Temelkuran: Turci su zamorci globalnih političkih promjena

Dvadeset godine karijere joj je oduzeto, a to je i dalje najmanje što je moglo da se desi (Ustupljeno Al Jazeeri)
Dvadeset godine karijere joj je oduzeto, a to je i dalje najmanje što je moglo da se desi (Ustupljeno Al Jazeeri)

Ece Temelkuran je turska književnica, novinarka i aktivistkinja koja se, pored ostalog, bavi temom ženske emancipacije, političkim zarobljeništvom, tursko-kurdskim i tursko-jermenskim pitanjem. Dobitnica je nagrade “Pen for Peace” i proglašena je turskom novinarkom godine.

Zbog kritike Erdoganove vlasti 2012. dobila je otkaz. Od tog perioda objavila je desetak knjiga proze od kojih su najpoznatije Planina boli, Zvuk banana i Žene koje pušu u čvorove.

  • Zatičemo vas na Edinburškom festivalu knjige gde vlada veliko interesovanje za Vaš roman Žene koje pušu u čvorove’ . Recenzije opisuju knjigu kao važnu priču o borbi žena za mesto pod suncem i kao uzbudljiv roman koji osnažuje žene. Ponovo je u pitanju dokumentovanje turobne stvarnosti, a šta je konkretno poslužilo kao inspiracija?

Nadahnule su me žene koje sam susretala kroz život. Kao novinarka sam uglavnom bila posvećena temama vezanim za žene koje se suočavaju sa ekstremno teškim okolnostima. Tako da su svi likovi, na neki način, kombinacija upravo tih žena koje sam sretala kao novinarka u nekoliko zemalja, u neshvatljivo teškim uslovima života. Ali, to je samo jedna perspektiva. Gledajući na drugi način, mogu reći da sve te žene žive u meni. Ti likovi su zapravo ja – iseckana na komade. Jer, kad malo bolje pogledam – svaka od njih jeste nalik meni. A, opet, nijedna nije ja. Stoga, moj metod pisanja je na granici realnog i fikcije. No, nisam o tome odlučila neopravdano.

Već, kada živite u jednoj zemlji ludila, ta tanka linija između stvarnog i nestvarnog postane još više zamagljena. Naime, na toj samoj liniji razgraničenja se odvija život. I tu se nalazi moja književnost, negde između. Svi romani koje sam napisala su na određeni način dokumentarni. Kada sam pisala Zvuk banana u Bejrutu istraživala sam šest meseci. Kada sam pisala Žene koje pušu u čvorove u Tunisu, takođe su to bili meseci analize realnosti. Moj skorašnji roman, koji izlazi na engleskom u novembru, Vreme nemih labudova’(koji se bavi vojnim udarom u Turskoj iz 1980.) je isto dokumentaristički. I priče se, rekla bih, odvijaju kao dokumentarna stvarnost. Tako da je moja glavna inspiracija bila sama stvarnost. Ali, sulud tip stvarnosti kojoj sam izložena.

  • Neke od Vaših kolega pisaca govore o tome da pisanje koje nastaje u konfliktnim uslovima može da emancipuje. I Vi ste, još jedanput, ženska pitanja postavili kao otvoreno politička. Međutim, kako naći način da se neko vrlo osetljivo političko istakne u priči, a da ne bude na nivou dnevno-političkog?

U kontekstu ženske emancipacije, smatram da žene uče kroz priče. I to je skoro nasledno. Gotovo da postoji nešto u njihovom genetskom kodu što seže hiljadama godina unazad. Dakle, priče jesu važne jer učimo jedne od drugih, a učimo i od sebe samih. Jer, žene imaju sklonost da brzo zaborave ono što znaju. Život nas uči mnogo stvari i mi postanemo starije i zrelije. Ali, žene i pored toga često zaboravljaju koliko su jake i sposobne. I, najvažnije, koliko su dragocene. Pripovedanje, u tom smislu, podseća žene na njihovu vrednost; na njihovu snagu i prisustvo u svetu.

