Gorka lekcija historije: Poljaci zaboravili Varšavski ustanak

Ironija sudbine desila se danas u Varšavi, dok su hiljade Poljaka marširale kako bi obeležile prvi dan Varšavskog ustanka 1944, jednog on najkrvavijih i najokrutnijih u istoriji Evrope, koji je doveo do apsolutnog masakra grada.

Varšava je 1944. krenula u borbu sa svojih 50.000 vojnika, koji su imali naoružanje za samo nekoliko dana, i to tek svaki deseti od njih. Poljaci su morali da se suprostave nemačkim tenkovima, borbenim avionima, artiljeriji i automatskom oružju.

Grad je opstao do 2. oktobra 1944. Nakon završetka borbi sa Nemcima, Varšava je podsećala na istočni Alep iz poslednjeg rata. Grad je bio sravnjen za zemljom, a oči saveznika gledale su negde drugde, dok je rezultat samih borbi dugo godina delio istoričare, koji i dalje razmatraju da li je vredelo proliti toliko krvi davne 1944.

Izgleda, ipak, da Poljaci, nakon izuzetno gorkih istorijskih lekcija za svojih skoro 100 godina postojanja na karti Evrope kao država nisu naučili previše. Varšava, koja je bila toliko napuštena od svojih saveznika, okreće pogled u drugom pravcu kad su u pitanju ti koji danas beže od rata i nasilja.

Ne pomažu apeli Evropske unije, koja je naložila ne samo Poljskoj, već i Mađarskoj i Češkoj, da reše problem prihvatanja migranata po sistemu kvota do kraja ovog meseca. Ne pomažu ni glasovi tih koji dobijaju počasti poljskih vlasti za borbu i žrtvu koju su podneli tokom Drugog svetskog rata, boreći se za jednu od najdragocenijih vrednosti na svetu, a to jest sloboda.

Veterani daju lekcije političarima

Vandka Tračik – Stavska, jedna je od ratnih veteranki koja je preživela ustanak 1944. godine. Ona je uputila apel poljskoj vlasti da ne okreću oči od dece koja stradaju u ratovima i da prime u Varšavu mališane iz Sirije.

Devedesetogodišnjakinja je uputila molbu vlastima kada joj je uručena titula počasne građanke Varšave. Molbu su preneli svi mediji u Poljskoj.

„Jako bih želela da Varšava primi povređenu decu (…) koja nisu puštena u našu zemlju, dok mi i dalje pamtimo našu decu povređenu tokom rata. Ljubazno vas molim da primite tu decu, kojoj treba pomoć, koja su povređena. Ali primite ih sa njihovim mamicama, jer deca bez majki ne mogu da se izleče, to znam iz iskustva“, rekla je Skalska u ponedjeljak, nakon što je primila titulu počasne građanke Varšave.

Drugi veterani Domovinske armije (AK), svi mahom u devedesetim godinama, nisu štedeli kritike na račun poljske vlasti. Veterani nisu zadovoljni kako političari dele narod, umesto da se bore za bolje sutra, sa naglaskom na borbu bez oružja.

General Scibor – Rylski, danas stogodišnji ratni heroj, obratio se Poljacima rečima: „Ja, stogodišnji ratnik Republike Poljske, pamtim kako je nastala naša otadžbina. (…) Ne znate šta je to prolivati krv za slobodu. I sva sreća što ne znate.“

General je apelovao na sve Poljake da poštuju druge ljude. Obratio se i predsedniku Andrzeju Dudi.

„Poljaci trebaju da imaju poštovanje, koje predsednik Duda tako često pominje, prema svim, nebitno kojih uverenja, porekla ili vere bili ti ljudi. Zapamtite, mladi, poštovanje prema svima treba da bude isto“, rekao je on.

Tišina i marševi desničara

„Bog, ponos, otadžbina“ jesu ideje koje su vodile u borbu današnje veterane Domovinske armije pre 73 godine, ali njihovo razumevanje za mnoge, izgleda i za vladajuću stranku Zakon i pravda, znače nešto sasvim drugo u odnosu na to čime su se vodili ljudi poput genenerala Rylskog i Stavske kad su stavili sopstvene živote na kocku za slobodu i nezavisnost Poljske.

Mnogi desničari u Poljskoj, koji promovišu mržnju, ksenofobiju i nasilje (Radikalno–nacionalni kamp, ONR) marširali su danas Varšavom kako bi obeležili godišnjicu borbe sa Nemcima.

Odali su počast veteranima, ali ne i idejama o kojima su borci govorili. Ironija je sudbine da se Poljska suprostavlja primanju izbeglica, dok je cela istorija njenog postojanja u modernom dobu, zapravo, izbeglištvo.

U izbeglištvu (Italija) čak je nastala i himna Poljske, Mazurek Dabrovskog, čija je melodija, ali ne i reči, uzeta za himnu bivše Jugoslaviju (Hej Sloveni). Poznata je činjenica da je najveću poljsku armiju u izbeglištvu vodio general Anders sa 116.131 poljskih građana, koji su izbegli u Iran 1941. godine.

Dvorski fotograf kojeg je zaposlio Šah Pahlavi, Gholam Abdol Rahimi, napisao je: „Poljaci koji su dolazili izgledali su jako loše. Bili su jako mršavi, bolesni, odeveni u neke krpe. (…) Moj poznanik, stolar, pravio je sanduke za njih, jer bi svakog dana pedesetak njih umrlo od umora“.

Civili s vojskom

Danas se tačno zna da u Andersovoj armiji nisu svi bili vojska – 41.128 osoba su bili civili, dok je sa armijom išlo i 14.922 dece. Danas u Iranu postoje grobovi tamo sahranjenih Poljaka, njih oko 3.000.

Prema istorijskim izvorima, u Iranu je organizovana 21 školska i zdravstvena institucija za poljsku decu 1942. godine.

Sedamdesetak godina kasnije, nemački ambasador u Poljskoj na dan godišnjice ustanka piše na Tviteru, na poljskom jeziku: „Danas, sećamo se žrtava nemačkih zločina (počinjenih) tokom ustanka“, a Američka ambasada šalje slike svog vodnika sa simbolom „Poljske u borbi“. Istovremeno, Poljska odbija da primi nekoliko hiljada izbeglica po sistemu kvota EU, te nastavlja zajedno sa Mađarskom i Češkom panevropski konflikt, jer iako ne prihvataju rešenja evropske zajednice kojoj pripadaju, sami nisu u stanju da ponude ništa bolje.

Alep izgleda kao Varšava nakon ustanka 1944, a Varšava okreće glavu, kao što su to radili Amerikanci i Englezi, dok je jedini akreditovani strani novinar u Varšavi, Julien Bryan, snimao strave Drugog svetskog rata 1939. i pozivao ceo svet da spašave nevine Poljake.

Izvor: Al Jazeera