Monopol na besplatnu pravnu pomoć u Srbiji

Decenijskom čekanju građana Srbije na Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći još se ne nazire kraj, iako je Ministarstvo pravde Srbije ovih dana objavilo novi Nacrt ovog  zakona, budući da ni ovaj tekst nije pomirio dve suprotstavljene strane – advokate i civilni sektor.

Nacrt, naime, predviđa da će tu vrstu usluge moći da pružaju samo advokati i pravne službe u jedinicama lokalne samouprave, zbog čega nevladine organizacije koje su godinama pružale besplatnu pravnu pomoć  građanima, naročito najugroženijim kategorijama, smatraju nelogičnim njihovo isključivanje iz te delatnosti u budućnosti.

Na ovaj način, smatraju u delu nevladinog sektora, građanima će biti ograničeno pravo da izaberu ko će im pružiti tu pomoć, a dodatni problem je i što će neke ugrožene kategorije biti isključene iz sistema besplatne pravne pomoći. Takođe, nacrt zakona otvara i pitanje mogućeg sukoba interesa u pojedinim situacijama.

Da krenemo od ovog poslednjeg. Prema nacrtu zakona, u jedinicama lokalne samouprave će raditi pravnici kojima će se podnositi zahtevi za besplatnu pravnu pomoć, a oni će u roku od osam dana od dostavljanja kompletne dokumentacije odlučivati koji od tih zahteva je opravdan i onda će ljude za koje procene da ispunjavaju uslov, upućivati na one koji su na listi pružalaca besplatne pravne pomoći – advokate i službe pravne pomoći pri opštinama.

Nije teško zamisliti situaciju u kojoj supruga jednog od opštinskih funkcionera ili funkcionera partije na vlasti u toj opštini želi da prijavi nasilje u porodici i treba da zatraži pomoć od opštinskog pravnika, čije zaposlenje može da zavisi od volje nasilnika. Kolika je verovatnoća da se će žrtva obratiti službeniku opštine?

Uzbunjivači ostaju bez zaštite?

Ili, recimo, službenik opštine koji je uočio zloupotrebe u trošenju budžetskog novca, pa prijavio slučaj i umesto zahvalnosti dobio otkaz. Hoće li se za pomoć obratiti kolegi iz opštine, koga bi sutra mogla da čeka ista sudbina, ako se zameri nadređenima? Ili će pomoć potražiti radije od neke organizacije koja se specijalizovala za zaštitu prava građana u tim konkretnim situacijama, a ne zavisi od vlasti?

Uzbunjivači inače i nisu predviđeni ovim zakonom kao kategorija koja ima pravo da traži besplatnu pravnu pomoć, što bi, smatraju u antikorupcijskom portalu “Pištaljka”, koji se bavi i zaštitom uzbunjivača, moglo da dovede u pitanje primenu Zakona o zaštiti uzbunjivača u praksi, jednog od retkih za koje Srbija dobija pohvale iz sveta.

Jedna od ključnih stvari kada je reč o pružanju pravne pomoći je poverenje između onog ko pomoć traži i onog ko je pruža. Upravo na poverenje između klijenta i pravnog zastupnika  pozivali su se advokati pre nekoliko godina kada su ušli u štrajk zbog zakona o javnom beležništvu, čija je prvobitna verzija notarima dala isključivo pravo da sastavljaju određene vrste ugovora, faktički isključivši advokate iz tih poslova. Advokati su tada tvrdili da se građanima uskraćuje mogućnost da sami izaberu onog ko će im pružiti pravnu pomoć u nekim delikatnim pitanjima, te da se upućuju notarima koje ne poznaju i čije su znanje, iskustvo i kriterijume po kojima su birani dovodili u pitanje.

“Advokati su tada bili u pravu. Građani imaju pravo da biraju da li će sami da pišu ugovor ili će izabrati nekog u koga imaju poverenja. Zašto bi to morao da bude notar. On treba da bude korektiv, da proveri da je sve u skladu sa zakonom.  Ali sada su advokati na drugoj strani, odnosno traže ono što nisu dali notarima. Da samo oni mogu da pružaju pravnu pomoć”, kaže Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra.

Advokati nemaju primjedbi

Sada advokati nemaju ništa protiv ni da o tome ko ima pravo na besplatnu pomoć odlučuju pravnici u opštinama, čiji će kriterijum za izbor, kako piše u nacrtu, biti da imaju tri godine iskustva na poslovima iz pravne struke (ne kaže se kojim poslovima)  i završenu obuku o primeni ovog zakona.

Nacrt zakona je ograničio pravo na besplatnu pravnu pomoć  na osobe koje primaju neki vid socijalne novčane pomoći, žrtve porodičnog nasilja, torture ili trgovine ljudima, kao i azilante i izbeglice I interno raseljena lica. Istina, nacrt zakona predviđa da se besplatna pomoć može pružiti i u slučaju da osoba koja je traži nije korisnik socijalne pomoći, ali bi plaćanjem pravne pomoći iz sopstvenih prihoda ispunila uslove da to postane. 

Bitka za novac

Kao jedan od najčešćih razloga za to što zakon do sada nije usvojen navodi se spor između civilnog sektora i advokata oko toga ko treba da ima pravo da pruža pravnu pomoć.

Međutim, ima i mišljenja da nije reč samo o pukom utrkivanju da se siromašnijim građanima obezbedi najkvalitetnija pravna pomoć, već i da se dobije što veći deo budžetskog novca, namenjenog za primenu zakona. O kojoj sumi je reč, najbolje govori podatak iz Akcionog plana za Poglavlje 23. da je za prve ri godine primene zakona namenjeno 5,65 miliona evra.

Da iza svega stoji novac, tvrdi predsednik Advokatske komore Srbije Viktor Gostiljac. “Nevladine organizacije se utrkuju za dobijanje nekakvih projekata i stiče se utisak da one tu nešto rade po pitanju ljudskih prava itd. A kada stvar postane komplikovanija  i teža, onda su se obraćali advokatima”, kađe Gostiljac.

S druge strane, Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava “Yukom” kaže da je najmanje reč o novcu, te da su nevladine organizacije i do sada uspešno pružale besplatnu pravnu pomoć građanima, a da za to nisu tražile novac od države, već najčešće od međunarodnih donatora.

S druge strane, advokati su za svoje usluge, naročito one po službenoj dužnosti, plaćani iz budžeta. I besplatnu pravnu pomoć plaćaće poreski obveznici Srbije.

Civilnom sektoru je, međutim, zabranio da pruža pravnu pomoć u šta spada pružanje pravnih saveta, sastavljanje podnesaka za pokretanje postupka, zastupanje i odbrana pred sudom. To mogu samo u slučajevima koji se odnose na pitanja azila i diskriminacije. U ostalim slučajevima dozvoljeno im je da pružaju pravnu podršku, što znači pravne informacije, na primer, o uređenju neke pravne oblasti ili pravnom položaju građana u konkretnoj pravnoj stvari, zatim da popunjavaju formulare i posreduju u rešavanju sporova.

“Ovaj nacrt zakona ograničava nevladine organizacije u kojima rade diplomirani pravnici, koji su završili iste pravne fakultete u ovoj državi kao i advokati, da daju besplatne pravne savete, da nekoj osobi u konkretnoj životnoj situaciji kažu šta je to što mogu da preduzmu, kome da se obrate. Moći će samo da popunjavaju formulare”, objašnjava Vanja Macanović, iz Autonomnog ženskog centra, nevladine organizacije koja, kako kaže, godišnje pruži besplatnu pravnu pomoć za oko 750 žena.

“Jasno je da niko ne može da zastupa stranke na sudu osim advokata. Ali što se tiče pravnih saveta, pisanja podnesaka, to bi mogli da rade i diplomirani pravnici sa položenim pravosudnim ispitom koji rade u nevladinim organizacijama”, objašnjava Macanović.

“Organizacije koje godinama pružaju pravnu pomoć i imaju obučene advokate za određene oblasti trebalo bi da budu prepoznate ovim zakonom. Nijedan advokat pojedinačno ne može da pruži uslugu koju, na primer, Pištaljka pruža uzbunjivačima. Zakonom bi trebalo propisati da organizacije koje najmanje pet godina pružaju pravnu pomoć u određenoj oblasti imaju pravo na naknadu za zastupanje ljudi koji ne mogu sami da plate advokata”, smatra Vladimir Radomirović, glavni i odgovorni urednik antikorupcijskog portala “Pištaljka”, koji je angažovan i na zaštiti uzbunjivača.

Tumačenje Ustava

Ovom portalu koji objavljuje tekstove o zloupotrebama državnih organa, često se obraćaju uzbunjivači tražeći zaštitu od onih koje su prijavili za zloupotrebe. Oni ih, kako kaže Radomirović, upućuju na advokate s kojima godinama sarađuju, koji su obučeni za takve slučajeve i bave se samo tom problematikom, što je iskustvo koje ima mali broj advokata u Srbiji.

Slično misle i u Autonomnom ženskom centru. “Volela bih da vidim advokata koji će da obilazi šaltere sa nekom romskom porodicom, na primer, koja nema dokumenta, nije nigde upisana, nema prebivalište,pa da s njima završava čitavu tu proceduru. Sad ima nevladinih organizacija koje to odlično rade”, kaže Vanja Macanović.

Iz Advokatske komore Srbije (AKS), međutim, uzvraćaju da su se zalagali za takvo rešenje iz dva ključna razloga – da građani dobiju kvalitetnu pravnu pomoć kakvu, tvrde, može da pruži samo advokatura i radi usklađivanja zakona sa Ustavom Srbije. Član 67. najvišeg pravnog akta kaže da “pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom”.

Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava “Yukom” kaže da taj član ustava više upućuje na advokate, nego što propisuje, a kao argument u prilog svojoj tvrdnji navodi da Zakon o azilu i Zakon o zabrani diskriminacije dozvoljavaju organizacijama specijalizovanim za tu problematiku da pružaju pravnu pomoć u toj oblasti, a to, kaže, predviđa i Nacrt zakona o besplatnoj pravnoj pomoći. Gostiljac,međutim, tvrdi da će, čak i kad je reč o azilu i diskriminaciji, nevladine organizacije morati da angažuju advokata.

“Ako bi se lista pružalaca pravne pomoći proširila, morao bi da se menja ustav”, kaže predsednik AKS Viktor Gostiljac. S druge strane, promena Ustava Srbije upravo u sferi pravosuđa, svakako predstoji zbog usklađivanja sa zakonodavstvom Evropske unije.

Gostiljac kaže i da mnoge nevladine organizacije(NVO) imaju svoje advokate. “Ti njihovi advokati mogu da se prijave na listu AKS i da nastave da rade za NVO. Ali će AKS moći da sprovodi kontrolu pružene pravne pomoći. One nevladine organizacije koje nemaju advokate i do sada su se obraćale advokatima kada stvar postane komplikovanija”, tvrdi Gostiljac.

Besplatna pravna pomoć u svakoj drugoj opštini

Ovo nije prvi nacrt zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, a sasvim je moguće da neće biti ni poslednji, iako je rok za njegovo usvajanje, predviđen Akcionim planom za poglavlje 23. u pregovorima sa Evropskom unijom istekao pre gotovo tri godine. Obaveza da se zakon usvoji predviđena je i Ustavom Srbije iz 2006. godine

U međuvremenu, građani koji nemaju novca da plate advokate, obraćali su se za besplatnu pravnu pomoć čitavom nizu institucija i organizacija od lokalnih samouprava, preko pravnih klinika, koje organizuju pojedini pravni fakulteti do nevladinih organizacija i portala koji daju pravne savete. oni će sada moći da daju samo besplatnu pravnu podršku.

