Ne pomaže ni hitna pomoć

Prava agonija može nastati kada najzad dobijete vezu i kad shvatite kako vas operater na sve načine pokušava uvjeriti da taj vaš slučaj nije za hitnu pomoć (EPA)

Ne daj Bože da vam u Srbiji zatreba hitna pomoć. Ako vam se to dogodi, a nemate nikoga ko bi vas odvezao do lekara, možda ćete morati sami da se snalazite, a često nije lako dočekati ni da vam se javi prvi slobodan operater.

„Dobili ste Hitnu pomoć, molim vas, sačekajte.“ I tako u nedogled. Beograđani često čekaju i po sedam, osam minuta dok konačno ne dobiju vezu i to bi možda i moglo da se opravda velikim brojem poziva i pacijenata kojima je potrebna pomoć, ali čekanje nije najveći problem koji može da vas zadesi u pomenutoj situaciji.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Jer, prava agonija može da nastane kada najzad dobijete vezu i kad shvatite da operater na sve načine pokušava da vas ubedi da taj vaš slučaj nije za hitnu pomoć i da je bolje da se snađete na neki drugi način.

Nije dovoljno

Oni su hitna služba i dolaze samo onda kada je nešto hitno, a to što vi jedva govorite od bolova i što možda nemate načina da bez njihove pomoći uopšte stignete do bolnice, jednostavno nije dovoljno hitno.

„Mislio sam da ću umreti od bolova i naprosto nisam znao šta bih kad su mojoj majci odgovorili da neće da dođu. Pitali su je šta me boli i koliko imam godina, a kada im je objasnila da osećam bolove u predelu bubrega, odmah su joj stavili do znanja da to nije slučaj za njih i da treba nekako da se snađemo da me neko prebaci do urgentnog centra“,  priča Arsenije Lavrnić iz Novog Beograda koji se tog dana zaista previjao od bolova toliko da nije bio u stanju ni da govori.

Kako se kasnije ispostavilo, u pitanju je bio napad izazvan peskom u bubrezima koji se iz nekog razloga pokrenuo, ali je problem što je pomoć dobio tek kada je posle sat vremena njegova uznemirena majka uspela da dobije telefonom prijatelja koji je pristao da dođe i odveze ga u hitnu pomoć.

„Ja u tom momentu nisam znao da bolovi koje imam potiču od peska u bubrezima. Nisam ni znao da imam pesak dok mi se ovo nije dogodilo, a toliko me je bolelo da nisam umeo ni da objasnim šta me tačno boli, imao sam utisak da me bole i leđa i stomak i bubrezi. Što je najgore, kad je prijatelj konačno došao, umalo se nisam onesvestio dok smo silazili iz stana do parkinga jer mi je svaki pokret pričinjavao bol“, govori Lavrnić i nastavlja:

„Pitao sam se da li je moguće da nisu hteli da dođu samo da mi daju nekakvu injekciju, ali se kasnije ispostavilo da to ništa ne bi vredelo i da bih svakako morao da idem u Urgentni centar. To sam shvatio jer me je prijatelj najpre odvezao upravo u hitnu pomoć gde su mi dali injekciju i poslali me kući. Međutim, bolovi su samo trenutno prestali, da bi se posle jednog i po sata ponovo pojavili.“

Na kraju je nesrećnog Arsenija prijatelj ponovo vozio do medicinske ustanove, ali ovog puta u Urgentni centar gde je dobio injekciju koja je najzad umirila bol.

Žalite se direktoru

Iako je znatno manji od Beograda i u Novom Sadu se slabo može čuti kakva pohvala na račun hitne pomoći, uglavnom samo pritužbe, pre svega na brzinu dolaska do pacijenata.

Neobičan ali zaista dobar primer, kad je u pitanju odnos prema pacijentima, pronašli smo u Nišu. Direktor niške hitne pomoći uveo je otvoreni broj telefona na koji mu se pacijenti u svako doba mogu požaliti na rad službe kojom rukovodi i naravno, žalbi je vremenom bilo sve manje.

Zovite njih, nemojte nas

I potpisnik ovih redova je delimično prisustvovao i učestvovao u ovom nemilom događaju jer je i na njegova vrata pozvonila Arsenijeva uznemirena majka tražeći pomoć. Izašao je i komšija preko puta, ali niko od nas trenutno nije imao automobil kojim bi prevezao čoveka do medicinske ustanove.

Misleći da uzrujana baka možda nije dobro objasnila o čemu se radi ili nije razumela šta su joj rekli, i sam sam pozvao hitnu pomoć, ali nažalost, ništa se nije promenilo. Objasnili su mi isto što i njoj, a kada sam insistirao da je čoveku jako loše i da možda ima neki napad koji je potencijalno opasan po život, jer mi u tom momentu zbilja ništa nismo znali, dali su mi broj telefona patronažne službe u novobeogradskom domu zdravlja i rekli da pozovemo njih.

