Cijela Juga stala u jednu kafanu, nostalgija k'o meze

Skućila se u beogradskoj četvrti Savamala (jugo)nostalgija na jednom mestu – u “Kafani SFRJ”, svojevrsnom boemskom muzeju zaostavštine bivše države i njenog doživotnog predsednika, “najvećeg sina naših naroda i narodnosti”. Na zidovima trobojke s petokrakom, dve zakucane za plafon, iznad šanka dominira avnojevski grb sa šest baklji, zastavice svih republika… I sve to u društvu Titovih bista i fotografija, starih novčanica, srpa i čekića, parola “iz vremena kad je Jugom vladao duh bratstva i jedinstva, a među ljudima mir i poštovanje”. Za one koji se bratstva i jedinstva sećaju, za one kojima ni danas ne smeta ili ga opet požele, pa i za one koji su o “bratstvu i jedinstvu kao zenici oka svoga” samo slušali.

Ambijent ove kafanske nekadašnje države u malom, naravno, ne čini tek enterijer. Na šest stolova izgravirane su mape bivših republika, koliko ih je bilo u negdašnjoj Jugi, a ambijent svojim energijom i duhom upotpunjuju i ljudi koji dolaze u tih četrdesetak kvadrata, vraćaju se stalno ili povremeno – neki (pod)sećanja radi (“šta je bilo ili je moglo biti”), i oni drugi – koji ne žele da prihvate ovo što se sada zbiva diljem bivše zemlje.

Cijene skoro k'o u komunizmu

‘Naše cene primerene su vremenu kad je svako mogao da navrati u kafanu, makar na jedno piće sa društvom’, objašnjava Dragutin sadržaj cenovnika na kojem piše ‘Daj meni – daj njima’.

Tako domaća kafa i espresso koštaju manje od eura, pola litra piva euro i dvadesetak-trideset centi, rakija oko euro i po, a viski koji cent manje od dva eura…

Među bezalkoholnim pićima, uz standardnu ponudu, nezaobilazni su ‘kokta’ i ‘kvas’, ‘k'o nekad’.

A dolaze mnogi, izbegli – setni na bivši dom, mladi – koji skorašnju istoriju više uče u porodici nego iz udžbenika, turisti – koji o Josipu Brozu često znaju više nego mnogi među nama, a upravo za te namernike sa svih meridijana “Kafana SFRJ” je – čista egzotika.

Pionirske marame i ‘titovke’

“Ideja je bila da ovu našu kafansku kuću namenimo svima koji su voleli bivšu Jugoslaviju ili su slušali o njoj kao o ‘dobrim starim vremenima’. Hteli smo da za stolom – a svaki je izrezbarena mapa neke bivše republike – “ubode prstom” i pokaže odkle su mu koreni, gde je živeo, ili gde bi opet živeo. Ja sam otišao sam iz Peći, sa Kosova, radio na raznim kontinentima, plovio na brodovima kao konobar, mnoge zemlje obišao kao ugostitelj. I svuda sam sretao ljude koji su nostalgični prema SFRJ. E, tako je i nastalo ovo mesto”, priča vlasnik Dragutin Đekić, koji je kopredsednik ovog jugoslovenskog kafanskog kutka, u ortakluku s kolegom Milanom Vukovićem.

Dragutin veli da je “bio u poslednjoj generaciji Titovih pionira”, čega se još rado seća. Simbolično i tematski – konobari u ovom kafeu povremeno kao uniforme nose bele košulje, pionirske marame i plave kape “titovke”. Na starom radiju, odmah pored decenijama rabljene pisaće mašine, poređane požutele novine iz (ne)davnog doba i bivših republika, na zidu uramljena prva stranica ratne Borbe, stare registarske tablice…

Uloga Č i Ć u demokratiji

U ‘Kafani SFRJ’ prepričavaju se vicevi i romansiraju vlastita i tuđa sećanja, prave poređenja sadašnjeg i vremena prošlih, često sa Titom u glavnoj ulozi.

