Srbija između bojkota parlamenta i bojkota izbora

Na prosvjedima koji se održavaju svake subote u Beogradu, među brojnim zahtjevima, čuo se i onaj da zastupnici opozicije jednostavno napuste parlament nezadovoljni pozicijom, odbijanjem svakog zahtjeva i ignoriranjem svih amandmana. S druge strane, dio opozicije najavljuje mogući bojkot prijevremenih izbora koje ponovno najavljuje predsjednik države Aleksandar Vučić. No, jedan od njegovih prethodnika, a danas jedan od čelnika opozicije, Boris Tadić upozorava: bojkot se mora dobro pripremiti. U svemu tome, postavlja se pitanje koliko je politički mudro bojkotirati parlament, ali i izbore bez obzira koliko se u teškoj situaciji nalazila opozicija i kolikogod bila teška politička, društvena, ekonomska situacija.

Al Jazeerini sugovornici upozoravaju da reakcija vlasti i ne bi bila „spektakularna“, niti da bi se opozicija trebala odazvati izborima posebno u uvjetima „sve brutalnije i složenije“ političke scene u Srbiji.

Kad bi se zastupnici opozicije doista odlučili bojkotirati rad parlamenta, Duško Radosavljević, profesor na Fakultetu za pravne i poslovne studije „Dr Lazar Vrkatić“ u Novom Sadu, smatra da bi reakcija vlasti bila da „'proguraju’ kroz Skupštinu što veći broj zakonskih predloga jer njima opozicija u parlamentu ne treba, kao ni u široj političkoj areni“. „Ogoljenoj političkoj sili, oličenoj u vladajućoj koaliciji u Srbiji nije potreban korektiv, pa ni ovakav, dosta slabašan, kakav je trenutno u Skupštini“, dodaje.

Stojiljković: Svakako treba podizati tenziju

Prema stajalištu Zorana Stojiljkovića, profesora na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, „dosadašnja iskustva pokazuju da svi bojkoti, izborni i politički, imaju smisla ako su vremenski oročeni, imaju jasan povod (koji vređa obraz i dostojanstvo ljudi) i formulisan kontrapredlog kako bi procesi i institucije trebali da funkcionišu“. Ono što je, po njemu, još važnije jeste i da bojkot bude „jedinstven stav opozicije i jasno predočen i dostupni javnosti koja im pruža relativno brojnu i koliko-toliko formalizovanu podršku“.

„Ništa od toga još nije na delu, ali svakako treba podizati tenziju i taktički rasporediti poteze jer sistem nije u vidljivoj krizi i još ima resurse moći u svojim rukama. Primera radi, limitirano prisustvo u parlamentu treba kombinovati sa nekim formama narodnog konventa i rasprava da bi se razbilo rašireno uverenje da ni ovi neće biti bolji i drugačiji. Građanska neposlušnost, odnosno civilno i sindikalno (samo)organizovanje moraju odigrati korektivnu ulogu“, smatra Stojiljković.

Na činjenicu da „opozicija do sada nije našla pravi pristup u suprotstavljanju uništavanju demokratskih standarda i posebno izbornog procesa koji je postepeno derogiran od 2012. godine“, ali i da u Srbiji više nisu mogući pošteni izbori“, ukazuje i Sonja Biserko, predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava. Smatra da „odgovor treba tražiti u prirodi ovog režima koji koristi sve raspoložive mehanizme, od kojih su neki na ivici legitimnosti kako bi sačuvao potpunu kontrolu nad političkim životom“.

„Svesno su demonizirane sve opozicione partije i njihovi lideri, tokom svih šest godina vodi se besomučna kampanja protiv kritičnog mišljenja. Došlo je do toga da su nezavisni mediji marginalizovani, da su svi kritični glasovi kriminalizovani ili su pod stalnom represijom i sl. Opozicija je bila u stalnoj defanzivi i skoncentrisala se isključivo na ličnost predsednika Vučića. Tako, umesto da se, recimo, angažuje na pitanju Kosova, ona je je rešila da na tom pitanju ruši Vučića kao izdajnika. To je veoma kratkovido, jer taj problem ostaje  ukoliko i oni dođu na vlast“, govori Biserko.

‘Kada je bojkot imao nekakvog smisla?’

Korak dalje u komentaru mogućeg bojkota parlamenta, ali i izbora ide sociolog Miloš Baković Jadžić iz Centra za politike emancipacije tvrdnjom da vlasti „verovatno ne bi reagovale na neki spektakularan način – delom jer im od ovakve opozicije ni ne preti preterana opasnost, ni na ulicama ni u institucijama, a delom jer režimu, prevejanom u medijskim spinovima, ne bi bilo teško predstaviti takav potez opozicije kao neodgovornost nerelevantnih političkih aktera“.

„Moguće je ipak da takvo ignorisanje poteza opozicije od strane vlasti ne bi glatko prošlo u Briselu i Berlinu. Onda bi se kao rešenje za nekakvu krizu mogli nametnuti nekakvi izbori, na kojima bi vladajuća koalicija verovatno pobedila, sve i da imamo fer izbore, a kamoli u ovakvoj situaciji. I onda se možemo vrteti u krug, unedogled. Verovatno sve do onog momenta dok se ne pojavi opozicija suštinski drugačija od papazjanije nekadašnjih ‘demokratskih’ vlastodržaca i svih njihovih derivata i onih opozicionara koji su veći nacionalisti od aktuelnog režima. Takve priče više ne prolaze, i narod to zna i Vučić to zna. Jedino se Dragan Đilas, Boško Obradović i Vuk Jeremić prave da to ne znaju“, kaže Baković Jadžić.

