Srbija: Smrt na radnom mjestu tretirati kao ubistvo

Srbiju na putu evrointegracija, naročito uoči otvaranja Poglavlja 19, očekuje dinamika puna neizvesnosti pri konačnom definisanju radnog prava, politike zapošljavanja, socijalnoj zaštiti i socijalnom dijalogu.

Takav utisak nameće se posle posete Luke Vinsentinija, prvog čoveka Evropske konfederacije sindikata, koji je rekao  da “Vučić mora da se pobrine da socijalni dijalog funkcioniše i da plate i doprinosi moraju da se plaćaju”.

“Ako inspekcija rada i pravosuđe ne mogu da sankcionišu kompanije koje se ovako ponašaju, onda zaboravite na EU. Jer, u Evropi, ako inspekcija utvrdi da niste radili po zakonu, morate da uplatite to što dugujete, a plaćate i novčanu kaznu. Ako to ne platite, onda idete u zatvor. Sve je tu jasno”, naglasio je srpskom javnom servisu čelnik EKS.

Tim povodom Zoran Mihajlović, sekretar Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS), u razgovoru za Al Jazeeru, objašnjava novonastalu situaciju i konkretne poteze reprezentativnih, sindikata tokom definisanja konačne verzije novog Zakona o radu.

Sve više smrtnih slučajeva

“Naše nezadovoljstvo državnom politikom, nije novijeg datuma. Godinama smo u defanzivi, neravnopravni u dijalogu, kad su u pitanju osnovna prava radnika i obaveze poslodavaca, kojima na ruku ide država. Naročito, stranim investitorima, koji su povlašćeni u odnosu na domaće poslodavce. Navodno, zbog loše ekonomske situacije, koja je kumovala da se Srbija nalazi na evropskom začelju po iznosu plata”, u jednom dahu apostrofirao je Mihajlović.

Država dužna da kontroliše i kažnjava

Zbog višedecenijske prakse neuplaćivanja doprinosa, profesor ekonomije Stojan Stamenković, pokrenuo je inicijativu, da se uvede kazna zatvora za sve poslodavce koji ne izmire obavezu plaćanja doprinosa na zarade radnika, koja je naišla na masovno odobravanje.

„Država mora da uspostavi sistem kontrole, kao što smo nekad imali u vreme Službe društvenog knjigovodstva (SDK). Ta kontrola se izgubila, kad je platni promet prebačen u banke. Kako je moguće da, recimo, neko pet godina drži radnike  i obavlja posao, a ne uplaćuje svoje obaveze. Nejasno je zašto nema kažnjavanja i kontrole koja bi onemogućila da se dešava  da firme godinama ne uplaćuju doprinose. Za takvo kršenje propisa postoji robija“, rekao je Stamenković.

I dok stručnjaci, poput profesora Stamenkovića,  žale za sistemom kontrole kakav je bio u vreme SDK i indirektno optužuju banke da su ovakvu praksu omogućile, bankari odgovornost ne prihvataju, već  tvrde da nije bankama u opisu posla da kontrolišu  uplatu doprinosa i poreza.

U 2016. godini, na radnom mestu stradale su 42 osobe. Više nego ranijih godina.

“Jeste. Više od 30 posto u sivoj ekonomiji, rak-rani našeg građevinarstva, godinama najugroženijeg sektora u ostvarivanju elementarnih sindikalnih normi. Najčešći razlozi zbog kojih se to dešava su neobezbeđeni uslovi i oprema za ličnu zaštitu i bezbedan rad.”

Situacija se ne popravlja, iako godine prolaze. Naprotiv, iz godine u godinu, povećava se broj smrtnih slučajeva.

“Nažalost i ta konstatacija je tačna. Prošle godine je, kao što ste rekli, 42 radnika stradalo na radnom mestu, od toga 29 na licu mesta. Polovina njih su radnici iz građevinskog sektora, potom ih je bilo i u poljoprivredi, prerađivačkoj industriji. Gotovo duplo više je nastradalih nego 2015. godine”, objašnjava  Mihajlović.

Tragičan epilog za njega nije iznenađenje. Mihajlović je više ogorčen što ni sindikatima nisu poznati rezultati suđenja poslodavcima koji su uposlili radnike na “crno”, niti da li ih je bilo, kao ni kakve kazne u praksi sleduju onima koji radnicima ne obezbede, ni minimalne uslove za bezbedan rad.

“Sve dok se smrtni ishod na radnom mestu za one poslodavce koji uposle radnike na crno i bez adekvatne opreme ne bude tretirao kao ubistvo, nećemo imati mogućnosti da predupredimo ovakve ishode.”

Nema napretka, bez pravosuđa

U sadašnjoj situaciji, osim usvajanja zakona o zaštiti od povreda na radu, Mihajlović insistira na izmenama krivičnog zakona: “Inspektorat za rad je poslednjih godina sve efikasniji, ali na kontroli moraju sve institucije da rade zajedno i bez sudstva i tužilaštva nema napretka.”

Podnijete 62 krivične prijave

Država ne sedi skršenih ruku, ali je učinak inspekcijskih  službi mizeran, u odnosu na masovno okretanje leđa domaćih i naročito stranih poslodavaca.

Prema podacima inspekcije rada, u 2016. godini, u Srbiji  je izvršeno 900 nadzora povodom povreda na radu, a osim 42  smrtne povrede na radu,  od kojih je trećina radila na “crno”, evidentirane su još 774 teške povrede na radu.

Protiv nesavesnih poslodavaca,  podneto je više od 62 krivične prijave.

