Nacionalni stadion u Srbiji – potreba, megalomanija ili rasipništvo

Fudbalsku reprezentaciju Srbije po povratku sa Svetskog prvenstva u Rusiji, gde je dobila jednu i izgubila dve utakmice, umesto nagrade od 10 miliona evra, koliko im je obećao predsednik Srbije Aleksandar Vučić za prvo mesto na Mundijalu, dočekala je informacija da će uskoro ipak početi gradnja Nacionalnog stadiona vrednog najmanje 150 miliona evra.

Potvrdu da će se stadion kapaciteta 60.000 gledalaca graditi, dao je ministar finansija Siniša Mali, a pomenutu cifru je još ranije, u vreme dok je bio premijer i imao zakonsko pravo da odlučuje o trošenju novca iz budžeta, objavio Vučić.

Mali je objavio i konačnu lokaciju – stadion će biti izgrađen kod obilaznice kod Ostružničkog mosta, udaljene nekih dvadesetak kilometara od centra Beograda.

Osim lokacije, javnost je od ministra saznala i da će to biti “jedan od najvećih infrastrukturnih projekata u gradu” i da će na njemu moći da se organizuju i finalne utakmice u Ligi šampiona i Ligi Evrope, te da bi Beograd u nekom trenutku mogao da bude domaćin nekog od tih velikih takmičenja, kao što je to ove godine bilo Skoplje, gde je organizovana utakmica Superkupa Real Madrid – Mančester Junajted.

Stadion za privlačenje turista

Mali je objasnio da bi se tako zemlja promovisala na lepši način i da bi se privukli turisti. Nije, međutim, pomenuo koliko će da košta stadion i ko će to da plati? Na ova pitanja Al Jazeere, upućena kabinetima Siniše Malog i premijerke Srbije Ane Brnabić, niko nije dao konkretan odgovor. Iz kabineta premijerke naveli su samo da izgradnja Nacionalnog stadiona jeste u planu, ali da “za sada nema nikakvih konkretnih odluka po tom pitanju”, te da će, s obzirom na važnost projekta, čim budu donate konkretne odluke koje se tiču izgradnje Nacionalnog stadiona, javnost biti obaveštena. 

Aleksandar Vučić je pre tri godine, prilikom posete reprezentaciji Srbije nakon pobede nad Albanijom, na pitanje reprezentativca Nemanje Matića kada će dobiti novi stadion, odgovorio da je vlada spremna da za to u naredne tri godine izdvoji 150 miliona evra, te da bi to bilo dobro trošenje novca.

Vučića je tada, kako su preneli mediji, interesovalo koliko je novca potrebno, a tadašnji predsednik Fudbalskog saveza Srbije Tomislav Karadžić mu je rekao da će FIFA i UEFA donirati oko 15 miliona, a da je za stadion potrebno 250 miliona evra.

Tri godine su prošle, vlada nije izdvojila 150 miliona evra, ali se priča o stadionu sporadično pojavljivala u javnosti. Spekulisalo se o lokaciji, ali i o tome da bi umesto gradnje novog, država mogla da se odluči za navodno jeftiniju varijantu rekonstrukcije postojećih stadiona Crvene zvezde i Partizana, koji, tvrdi se, sada ne ispunjavaju u potpunosti kriterijume UEFA.

Bogatiji renoviraju

Tom receptu, pribeglo je dosta evropskih zemalja, od kojih neke imaju znatno bolji ekonomski standard od Srbije, kao što su recimo Danska ili Austrija, koja je za potrebe Evropskog prvenstva 2008. godine renovirala stadion Ernst Happel u Beču što je koštalo oko 40 miliona evra. Taj stadion sada ima kapacitet 53.000 sedišta za fudbalske utakmice i maksimalnih pet zvezdica UEFA što mu omogućava da bude domaćin finala Lige šampiona.

Za renoviranje stadiona odlučili su se i u Skoplju, koje pominje Mali. Modernizacija stadiona Filip II Arena koštala je oko 60 miliona evra. 

Građanima Srbije, koje baš i ne odlikuje masovna poseta utakmicama, kako klupskim, tako i onih na kojima nastupa nacionalni fudbalski tim, nije rečeno ni da li je moguća rekonstrukcija bar jednog od dva najveća stadiona u zemlji umesto gradnje novog, niti koliko bi to koštalo.