Na ponovljeno pitanje bi li eventualni bojkot opozicije, ali cjelokupne opozicije potencijalnih parlamentarnih izbora, koji su u Srbiji vrlo česta pojava posljednjih godina, imao smisla i kako bi se odrazio na demokratske procese, Baković Jadžić odgovara pitanjem: „Kada je bojkot zaista imao nekakvog smisla?“

Podsjeća kako „ni devedesetih bojkot nije stvorio nekakav poseban učinak, jer Milošević nije srušen bojkotom, već učešćem opozicije na vrlo nedemokratskim izborima“, uz napomenu kako su „međunarodne okolnosti tada bile drugačije“.

„Možda bojkot danas može donekle da pojača obesmišljavanje postojećeg sistema, ali ni to do kraja: jer sistem je već obesmišljen, a ne mogu ga iznova osmisliti isti oni koji su obesmišljavanje i započeli. Opet se vraćamo na pitanje ko su akteri koji nude novodnu alternativu Vučićevom režimu. I nije samo stvar sa konkretnim akterima, partijama i liderima. Problem je i u bajatim ili mlakim političkim idejama i zahtevima iza kojih oni stoje. Ne može se ovakav režim kritikovati na način koji to radi najveći opozicioni blok. Pritom, uvek će biti delova istinske ili kvazi opozicije koji će na izborima učestvovati. Nije lako zamisliti smislen, uspešan i kompletan bojkot“, konstatira Baković Jadžić.

‘Nema smisla stvaranje paralelnog parlamenta’

Moguće izbore Radosavljević naziva „svojevrsnom ‘navlakušom’ režima“ i dodaje da, „ako bi se opozicija na njih odazvala, nije ništa bolje ni zaslužila“. „Žrtvovati ideju oslobođenja države od rđavog režima, za nekoliko lukrativnih mesta, pokazalo bi jalovost srpske političke scene, što nije neka novost ovde, ali bi za dugo vremena ostavilo društvo bez ikakve nade u boljitak. Treba bojkotovati, pa pustiti da se sva bestijalnost ovoga režima prikaže u svom svetlu“, objašnjava.

Opozicija nije ponudila viziju Srbije

„Opozicija do sada nije ponudila viziju Srbije niti se distancirala od Miloševićevog programa, osim delomično, tu i tamo, kad joj odgovara. Ima i veoma ambivalentan odnos prema nedavnoj prošlosti što je ključ za neki novi početak“, ukazuje Sonja Biserko.

Prema njezinim riječima, „politički prostor je prazan i čeka novo lice koje će mobilisati građanstvo za novu viziju Srbije“. „I zato odluka o bojkotu izbora, pre svega zavisi od toga kakva će biti ponuda i da li će aktuelna opozicija naći zajednički imenitelj za novi početak.  Bojkot može biti poguban za opoziciju (to je svojevremeno prošao i Zoran Đinđić), jer uvek se mogu naći opozicione partije koje će legitimisati izbore. Da bi takva odluka bila validna opozicija mora imati dobro osmišljen razlog, jer građani treba da dobiju pravu poruku“, dodaje.

Stoga misli i da nema smisla stvaranje paralelnog parlamenta kako se to nedavno, vrlo kratko, i pokušalo, nego da je „potrebna odlučna politička akcija buđenja građanstva i stvaranje političkih pretpostavki za koncipiranje razvoja moderne države i društva“. U te pretpostavke ubraja „zakonske okvire za političko delovanje, za rad nevladinog sektora i strukovnih organizacija, uključenje univerziteta u projekcije razvoja, nove javne politike, vezane za obrazovanje, zdravstvo, nauku i kulturu, oslobađanje privrede i igranje na kartu poljoprivrede, program za zaustavljanje i povratak onih koji odlaze“.

Nabrajao bi, kako kaže, „još mnogo toga što umesto ‘svemirskih tema’ – Kosovo, ratovi, granice, geostrategija, treba državi i društvu“, no boji se da sve to „trenutna opozicija ne može da shvati, a neki među njima ni da prihvate“. „Personalna pitanja – Kurta ili Murta su periferna kod ozbiljne politike“, dodaje.

Ograničen prostor za djelovanje

Biserko ipak ukazuje kako se „opozicija objektivno nalazi u složenoj situaciji zbog veoma ograničenog prostora za delovanje“, ali i dodaje kako „do sada nije uspela da osmisli novi program“. Konstatira da opozicija u Srbiji „i sama luta između Istoka i Zapada, nema jasne poruke o ekonomskom programu, nije se odrekla prošlosti, dakle i sama bi morala ozbiljno da se pozabavi sobom“.

„Ne bi trebalo potcenjivati Vučića koji veoma vešto meandira u datim unutrašnjim i spoljnim okolnostima. No, ni to neće trajati večno. Ono što je uočljivo, čini mi se, jeste njegova paranoja, što se očituje sve većom sklonošću ka nasilju. Bez obzira što još uvek uživa visoku podršku, protesti, makar tek u začetku, njega uznemiruju i njegove poruke su veoma preteće. Mislim da njegov odlazak sa vlasti neće biti ‘nežan'“, prognozira Biserko.

Upozorava i kako će „nezadovoljstvo građana rasti, ali ono još uvek nema relevantan politički subjekt koji bi ga kanalisao na pravi način“. „Ukoliko se to ne desi Srbija ulazi u opasnu fazu – autokratija ili anarhija“, zaključuje Biserko.

Izvor: Al Jazeera