Kako su aktivisti s internet prodaje skinuli 4.000 ‘fašističkih’ predmeta

Na početku su bili bes i neslaganje jednog nepokretnog 20-godišnjaka, koji je postao invalid sa 15 godina kao učesnik u saobraćajnoj nesreći.

Marcin Kornak te 1992. verovatno nije ni sanjao da će njegova tada još neformalna grupa, koja je trebalo da se suprotstavi lokalnim napadima na studente iz Afrike, s vremenom uspeti da menja ustav, izbaci svastike i druge nacističke simbole sa poljskih stadiona, ukine više od 4.000 aukcija fašističkih suvenira i knjiga na najvećoj internetskoj trgovini u regionu, da će (na)praviti Smeđu knjigu, koja neprekidno od 1996. beleži primere nasilja i rasizma u Poljskoj, da će njegov rad i predanost borbi protiv fašizma postati primer za region i svet, da će sarađivati sa Ujedinjenim nacijama, Savetom Evrope, OEBS-om, dobiti najveća moguća odlikovanja u zemlji, poput Ordena ponovnog rođenja Poljske.

Kornak je te 1992. odreagovao na napade skinheda, koji su bacali Molotovljeve koktele na zgrade studentskog doma u Bydgoszczu u centralnoj Poljskoj jer su u njima stanovali studenti iz afričkih zemalja.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Njegovom zaostavštinom danas rukovodi Anna Tatar, koja je, kao i drugi privučeni Kornakovom harizmom i posvećenošću, volontirala od prve godine fakulteta (2004). Nakon što je Kornak preminuo 2014, preuzela je rukovođenje udruženjem “Nikad više”.

“Marcin je znao da privlači ljude. Prvi sastanak sa njim za mene je ujedno bilo i prvo suočavanje sa nečijim invaliditetom. Za tren razgovora sa Marcinom potpuno sam zaboravila na njegovu nepokretnost”, priseća se Anna, te ističe da u organizaciji ima mnogo volontera, koji rade u njoj od osnivanja.

Nikad više fašizma

Udruženje “Nikad više” radi u Poljskoj neprekidno već 26 godina boreći se protiv fašizma i beležeći velike uspehe u toj borbi: skidanje svastika sa poljskih stadiona, uvođenje člana 13 u poljski Ustav, koji zabranjuje propagiranje fašizma i sličnih ideologija, saradnja sa najvećom srednjoevropskom internetskom trgovinom “Alegro”, gde aktivisti udruženja pomažu u ukidanju aukcija na kojima se nude predmeti sa fašističkim sadržajem ili simbolikom. Takođe, neprekidno od 1996. organizacija beleži primere napada iz mržnje, koje sakuplja u tzv. Smeđu knjigu i o njima obaveštava nadležne institucije.

“Postojanje opasnosti od fašizma u Poljskoj dugo je negirano. Marcin je oduvek upozoravao da će ono što deluje marginalno proći u glavnu struju. I sve na što je upozoravao dešava se danas”, kaže Anna misleći na povećanje prisustva govora mržnje u javnom prostoru, ali i činjenicu da će u poljskoj skupštini od sada sedeti 11 poslanika sa fašističkim ubeđenjima, koji predstavljaju grupu Konfederacija.

“Jezik javne debate nije politički korektan i ne postoji više ni sramota zbog te pojave. Ovo (govor mržnje) ostaje bez posledica, imam osećaj da postoji odobrenje za to”, primećuje Anna.

Kaže da se zaoštravanje javnog govora primećuje pogotovo od 2015. i migrantske krize.

“Histerija koja je nastala u vezi sa nikad sprovedenim primanjem migranata potpuno je veštačka. Nismo imali informacije šta se dešava, opasnost je bila inscenirana zbog političkih ciljeva”, tvrdi Tatar i dodaje da je promena jezika javne rasprave delovala na jačanje nasilja u društvu.

Stadioni, govor mržnje i fašistički gadgeti

“Nikad više” bori se protiv fašizma praktično. Udruženje je još 1996. uspelo da uvede u Ustav član 13, koji zabranjuje promovisanje fašizma u Poljskoj.

“Zakon je dosta dobro formulisan, problem je što mi bagatelizujemo zlo. Samim time počinioci mogu da se osećaju ohrabrenim”, kaže Tatar i primećuje da je vrlo malo slučajeva u kojima je sud koristio član 13.