Novinar Sport kluba Vladimir Živković za Al Jazeeru kaže da Srbiji nije potreban Nacionalni stadion, pored postojećih u prestonici.

Prema njegovim rečima, nacionalne stadione su uglavnom pravili gradovi koji nisu imali velike stadione. “Danas nema smisla praviti stadion koji na neki način ne može da se samoodržava. A kako neki stadion u, na primer, Ostružnici ili Staroj Pazovi, može da se samoodržava?”, pita Živković.

Ostružnica je slabo naseljena periferija Beograda, a na mestu gde bi trebalo da se gradi stadion trenutno su samo njive, pa je pitanje kakva bi bila iskorišćenost tako velikog objekta bez dodatnih sadržaja, čija bi gradnja, opet, zahtevala dodatna sredstva.

Skupo održavanje

A da su dodatni sadržaji itekako bitni za finansijsku održivost takvih objekata govori i primer Beogradske arene, najveće sportske hale u Srbiji (kapaciteta do 20.000 mesta). Naime, prvobitni projekat predviđao je da se u sklopu kompleksa Arene izgradi i hotel, upravna zgrada, a sama Arena opremi najsavremenijom audio, video i scenskom tehnikom, kao i da se obezbede dodatni sadržaji, ali se od toga odustalo zbog nedostatka novca.

Dejan Petričević, koji je bio direktor Beogradske arene od 2008. do 2014. godine kaže da je ideja kod objekata tog tipa da se posetioci duže zadržavaju u njima, da tu borave i pre i posle događaja na koji su došli, a za to su potrebni određeni dodatni sadržajI i usluge koje takvi objekti pružaju. Ipak, njegovo iskustvo govori da je, kako kaže, u zemljama poput Srbije i ostalih na Balkanu i Istočnoj Evropi, sa sličnim stepenom ekonomskog razvoja i visinom životnog standarda, nemoguće da objekti poput Arene budu samoodrživi.

“Tržište u ovim zemljama je takvo da nema objektivnih uslova da bi takve arene bile isplative. Beogradska arena bi morala da radi 200-220 dana godišnje na komercijalnoj osnovi, da bi bila na nuli, a na ovim prostorima je nemoguće pronaći toliko događaja, za koje bi neko bio spreman da plati punu ekonomsku cenu zakupa Arene i da mu se to isplati”, kaže Petričević.

Prema njegovim rečima, jedan od uslova da bi veliki sportski objekat, poput Arene, mogao da posluje pozitivno, jeste da ima bar dva stalna sportska stanara. “Dva jaka kluba, po mogućstvu iz različitih sportova, koji bi mogli da plaćaju punu ekonomsku cenu za korišćenje takvog objekta kako za utakmice, tako i za treninge. Uz to, neophodno je i postojanje publike koja je zainteresovana za te utakmice i spremna i sposobna da plati komercijalnu cenu ulaznice. To bi obezbedilo redovne sportske događaje bar vikendom, a drugim danima kada se ne igraju utakmice, moguće je organizovati druge događaje poput koncerata, raznih skupova i slično”, objašnjava Petričević.

Bez jakih klubova i kupovne moći nema zarade

Problem je što Srbija nema jake klubove koji bi mogli da privuku dovoljno posetilaca da bi se zakup tako velikog objekta isplatio. Jedno vreme su košarkaški klub Partizan (Liga šampiona), a kasnije i Crvena zvezda, uspevali da zainteresuju publiku u dovoljnoj meri da im zakup Arene postane isplativ, ali to je pre izuzetak nego pravilo.

Pored pomenutih klupskih utakmica i mnoštva koncerata i muzičko scenskih porodičnih manifestacija, Arenu su punili i pojedini mečevi teniske, rukometne, odbojkaške ili košarkaške reprezentacije, ali takvih utakmica nema dovoljno često da bi se od njih živelo cele godine.

“Ni 20 do 30 koncerata i sličnih muzičko-scenskih manifestacija koje se godišnje održavaju u Areni ne menjaju osnovnu sliku. Potrebno je da ih bude 60 do 100 da bi to imalo potreban efekat na ekonomsko samoodržanje Arene”, objašnjava Petričević, napominjući da upravo takve manifestacije čine osnovu poslovanja objekata poput Arene, dok sportski događaji događaji čine tek oko trećine svih dešavanja.

A koliki su troškovi održavanja tako velikog objekta, dovoljno govori podatak da je za troškove redovnog održavanja Arene kada ne radi, kako tvrdi Petričević, potrebno oko 80.000 evra mesečno.

“To su troškovi  za grejanje, hlađenje, struju, redovno čišćenje, za obezbeđenje objekta, troškovi osiguranja, porezi i naknade, a oni za tako velike objekte nisu mali. Ako objekat radi, troškovi se povećavaju. Na tu sumu se dodaju i troškovi poslovanja, plate, tehnički inventar i slično. Osim toga, postoje strogi propisi koji nalažu kad i šta mora da se servisira, kako bi se osigurala bezbednost objekta, gledalaca i svih učesnika na nekoj manifestaciji. Na primer, krov, liftovi, sistem protivpožarne zaštite, rashladni sistem, zaštitne ograde i stakla, sistem uzbunjivanja …. Za Beogradsku arenu ti troškovi su dodatno oko 40-50.000 evra mesečno”, dodaje Petričević.

Sa ranije pomenutim troškovima redovnog održavanja, to ukupan rashod na godišnjem nivou podiže do cifre od oko milion i po evra. Čak i u godinama najboljeg poslovanja, deo troškova redovnog održavanja Arene pokrivao je grad Beograd iz budžeta.

Ne treba zaboraviti ni problem nasilja na stadionima i značajne materijalne štete koje huligani mogu da naprave, koje mogu da predstavljaju značajan trošak.

Ko može da napuni stadion od 60.000 mesta?

Sasvim je sigurno da bi i održavanje Nacionalnog stadiona dosta koštalo, jer i za takav objekat treba platiti obezbeđenje, osiguranje, struju, vodu, održavanje terena i slično. Međutim, u odnosu na budući Nacionalni stadion, Beogradska arena, čini se, ima više mogućnosti da ostvari zaradu.

Najpre, s obzirom da je reč o objektu zatvorenog tipa, nudi mogućnosti za održavanje utakmica šireg dijapazona sportskih događaja nego stadion, a poseta ne zavisi ni od vremenskih uslova. Osim toga, Arena se nalazi u širem centru Beograda, odlično saobraćajno povezana sa svim delovima grada, što se za Ostružnicu, gde se planira gradnja stadiona, ne bi moglo reći.

Jedna od ideja je bila i da se pronađe strani investitor koji bi uložio sredstva u gradnju nacionalnog stadiona, u čijem bi sastavu bili i drugi komercijalni sadržaji, ali se ta opcija više gotovo i ne pominje, a s obzirom na određenu lokaciju, teško je reći koji bi to komercijalni sadržaji imali ozbiljnu posetu.

Stadioni u Češkoj i Mađarskoj manji i jeftiniji

Češka i Mađarska, države koje su po veličini slične Srbiji, ali imaju po dva i po miliona stanovnika više i bolji standard, odlučile su se da grade stadione trostruko manjeg kapaciteta od onog koji planira Srbija i isto toliko puta jeftinije.

Tako je u Pragu prošle decenije za 37 miliona evra izgrađena Eden Arena, kapaciteta 21.000 mesta. Ovaj stadion je bio domaćin UEFA Superkupa 2013. godine, a koriste ga reprezentacija Češke i klub Slavija.  

U Mađarskoj je na mestu starog stadiona, pre pet godina završena gradnja Grupama Arene, koja je koštala 40 miliona evra i ima 22.000 mesta. Osim mađarske reprezentacije, koristi je i klub Ferencvaroš. Istina, Mađari sada grade još jedan stadion kapaciteta oko 67.000 mesta u Budimpešti, čija se vrednost procenjuje na 300 miliona evra.

S druge strane, neke zemlje, koje su gradile velike nacionalne stadione namenski za velika međunarodna takmičenja, sada imaju problem da plate njihovo održavanje, pošto se ti objekti slabo koriste. To je, recimo, slučaj sa nacionalnim stadionom Manne Garrincha u Braziliji, jednom od najvećih gradova u Brazilu, građenim za potrebe Svetskog prvenstva u fudbalu i Olimpijskih igara u toj zemlji, koji se nakon tih manifestacija retko koristi, iako je u njegovu izgradnju uloženo 800 miliona dolara.