Telefon je uporno zvonio sve dok centrala nije prekinula, ali sam probao ponovo, pa ponovo i na kraju se neko odazvao. Ali kao da nije. Dežurna doktorka sa druge strane žice mi je objasnila da oni dolaze samo kod pacijenata koji imaju otvoren nalog za kućno lečenje i da u ovakvoj situaciji, ne mogu da nam pomognu, napomenuvši još da to i oni iz hitne pomoći vrlo dobro znaju, ali se prave blesavi.

Ukratko, našli smo se usred drevne kineske igre ping-pong u kojoj se loptica prebacuje sa jedne na drugu stranu, samo što ovde nije bila u pitanju loptica već odgovornost za čoveka kome niko nije hteo da pomogne iako mu je pomoć očajnički trebala.

Sve u svemu, ništa ne uradismo i niko nije hteo da dođe. Da li nas sve ista sudbina čeka sutra ili nekog drugog dana kada i nama možda zatreba hitna pomoć i ima li uopšte smisla zvati ih ako čoveku pozli u svom domu, a ne negde na ulici ili nakon povreda zadobijenih u saobraćajnoj nezgodi. Odlučili smo se da ih o svemu tome direktno pitamo i evo kakve smo odgovore dobili, uz napomenu da sve lepo i detaljno piše na njihovom web-sajtu.

Kad „moraju“ da dođu

„Hitna pomoć će doći na poziv građana kome je pozlilo u svom stanu ili kući u svim stanjima koja neposredno ugrožavaju život ili zdravlje i u akutnom pogoršanju hronične bolesti, povrede, stanja bez svesti, jakog bola u grudima, gušenja, jakog krvarenja I tome slično. Sve to isto važi i u slučaju da nekome pozli na ulici, ali su tada pozivaoci naše službe uglavnom lica iz okoline koja ne poznaju osobu kojoj je pozlilo“, objašnjava nam doktor Sergej Pantić, pomoćnik direktora za zdravstvenu službu u Hitnoj pomoći u Beogradu.

On napominje da se odluka o tome kod koga će poslati ekipu ne donosi na osnovu informacije o starosti pacijenta iako mnogi smatraju da je baš tako i da će radije otići da pomognu nekom mlađem nego starijem. Prema njegovim rečima, podatak o starosti traži se samo uzgred kao identifikacioni podatak.

Proučili smo malo i šta piše na njihovom sajtu kad je reč o stanjima u kojima hitna pomoć navodno prihvata pozive pacijenata koji zovu iz svog doma. A tamo putem linka pod nazivom „Bol u stomaku/leđima“, između ostalog, dođosmo i do sledećih redova – Pozvati hitnu pomoć u slučajevima:

– iznenadnog napada ozbiljnog bola u stomaku ili leđima, a osoba samo što se nije onesvestila,

– iznenadnog napada ozbiljnog bola u stomaku ili leđima, a osoba je bleda i oznojena,

– snažnog i stalnog bola u abdomenu, a osoba izgleda slabo

Budući da sam bio lično prisutan, mogu da tvrdim da je moj komšija Arsenije izgledao triput gore nego što je ovde opisano, da je bio i bled i znojav i na ivici svesti, nije mogao da govori koliko ga je bolelo i u stomaku i u leđima, ali to nije bilo dovoljno da bi te večeri neko došao. Zato smo pitali na osnovu čega se određuje prioritet kada bude više istovremenih poziva i koliko uopšte dnevno imaju poziva, a koliko raspoloživih ekipa. Ispostavilo se da situacija baš i nije ružičasta i da su potrebe Beograđana zaista mnogo veće nego mogućnosti službe hitne pomoći.

„O prioritetu slanja ekipa odlučuju načelnik smene ili dispečer na osnovu informacija koje imaju, a u slučaju da imamo više poziva sa iste teritorije, pozivaju pacijente da bi proverili njihovo stanje. U istim stanjima javni pozivi imaju prednost“, kaže na kraju doktor Pantić i dodaje da beogradska hitna pomoć tokom 24 sata ima u proseku oko 250 lekarskih intervencija.

Nažalost, u dnevnoj smeni imaju 23 ekipe za odrasle i jednu dečiju, a tokom noći, 21 ekipu za odrasle i opet samo jednu spremnu da pomogne mališanima kojima to bude potrebno.

Znači, u se i u svoje kljuse.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Bio je direktor beogradske hitne pomoći, a 2005. godine ukazao na spregu osoblja hitne pomoći i privatnih pogrebnika. Borko Josifovski je ljekar, a postao je uzbunjivač. Pokrenuo je aferu koja mu je promijenila život. Umjesto da za otkriven skandal bude nagrađen, on je kažnjen. Smijenjen je sa mjesta direktora hitne pomoći 2007. godine, 13 godina […]

Više iz rubrike TEME
POPULARNO