Mihajlović tvrdi da je sve više ljudi koji rade na crno, ne prolaze neophodne obuke, nemaju sredstva za zaštitu na radu.

“Inspekcije rade ili bolje reći otaljavaju posao. Kažu ne mogu da postignu više, zbog povećanog obima poslovnih izazova sa kojima se svakodnevno suočavaju. Na drugoj strani, država tvrdi da nema dovoljan broj inspektora, a ne komentariše da oni rade za mizerne dnevnice”, ističe Mihajlović.

Međutim, inicijative za prevazilaženje kriznog stanja ne prestaju.

“Naravno. Ono što bi za početak trebalo uraditi je institucionalna zaštita radnika. U novom zakonodavnom dizajnu, već se planira nova strategija o bezbednosti i zdravlju na radu, iako se veliki broj poslodavaca prema životno važnim temama odnosi neodgovorno. Čak i bahato, što se ogleda kroz neprijavljivanje radnika, neosposobljavanje za bezbedne uslove rada, neopremanje sredstvima i opremom za ličnu zaštitu i izbegavanje redovnih sistematskih pregleda”, priznaje Mihajlović.

Koje grupe radnika su najugroženije?

“Prema našim podacima, radnici u građevinarstvu, rudarstvu i prerađivačkoj industriji su najugroženiji, kao i mladi i radnici na nesigurnim poslovima u malim i srednjim preduzećima, radeći na rizičnim poslovima, bez neophodne obuke, informisanja i nedovoljne zastupljenosti predstavnika radnika i sindikata u odborima za bezbednost i zdravlje na radu, posebno u malim kompanijama”, navodi Mihajlović.

Pa, ipak, zahvaljujući  reprezentativnim sindikatima i levičarskim organizacijama, Beograd je nedavno ličio na Pariz, London, Berlin, Rim, Madrid…

Obmana i manipulacije

Predstavnik saveza samostalnih sindikata Srbije, u Radnoj grupi koja priprema izmene i dopune Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, Zoran Mihajlović je 1.juna 2017. godine napustio radni sastanak kako bi izrazio nezadovoljstvo zbog toga što se u pripremljenom materijalu uopšte ne pominje ukidanje „kaznenih mera“ trajnog umanjenja penzija osiguranicima koji imaju manje od 65 godina, u momentu odlaska u penziju.

„To je najblaže rečeno besprizorno i suprotno ranijim najavama najviših državnih zvaničnika, da „kazna“ bude privremenog karaktera. Međutim, suočeni sa neprijatnom situacijom, istrajavamo da kroz socijalni dijalog i konstruktivni pristup, gradimo sistem zasnovan na socijalnoj pravdi“, kategoričan je Mihajlović.

“Da, baš tako. Složno smo rekli ne MMF-u,  najvećem protivniku radnika u Srbiji, koji je tražio da se smanje plate i penzije, redukuju prava i poveća radni vek, uz jedan jedini motiv, da se njima obezbedi plaćanje kamata. Kao da radnicima nije dosta poniženja, bede, života od prvog do prvog u mesecu, straha od nezaposlenosti, servilnog slugeranja i savijanja kičme. U Srbiji sa mentalitetom podanika i mediokriteta, nigde nećemo stići, bez našeg gesla “gledaj svoja posla i ne mešaj se.”

Poraz društva i – države

Po svemu sudeći, sindikati treba da započnu još jaču borbu za nametnuto neoliberalno i jednosmerno preživljavanje, što je Sizifov posao, ako gotovo 600.000 ljudi, radi bez socijalnog osiguranja, a Vučić ne haje za ponovljene opomene iz Evropske konfederacije sindikata u Briselu.

“Ovde, kao da neko, namerno radi na konstantnom urušavanju radničkog imidža. Naši problemi jesu slojeviti i nikakvi zakoni nam ne mogu pomoći , ako ne osnujemo socijalne savete,  nadzorne organe koji bi vodili računa o većoj odgovornosti i imenovali konkretne krivce. U renoviranom ruhu, treba prozvati i Agencije za zapošljavanje, kao saučesnike u nečasnim i protiv zakonskim radnjama.”

U Srbiji sa blizu milion nezaposlenih to deluje kao nemoguća misija.

“Vlast treba da obezbedi da građani mogu da žive od plata i penzija, kao i da naša deca nalaze budućnost i perspektivu u ovoj zemlji. Zato tražimo veće plate, veću minimalnu zaradu, dostojanstven rad, da se vrate penzije na prethodno stanje. Tražimo budućnost , a ne moderno ropstvo u vidu tzv. “radnika na lizing ili šrafciger radnika”. Sve drugo, a posebno gledanje gazdama kroz prste, umesto  privođenja pravdi, ako ne plaćaju doprinose na zarade radnika, vraća nas u 1886.godinu, kad su radnici prvi put izašli na ulice Čikaga da traže osnovna prava.”

To je onda poraz društva?

“Ne samo društva, nego državnog aparata. Jer, Evropa ne razume da 650 hiljada radnika prima platu sa zakašnjenjem, a oko 45 hiljada neredovno, ni da je svaki četvrti građanin Srbije na liniji siromaštva. Ili, ispod nje“, lamentirao je Zoran Mihajlović.

Znači li to da, iz Srbije u Brisel, ne smeju više da stižu vesti o samoubistvu radnika ili sakaćenju, zbog toga što ne dobijaju ono što zarade, da invalidi rada štrajkuju glađu, niti da zaposleni godinama nemaju plate, a da ne znaju da li su u nečijem vlasništvu, stečaju ili u nekoj nedefinisanoj “birokratskoj rupi”, ostaje da se vidi.

Izvor: Al Jazeera