A, u domenu generalne politike, pripovedanje i priče često su izvan terminologije real-politike koje je uglavnom vrlo uska i limitirana. To sam videla dok sam pisala Duboku planinu (o tursko-jermenskim podelama). Ceo svet je postao bojište, i veoma je provocirajuće upotrebiti ‘G’ za genocid. Tako da sam se koncentrisala da sagledam obe strane. Videla sam da su i Turci i Jermeni imali velike problema da čuju priče jedni od drugih. Ta reč – genocid – funkcionisala je poput električne ograde. Tako da sam ja pokušala da napišem priču o Jermenima bez korišćenja slova G. I to je, čini mi se, bila knjiga o Jermenima koju su Turci najviše čitali. Jer, pričama se uvećava naše razumevanje i šire se vizije o stvarima. Priče omogućuju ljudima da uhvate značenje života mnogo bolje nego bilo koja politička terminologija.

  • Činjenica da ste ostali bez posla usled političkog pisanja uperenog protiv Erdoganovog režima dosta govori za sebe. Koliko je danas opasno biti novinar u Turskoj, ali i globalno?

Platila sam najmanju cenu, ako to uporedimo sa primerima drugih. Mojih dvadeset godina karijere mi je oduzeto. Ali, kažem, to je još bilo najmanje što može da zadesi novinara u Turskoj kada se on ili ona usprotivi političkoj moći. Svako može otići u zatvor, čak ne morate biti ni profesionalni novinar. Dovoljno je da nešto tvitujete i neko bi mogao da vam zakuca na vrata. A takođe, postoji i globalna strana problema. Kao što možemo da vidimo, ne samo na Bliskom istoku već i u Evropi i Sjedinjenim Državama, sve je više političkog mešanja i političari često uzimaju medije i novinare za svoju metu. Novinari su izlgeda postali ulov dana za nove populističke lidere. Svi desničarski lideri uperili su prst u njih. Tramp im preti. Čini se da su novinari žrtveni jarci u globalnom kolapsu sistema. Tako da je za mene Turska eksperimentalno mesto gde se vrše ogledi o nadolazećem dobu, a to je doba uspona autoritarizma i post-istine u mnogim zemljama; ljudi koji žive u Turskoj su zamorci globalnih političkih promena.

  • Uprkos tekućoj krizi u Turskoj koja se širi, u poslednjih nekoliko godina bilo je masovnih protesta koji su, prema mišljenju mnogih, nastajali kao spontana reakcija u odnosu na diktaturu. Možete li da predvidite hoće li skoro do nečeg sličnog doći?

Kada su počeli protesti u Gezi parku 2013., prvog dana protesta koji je bio manjih dimenzija sam rekla – ovo će biti poput Tahrira. I onda su se mnogi ljudi ismevali tom mom predviđanju. Tako da, ne želim ponovo da predviđam i da me ismevaju. Ali, meni je zaista bilo jasno da će Gezi poprimiti tako velike dimenzije. Postojao je taj osećaj društva da ”što je mnogo – mnogo je”.

A sada smo prešli i prag tog osećaja. Mi smo prevazišli granicu tog ”što je mnogo – mnogo je” usled  autoritarizma koji se neprekidno povećava. U zemlji je došlo do etičkog kolapsa i obesmišljavanja zakona. A kada se to dogodi, kada su sva prava narušena, kada nema države da te štiti – to znači totalni osećaj nesigurnosti za pola zemlje. Uglavnom, zaista ne mogu da predvidim u ovom trenutku šta će na kraju biti i svetlo na kraju tunela čini se prilično slabim. Ali, ovo ću reći: dan pre protesta u Gezi parku 2013. niko, uključujući i mene, nije mogao da predvidi da će biti toliko veliki. Dakle, bilo koja nepredvidiva stvar može se desiti u Turskoj. I to je u isto vreme lepota i ludost moje zemlje.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO