Ljudi velikog srca: Obrok za porodicu

Pre nekoliko dana zaputila sam se u Novi Sad, tragom informacije da su tri žene – Mirjana Mutuc sa svoje dve ćerke Minom Gavrilov i Marijanom Kresojević, pokrenule akciju pod nazivom „Obrok za porodicu“. Svaki se put, iznova, sa osećanjem dubokog poštovanja prema ljudima koji su spremni da od ono malo slobodnog vremena namenjenog porodici „otkinu“ deo da bi se posvetili pomaganju nepoznatim ljudima, zapitam šta njih razlikuje od nas ostalih koji smo takođe dobronamerni i uvek spremni da jednokratno pomognemo, ali smo nespremni da uđemo u jednu ovakvu priču i preuzmemo odgovornost za njeno dugo trajanje?

Sa takvim mislima sam se obrela ispred vrata stana u kojem živi Marijana. Osmeh širok i pitom kao osunčana vojvođanska ravnica mi je u tom prvom trenutku našeg susreta istovremeno bio i delimični odgovor na moje pitanje i nostalgično podsećanje na vreme mog detinjstva kada su vredni Vojvođani uz ovakav osmeh, dobrodušnog izraza lica, sve stizali da porade i još jedni drugima da pomognu. Skoro opsesivno čuvam ta sećanja i s vremena na vreme se „hranim“ njima jer se na ulici više niko ne osmehuje, niko ne zastajkuje da razmeni reč ili dve sa komšijama, već žurno, često i bez pozdrava, za sobom zatvara vrata svog stana. Ne zanima nas tuđa muka, dosta nam je naše. A muka je u Srbiji velika i najčešće se zove siromaštvo.

Kuhanje toplih obroka

Dok priprema kafu, Marijana priča da su na ideju da pomognu nekome donirajući hranu došle nakon jednog od porodičnih okupljanja koje praktikuju svakog meseca. Na trpezi se tada nađe toliko hrane da ni brojna porodica ne može sve da pojede, pa su se zapitale zašto ne bi nekome poklonile taj višak? Pošto je mama Mirjana u to vreme već pomagala jednoj svojoj poznanici da prebrodi teški period nakon razvoda, svoju ideju su materijalizovale kroz kuvanje toplih obroka za njenu decu i nju, jednom nedeljno. I točak se zavrteo – ispostavilo se da ima dosta ljudi kojima znači taj jedan kuvani obrok nedeljno. Najviše zaposlenim, samohranim majkama, koje moraju da rade i po dva posla da bi uspele kako-tako da sastave kraj s krajem, ali i osobama sa invaliditetom, penzionerima, ljudima koji se nađu u nekoj vrsti vakuma dok se birokratski poslovi ne završe i dok ne steknu pravo na socijalnu pomoć ili penziju.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Bila sam duboko potresena činjenicom da nekome znači JEDAN topli obrok NEDELJNO. Koliko li se ta majka oseća poniženo kada, da bi platila račune i obukla decu, ide da radi dva posla, nema nikakav socijalni život, ne stiže da se bavi ni decom, ni sobom, i uz to ode subotom da preuzme tri tanjira besplatne, tople hrane?! Nisam to očekivala, nisam ni razmišljala o toj novoj vrsti siromaštva jer to nisu ljudi bez primanja, nisu poslovno nesposobni, već spremni da rade bilo koji posao, često ispod nivoa njihovih faktičkih kvalifikacija. Moja sagovornica to nije želela ni da komentariše jer bi nas dalji razgovor verovatno odveo do teme „zlatnog doba Srbije“ i nepostojeće prosečne plate od 500 evra, pa evo ni ja neću da se bavim takvim bezočnim obmanama i da time prljam priču o plemenitom aktu dobročinstva i čovekoljublja.

Podržati akciju

Već godinu dana mama Mirjana svake subote kuva obroke za članove osam porodica – to je 25 obroka. Ćerke Mina i Marijana se bave prikupljanjem namirnica, razvozom obroka ukoliko neko nije u mogućnosti da dođe po njih; osim toga, osnovale su grupu na Fejsbuku, sa ciljem da ovu dobru priču i uspešan model pomoći siromašnima rašire po celoj Srbiji. Već su se javile osobe iz Rume, Kikinde, Beograda, Sente, spremne da preuzmu na sebe pripremu obroka. Osim pripremljenih obroka, njih tri nekim porodicama u kojima ima osoba koje mogu i same da skuvaju dostavljaju potrebne sirovine. Kao vrlo značajnu posledicu prakse da ljudi dolaze kod njih u stan da preuzmu obroke navode to što su sa tim poštenim i skromnim svetom izgradili lepa prijateljstva. Svaki put se ispričaju, izjadaju jedni drugima, podele neke korisne informacije, tako da svima bude lakše.

Na kraju, zamolila sam Marijanu da mi odgovori na ono pitanje sa početka teksta – zašto, na primer, ja ne radim ovo što one rade, a nisam od kamena, još kako saosećam sa ljudskom patnjom?

„ Mi smo i same bile u lošoj životnoj situaciji pošto je i naša majka samohrana, pa se sećam da smo i sestra i ja suviše često jele griza, krompira ili pirinča. Majka je to tada nama predstavljala kao super – hranu, ali naravno, kada sam odrasla, shvatila sam da smo bile u zaista teškoj situaciji. Eto, zajedno smo prošle kroz nemaštinu, danas zajedno pomažemo drugima u nevolji – važno je držati se zajedno“, kaže Marijana.

Ovakvu akciju moramo da podržimo tako što ćemo da se pridružimo Mirjani, Marijani i Mini. Ko nema mogućnosti da skuva, može da donira namirnice, može da organizuje prikupljanje sirovina ili da vrši razvoz.

I ne smemo da okrećemo glavu od ljudi kojima je potrebna pomoć. Teška su vremena.

Izvor: Al Jazeera