“Najbolji je primer Marš nezavisnosti iz 2017, tokom kojeg su učesnici javno koristili fašističke parole, kao što su ‘Bela Evropa’, ‘Čista krv’ i druge. Učesnici te promocije fašizma nikada nisu optuženi za promociju zabranjenih sadržaja”, kaže Tatar i dodaje da ni Katolička crkva nije dovoljno snažno kritikovala pojavu fašizma u Poljskoj.

Za nju je nepojmljivo što su 11. novembar, Dan nezavisnosti Poljske, “oteli” ultranacionalisti.

“Ovo je tako bitan državni praznik tokom kojeg niko ne bi trebalo da se plaši da izađe na ulice. U medijima ima previše informacija tipa policijskog izveštaja, a premalo o tome šta taj marš predstavlja”, dodaje Tatar.

Jedna od uspešnijih akcija koje “Nikad više” i danas sprovodi jest praćenje komercijalnih aukcija na najvećoj internetskoj trgovini u regionu “Alegro”. Volonteri “Nikad više” zajedno sa “Alegrom” mesečno skidaju u proseku 400 predmeta koji sadrže fašističke poruke ili promovišu fašizam.

“Ima vrlo mnogo fašističke muzike, primjeraka knjige Moja borba bez komentara šta ona predstavlja, fašističkih vojnih oznaka i lažnih suvenira”, kaže Tatar i ističe da davne 2009, kad se “Nikad više” obratio “Allegru” da ukine takve aukcije, korporacija u početku nije bila voljna za saradnju, ali, zahvaljujući upornosti volontera, saradnji sa medijima i javnim ličnostima, “Alegro” se sam obratio za pomoć i saradnja se trenutno odvija svakodnevno.

“Nikad više” i dalje se bavi sadržajem poruka na stadionima. Tatar kaže da je 1990-ih u Poljskoj sasvim normalno bilo videti svastike i druge nacističke simbole na stadionima, a strani fudbaleri, pogotovo iz Afrike, bili su omalovažavani. Zahvaljujući saradnji “Nikad više” i Fudbalskog saveza Poljske (PZPN), nestale su svastike, rasizam prema igračima ne prolazi na stadionu, no Tatar kaže da posla ima vrlo mnogo, a trenutni čelnici PZPN-a nisu tako voljni da sarađuju.

“Situacija na stadionima oslikava stanje stvari u zemlji. Govor mržnje na transparentima na stadionima vrlo je često reakcija na teme iz javnih rasprava”, kaže Tatar i dodaje da se upravo na stadionima u Poljskoj radikalizuju mladi. Neretko se dešava da upravo tamo dobijaju informacije i letke o radu ultranacionalističkih organizacija.

Zlo krene od riječi

Tatar primećuje da se porast napada po nacionalnoj ili rasnoj osnovi beleži u Poljskoj od 2015, od kada su desničarske stranke pooštrile govor.

“Ne postoji više stid”, kaže Tatar i objašnjava da je ranije u Poljskoj bilo sramota imati fašistički stav.

Problem vidi u bagatelizovanju zla što od institucija, medija, što od običnih građana, koji su s vremenom navikli na nasilje u jeziku.

“Propaganda u medijima, nedostatak kvalitetne informacije o tome ko su migranti, zbog čega moraju da beže… Osećaj ugroženosti kreiran je radi političkih ciljeva. Onda počnu izlivi mržnje na društvenim mrežama, pa na kraju poraste i broj napada”, govori Tatar. Seća se i slučaja kad je pretučen par iz Indije jer su počinioci mislili da su osobe druge boje kože muslimani, što podrazumeva da su teroristi. Nedavna akcija poljskih službi kojom su sprečeni teroristički napadi na muslimane za Tatar je ohrabrenje, ali i signal da je sve ovo krenulo od lošeg nivoa javnog govora.

“Ovi ljudi su se inspirisali Brejvikom. Imali smo i ranije napade o kojima se manje priča, ali oni postoje. Ako nastavimo da se pretvaramo da se ništa loše ne dešava, imaćemo više takvih situacija. Sve ovo počinje prvo od jezika”, rekla je Tatar.

Izvor: Al Jazeera