Pati li društvo u Srbiji od nedostatka empatije?

Snimak iz jednog beogradskog tramvaja, na kojem se vidi kako je odrastao muškarac pokušao da napastvuje maloletnu devojčicu, dok su ostali putnici sve to posmatrali ne reagujući, uzburkao je javnost u Srbiji. Istina, više onu virtuelnu.

Policija je već sutradan uhvatila napasnika, ali je manje od 24 sata bilo dovoljno da se po društvenim mrežama razlije talas ogorčenosti zbog izostanka reakcije ostalih putnika, ali i poziva na linč napasnika, uz deljenje njegove fotografije.

Slučaj je otvorio pitanja da li su ljudi u Srbiji nesolidarni, pate li od nedostatka empatije ili viška apatije, odnosno jesu li otupeli na nasilje, koje gledaju u udarnim terminima na pojedinim televizijama sa nacionalnom frekvencijom ili čitaju o njemu u štampanim medijima.

“Ako govorimo o samom slučaju, treba da imamo u vidu da mi iz tog snimka ne možemo pouzdano da znamo šta se dešava. Nema tona i ne znamo kakva je bila reakcija putnica u tramvaju, da li su povikale ili ne. Ali svakako smo kao javnost dočekali taj snimak kao dokaz da smo mi neosetljivi na takve strašne događaje koji se dešavaju oko nas. I takva naša reakcija govori o tome da se bojimo tog nereagovanja”, objašnjava sociolog Dalibor Petrović, profesor na Beogradskom univerzitetu.

“ Mi zaista mislimo da smo nesolidarni. Ja ne mislim da je u praksi nivo nesolidarnosti tako veliki, da ljudi ne bi reagovali, ali zapravo ta naša reakcija govori o osećaju da smo postali bezosećajni i da je to alibi za nereagovanje. Da zapravo kad vidimo jedan takav snimak, mi kažemo sebi: evo, niko ne bi reagovao ni za koga, mi živimo u takvom društvu i onda je opravano da ni ja ne reagujem kada se nađem u takvoj situaciji. To je dokaz da niko ne bi reagovao ni da sam ja ugrožen. I to je jedan nivo priče”, kaže Petrović.

Nisu svi heroji

Drugi nivo je, dodaje, da nisu svi ljudi koji se nađu u takvoj situaciji heroji. “Većina će pre da se skloni iz rizične situacije, nego da odreaguje. Retko ko će da se baci na oružje ili da žena skoči na muškarca u punoj snazi”.

Ipak, u komentarima se mogao naći i podsetnik na neko drugo, “bolje vreme”. Jedan od primera koji se obično navodi kao podsetnik na solidarnost koja je nekad postojala jeste slučaj ubistva turskog ambasadora u Beogradu 1983. godine, kada su građani koji su se zatekli u blizini nakon pucnjeva, počeli da jure naoružane atentatore.

Na pitanje kako je došlo do tolike promene u reakcijama ljudi, Petrović kaže da je osamdesetih godina prošlog veka “postojao sistem koji je funkcionisao, u kojem kriminal nije bio toliko prisutan, u kojem smo imali osećaj da smo svi poželjni da doprinesemo njegovom funkcionisanju i da nam on zauzvrat vraća nešto što smo mu dali. U takvom sistemu, zajednici, trudite se da sačuvate takav poredak”.

“Sada imamo sistem koji umesto kolektivizma i zajedničkog dobra propagira individualizam i dobro pojedinca i uz to sistem koji ne funkcioniše, gde politička ili druga elita zloupotrebljava sistem ne bi li pribavila neku ličnu korist. I onda se svaki čin koji teži ka zajedničkom dobru smatra suvišnim, kao nešto što neće imati efekat, a nosi rizik po onog ko pokuša takav čin”, objašnjava sociolog Petrović.

Psiholozi dodaju da u ovom slučaju ima elemenata onog što se naziva difuzijom odgovornosti,kada ljudi u grupi prisustvuju nekom nemilom događaju, ali ne reaguju, čekajući da neko drugi to učini.

Ova pojava je u teoriji poznata i kao Genovese sindrom ili “efekat posmatrača”, a ime je dobila po slučaju ubistva koji se dogodio u Njujorku šezdesetih godina prošlog veka. Tada je Winston Moseley (29) ubio Catherine “Kitty” Genovese (29) ispred ulaza u njenu zgradu, a mediji su preneli da je čak 38 osam ljudi čulo krike ili videlo napad, ali da nijedan od njih nije pozvao policiju. Nekoliko decenija kasnije, verzija koju je objavio New York Times dovedena je u pitanje, jer su bili sporni dokazi na osnovu kojih se tvrdilo da je baš 38 ljudi znalo šta se dogodilo i nije reagovalo, ali je u međuvremenu ovaj slučaj bio povod za brojna istraživanja o ponašanju ljudi u sličnim situacijama.

Kad me napadnu, vičem “požar”, a ne “silovanje”

Jedna žena je na Twitteru napisala da ju je baka naučila da ako je neko napadne, ne viče “silovanje”, nego “požar”! “Pošto je ljude baš briga za mene, a izaći će da bi spasili sebe i svoju imovinu…”, napisala je i zaključila da posle snimka iz tramvaja može da kaže da je njena baka bila u pravu.

“Ima tu istine, ali treba imati u vidu dve stvari – najpre, požar je nekako neutralan, bezličan, ali i nešto što može i nas da zahvati, ako ne reagujemo. S druge strane, postoji i strah od ljudskog bića, od napadača, koji može biti opasan i po nas ako se umešamo”, objašnjava psiholog Marija Asanović.

Dvogodišnjak kojem niko nije pomogao

Slučajeva u kojima je primećen “efekat posmatrača” bilo je i u drugim zemljama širom sveta, a neki od poznatijih dogodili su se u poslednjih nekoliko godina.

Jedan od njih je pre sedam godina uzburkao javnost u Kini. Dvogodišnje dete, koje je prelazilo ulicu, udario je kombi. Dok je ležalo pored puta, čak 18 ljudi je prošlo pored i nikom nije palo na pamet da ga podigne i pozove pomoć. Dok je naišao prolaznik koji je to učinio, dete je još jednom pregazio drugi kamion i ono je kasnije podleglo povredama.

Indijski i pojedini britanski mediji preneli su prošle godine priču o slučaju silovanja u indijskom gradu Visakhapatnamu. Ženu iznemoglu od gladi silovao je na sred ulice usred dana pijani čistač. Niko joj nije pomogao, a mnogi su snimali prizor mobilnim telefonima. I tamošnji mediji postavljali su pitanje da li indijsko društvo upada u apatiju.

Upravo strah od napadača mogao bi, smatra, da bude jedan od razloga za izostanak reakcija putnika u tramvaju. Pre nego nedostatak empatije, kako se moglo čitati na društvenim mrežama, kaže.

Za slučaj koji se dogodio u beogradskom tramvaju, ni sama nije sigurna da li bi se umešala, ali kaže da bi najverovatnije pozvala policiju.

I sociolog Dalibor Petrović kaže da ne treba previše očekivati od putnika, pre svega žena, koje su se našle u tramvaju. “Pogotovo u društvu u kojem smo naučili da krivac izađe na kraju kao pobednik, bez kazne”.

“To je taj novi nivo priče u kojem mi kao pojedinci nemamo osećaj da će nas država zaštititi ako odreagujemo. Osnovna osobina i osećaj koji imamo u ovom društvu je nepoverenje – u druge ljude, u sistem, i iz tog nepoverenja se rađa neka vrsta egoističnog nagona za samoodržanjem. Nismo mi loši ljudi, nego se prosto bojimo da nam niko neće pružiti ruku i trudimo se samo da preživimo i to mi je negde objašnjenje za nereagovanje putnika u tramvaju”, kaže Petrović.

Društvene mreže smanjuju empatiju

Na pitanje mogu li se razlozi nereagovanja ljudi u ovakvim situacijama tražiti u činjenici da su građani u današnje vreme delimično oguglali na prizore svakojakog nasilja, koje im se servira na pojedinim televizijama u reality emisijama ili u izveštajima iz “crne hronike”, a da s druge strane, mogu da reaguju virtuelno, putem društvenih mreža, Petrović potvrđuje da postoji ta teza da smo “kao društvo anestezirani,  jer nam se u udarnim terminima preko nekih televizija serviraju razne gluposti koje nam se serviraju kao nešto normalno i opšte prihvaćeno”.

“Ipak, mi se od toga branimo nekim filterima, ne reagujemo previše na to.  S druge strane, svako ko je video snimak iz tramvaja, reagovao je iz stomaka. Retko ko je ostao imun na njega. A kad gledamo slične situacije u realitiju, doživljavamo ih nekako s distancom, kao režirane ili makar kao izbor tih ljudi. Osnovno osećanje je osećanje straha da nas niko neće zaštiti, nepoverenja jedni u druge i to je poruka koju reality emituje – da je u državi sve dozvoljeno, pa i da u udarnom terminu imate sadržaje koji bi trebalo da budu na scramblovanim kanalima, a državna tela ne da ne reaguju na takve sadržaje, nego ih praktično podržavaju. U takvim okolnostima, prosečan pojedinac je konfuzan i zbunjen i njegova reakcija na to je povlačenje. Dakle, ne anesteziranost, već odbrana povlačenjem u svoj mikrosvet”, zaključuje Petrović.

Marija Asanović navodi da je jedan od efekata društvenih mreža smanjenje empatije. “Mi više ne vidimo drugo ljudsko biće onako kako smo ga nekad videli. Postoji veći stepen izolacije. S druge strane, nisam sigurna u uticaj onoga što vidimo u reality emisijama. U krajnjoj liniji, ljudi su nekad gledali javna pogubljenja, vešanja, pa nisu izgubili osećaj empatije”, dodaje Asanović.

Izvor: Al Jazeera