativa “Sloboda za Aleksandra” predala je Javnom tužiteljstvu Srbije potpise građana koji traže oslobađanje Aleksandra Obradovića. Uhapšen je krajem septembra jer je medijima dostavio dokumentaciju koja ukazuje na korupciju u fabrici naoružanja Krušik. Peticiju za njegovo oslobađanje potpisalo je 30.000 građana, ali tužiteljstvu nije predano 5.000 potpisa koji zbog štrajka poštara nisu stigli u […]

Više iz rubrike TEME
POPULARNO