Tako, između ostalog, možete za stolom čuti šta bi Tito danas rekao o demokratiji i komunizmu:

‘Mala je razlika između mog socijalizma i vaše demokracije, samo u razlikovanju slova Č i Ć. U moje vrijeme su radnici primail plaĆu, a danas plaČu…’

“Mnoge stvari koje ovde vidite donose nam ljudi iz svojih, ličnih, pa čak i porodičnih kolekcija i spomenara, uključujući i stare fotografije sa Titom”, priča Dragutin i pokazuje ponosno jednu od njih na kojoj je pevač Nikola Karović “sa Maršalom, kojem je pevao čak 103 puta”, pa Tita na brodu “Galeb” kad je 1962. godine putovao za Egipat, bistu ustupljenu iz restorana “Park”…

“Istina, neke sitnije stvari nam krišom pokupe gosti i turisti, ali se i ne ljutim, jer uvek pomislim – neko odnese, neko donese”, sleže ramenima Dragutin i dopunjava stolove cenovnicima na kojima, uz petokraku, piše “Daj meni – daj njima”.

Besplatan pasulj za Dan Republike

Kako je nekad priličilo bivšoj državi, tako i sad u njenoj “kafanskoj nasledici” ne može bez praznika, naročito 29. novembra.

“Nekad slavljen kao Dan Republike, 29. novembar je za nas poseban – tad ispred lokala za sve svoje goste pripremamo pasulj iz kotlića, kuvanu rakiju i vino. I sve, naravno, gratis – praznično. Pevaju se, uz živu muziku, naše stare pesme Od Vardara pa do Triglava, partizanske Po šumama i gorama… Ori se tada ulicom, a dođu iz svih krajeva”, objašnjava Dragutin i kao da već zamišlja sledeći 29. novembar.

Među turistima iz regiona najviše je Slovenaca (“nećete verovati, oni su najveći jugonostalgičari i naši najčešći stari gosti, barem jednom mesečno svrate”), pa Makedonaca, a onda i svih ostalih.

‘Pavle Korčagin’ i pionirski doručak

U beogradskom naselju Zvezdara 2001. godine otvorena je kafana ‘Pavle Korčagin’, koja, shodno imenu glavnog junaka knjige Kako se kalio čelik, podseća na vreme komunizma, omladinskih radnih akcija, brigadira…

Na sajtu ovog restorana prikazan je i jelovnik sa specijalitetima, najblaže rečeno, neobičnih imena: ‘Živ mi ti’, ‘Da me vidi moja mila majka’, ‘Batak Daliborke Stojišić’, ‘AIR Srbija’, ‘Opanak'…

U Novom Sadu, pak, postoji kafana ‘Maršal Tito’, a u Kragujevcu ‘Jugoslavija’, gde je specijalitet pionirski doručak.

O čemu za kafanskim stolom, “uz čašicu i kaficu”, najviše priča? Nostalgija se, sudeći po pričama i vlasnika i pojedinih gostiju, ovde katkad skoro “može narezati k’o meze”.

“Kad se cugne koja više, uglavnom počinju priče, prisećanja i rasprave kako se u Jugi, uz Tita i u njegovo vreme, bolje živelo, kako smo mogli spavati po parkovima, a svuda putovali sa crvenim pasošem i bez viza. I obično se završi rečenicom i uzdahom: ‘Eeh, da nam je sada…. Rek’o bi čovek…’, kao da bi sad želeli da Tito ustane i da se vrati”, odaje kafanske tajne naš sagovornik.

“Mladi, ipak, više vole noćni provod, pa se, uz živu muziku, tokom jeseni i zime ovde do zore igra i peva uz melodije ex YU pop i rok muzike. Ovde se ne sluša turbofolk, ni Jeca, ni Ceca…”, kaže “vlasnik Jugoslavije” Dragutin Đekić.