Međutim, iako su opštine po zakonu i sada obavezne da organizuju službu za pružanje pravne pomoći, tek polovina njih ispunjava tu obavezu. Naime, prema istraživanju Komiteta pravnika za ljudska prava “Yukom”, ta vrsta pomoći se pruža u 95 od 174 opštine u Srbiji.

Ni kriterijumi za to nisu ujednačeni, pa u nekim opštinama građani plaćaju neku malu participaciju, u drugim je besplatna, kaže za Al jazeeru direktor “Yukoma” Milan Antonijević.

Na pitanje može li se desiti da građani koji traže besplatnu pravnu pomoć u jednoj oblasti prava za zastupnika dobiju advokata koji u toj oblasti nema gotovo nikakvo iskustvo, Gostiljac odgovara:

“Advokatska komora će imati svoj centar za pružanje besplatne pravne pomoći, ali ne moraju nama direktno da se obrate. Mogu da se obrate udruženju, pa će udruženje uzeti advokata sa liste AKS. Dakle, ne mora da se obraća nama, pa da mu mi dodeljujemo advokata, nego će postojati lista 200-300 kolega koji su se sami prijavili, među njima mogu biti i advokati tih udruženja. Mi ne možemo nikom ograničavati pravo na izbor advokata sa te liste”, objašnjava Gostiljac.

Advokatske liste i korupcija

Kako će ta lista funkcionisati u praksi, teško je sada proceniti, ali je, na primer, sa listom branilaca po službenoj dužnosti koju takođe sastavlja advokatska komora, bilo problema. Kako je Centar za istraživačko novinarstvo objavio pre dve godine, pozivajući se na podatke koje je dobio od sudova, ispostavilo se da je nekoliko advokata mnogo češće pozivano da nekog brani po službenoj dužnosti od ostalih i tako ostvarilo zavidne prihode. Preciznije rečeno, njih pet imalo je više odbrana po službenoj dužnosti nego drugih gotovo 500 advokata, pa su se pojedini branioci žalili da se ne poštuje redosled na listi.

Da nešto nije u redu, primetili su i u Advokatskoj komori Beograda (AKB) pa su nedavno najavili novu softversku aplikaciju u okviru projekta “Call centar advokatske komore za postavljanje branilaca po službenoj dužnosti“, koja obezbeđuje tehničke pretpostavke da sudovi, tužilaštva i policija pri određivanju branilaca po službenoj dužnosti pozivaju isti telefon kol operatera u organizaciji advokatske komore. “Na ovaj način će se otkloniti uzrok korupcije – neposredna veza između organa postupka i advokata koji se postavlja što će uspostaviti transparentan i pravičan sistem postavljanja, u kojem će svi podaci biti javni i proverljivi”, navodi se u saopštenju AKB  iz kojeg se da zaključiti da sistem do sada nije bio pravičan i transparentan.

To neminovno otvara pitanje funkcionisanja budućeg registra pružalaca besplatne pravne pomoći i podrške. Tim pre, što nacrt zakona o besplatnoj pravnoj pomoći u članu 33. kaže da će, ukoliko odobri zahtev za besplatnu pravnu pomoć, organ uprave, dakle pravnik u opštini, uputiti podnosioca zahteva na pružaoca pravne pomoći koji je upisan u registar, a “prema pravilima koja propisuje ministar pošto prethodno pribavi mišljenje pružalaca”. Ukoliko ova odredba ne bude preciznije regulisana, postoji opasnost da organ uprave upućuje one koji traže pomoć na konkretne pružaoce pomoći sa liste, što, opet, može otvoriti prostor za korupciju.

U Ministarstvu pravde pokušali smo da dobijemo pojašnjenje zbog čega su se odlučili za ovakva rešenja, ali nam je rečeno da nisu u mogućnosti da nam odrede sagovornika.

Za sada nema ni nagoveštaja kada bi zakon mogao da bude usvojen, ali je nacrtom predviđeno da njegova primena počne od 1. oktobra 2019. godine.

Izvor: Al Jazeera