 

S druge strane, Arena se tokom protekle decenije ustalila i kao mesto brojnih koncerata i predizbornih političkih skupova, što je donosilo dodatni prihod. Pitanje je koliko je muzičara ili političkih partija spremno da plate zakup stadiona, verujući da mogu da ga napune i makar vrate uloženi novac.

Veći broj različitih događaja koji se održavaju u Areni lakše privlači sponzore. Tako je Beogradska arena uspela najpre da proda ime Komercijalnoj banci (tada se zvala Kombank arena), a potom i hrvatskoj Atlantik grupi (sada se zove Štark arena). Pitanje je, međutim, koja bi firma pristala da plati da njeno ime nosi objekat u slabo naseljenom mestu na periferiji, na kojem se odigra tek poneka utakmica reprezentacije godišnje.

Na nacionalnim stadionima u drugim zemljama, osim reprezentacija, igraju i fudbalski klubovi, što povećava stepen njihove iskorišćenosti. Dva najveća fudbalska kluba u Srbiji Crvena zvezda i Partizan već imaju stadione na kojima igraju, a ozbiljnije posete, ova dva kluba beleže samo kada igraju međusobno ili poneku utakmicu u evropskim kupovima, gde obično ne postižu značajnije rezultate.

Još nema nema studije isplativosti

Čak i da se odluče da za mečeve u evropskim takmičenjima zakupe Nacionalni stadion, pitanje je da li za to imaju finansijske mogućnosti, budući da poslednjih godina ni struju ni porez nisu redovno plaćali, pa su se ti dugovi merili stotinama hiljada evra. Ostaje, naravno, opcija da im država besplatno ustupi stadion, ali to onda opet ide na teret poreskih obveznika.

Čak ni fudbalska reprezentacija, koja je dobro odigrala kvalifikacije za Svetsko prventsvo u Rusiji, nije imala naročitu posećenost – samo na dve od pet utakmica na domaćem terenu, uspela je da privuče oko 40.000 gledalaca, pri čemu je pitanje koliko je ulaznica zaista kupljeno, a koliko besplatno podeljeno. 

Kada je reč o tvrdnji ministra Malog da bi Nacionalni stadion mogao da privuče neka velika evropska takmičenja poput finala Lige šampiona ili Lige Evrope, novinar Sport kluba Vladimir Živković smatra da to nije dobar argument, jer organizacija takvog događaja, kako kaže, može da se dobije jednom u 15 do 20 godina.

U nedostatku ekonomskih argumenata Vlade Srbije za gradnju ovakvog objekta, budući da nikakva analiza ili studija isplativosti nije objavljena, za sada je nejasno zašto bi država ulagala desetine, pa i stotine miliona evra u objekat koji bi se malo koristio, a zahtevao bi i dodatna sredstva za održavanje. Možda bi taj novac mogao da obezbedi i Fudbalski savez Srbije, ali da bi dobili sredstva od FIFA potrebni su dobri rezultati reprezentacije.

U situaciji u kojoj građani nemaju dovoljno informacija koliko država sada izdvaja njihovog novca za opstanak dva najveća, ali prezadužena kluba, najava još jednog skupog i najverovatnije neisplativog projekta otvara pitanje opravdanosti smanjenja plata i penzija.

Nejasno je i šta bi se u tom slučaju desilo sa postojećim stadionima Crvene zvezde i Partizana, koji se nalaze na atraktivnim lokacijama. Da li bi država ulagala i u njihovu rekonstrukciju ili bi se išlo na njihovo rušenje i gradnju drugih sadržaja ili na privatizaciju klubova?

Pomenuta cifra od 150 miliona evra dovoljna je da se izgrade tri bolnice poput dečje bolnice Tiršova 2, čija je gradnja već najavljena, odnosno 70 do 80 novih vrtića ili domova zdravlja u zemlji koju napušta sve više lekara u potrazi za poslom, a roditelji traže vezu da upišu dete u vrtić.

Izvor: Al jazeera