“Svatim ponekad sa ekipom, ova kafana mi je fora, kao neki muzej. Moj deda je rođen u toj Jugoslaviji i dobro pamti to Titovo vreme, bio je omladinac, tako se to zvalo. Pioniri i omladinci… ha-ha-ha… Pričao mi je ponešto – kako su išli na radne akcije i zezali se. Mislim da se u ovom lokalu može osetiti malo te atmofere iz njihovog doba. I bila bi fora da se organizuju neke retro žurke o kojima su pričali, da vidimo kako bi to danas izgledalo”, kaže kroz glasan smeh 21-ogodišnji Ivan, kojeg bukvalno zatičemo na vratima “Kafane SFRJ” dok sa društvom, posle popijene ture, odlazi u dalji provod, u neki od klubova na savskom pristaništu.

Oaza ljudi slobodnog duha

Oko 10:00 ujutru Momo iz Sarajeva, sada nastanjen u komšiluku, ispija kafu sa društvom iz kraja. Na stolu ispred njega okrugli mesingani poslužavnik “za jednu džezvu i fildžan”, na tacni kocka šećera i ratluk. Na ime Momo nekako prva asocijaja bude da fali još Uzeir da bi priča bila “k’o nekad”, kad su se širom Juge smejali Rejhanu Demirdžiću i Rudiju Alvađu. Tu dijagnozu nostalgije Miljenko Jergović nedavno je sročio u samo jednoj rečenici: “Momo i Uzeir su kroz cijelu jednu povijest bili mitski junaci zemlje koja je slavila bratstvo&jedinstvo i koja je samoj sebi čestitavala Božiće i Bajrame čak i onda kada je samoj sebi Bajrame i Božiće zabranila.”

“Sastajem se ovdje skoro svaki dan sa prijateljima – i ovdašnjim i tamošnjim, sjećajući se nekih boljih vremena. Ovdje je najbolje u Beogradu, da se sjetimo bivše Jugoslavije, pa kad odem kod starih prijatelja u Sarajevo, i to im pričam. Ovdje je najbolje u Beogradu, druge kafane ne priznajem”, kaže Momo i odmahne rukom, nestrpljivo se vraćajući razgovoru.

Dva stola dalje malo drugačija priča, ali isti porivi i potrebe.

“Nažalost, zavladala je na ovim prostorima tabloidna (ne)kultura, došla zadnja vremena. Ali, ipak, u Beogradu postoje neki mali dragulji, a ovo je upravo takvo mesto, jedan multi-kulti prostor. Ovo mesto ipak ujedinjuje sve – mogu se čuti razni jezici i dijalekti i može se zapevati šta god hoćeš”, kaže Goran Redžepi, bivši bubnjar grupa “Vampiri” i “Familija”, umetnik, novinar, ekolog…

Dok ispija svoju jutarnju kafu u “Kafani SFRJ”, komentariše da je muzika ex-Jugoslavije, koja se ovde i dalje sluša, “uz okupljajnje ljudi slobodnog duha u kvartu Savamala spas i mogućnost da se čovek oseti normalnim”.

Kako je uništen Mixer haus

“Ovakva mesta se, rekao bih, sistematski uništavaju – poput Mixer hausa, koji je zatvoren i koji će, kao regionalni projekat, verovatno nastaviti da živi u Sarajevu”, kaže Goran, podsećajući da je pod prisliom okruženja početkom godine zakatančen obližnji Mixer haus, koji je, kroz multumedijalne projekte i oko 1.500 manifestacija – koncerata, izložbi, tribina… za nekoliko godina okupio više od 1,2 milliona ljudi.

Kad je u noći između 24. i 25. aprila prošle godine u Savamalu došla grupa maskiranih “fantomkama” i – zarad poltički, ekonomski i finansijski kontroverznog projekta “Beograd na vodi” – teškom građevinskom mehanizacijom nemilice porušila sve pred sobom, ispod mosta “Gazela” nestao je i restorančić simboličnog imena “Balkan ekspres”. Ta mala oaza, boemsko okupljalište u Hercegovačkoj ulici, rastureno je bagerima…

Zato se danas gosti “Kafane SFRJ” nadaju se da će im sastajalište i kafansko utočište, u ovo vreme sve surovijie najezde raznih interesa, imati drugačiju sudbinu od sudbine nedavno rasturene zemlje čije ime simbolično nosi.

Izvor: Al Jazeera