Duboko ušli u četrdesete, a žive kod mame i tate

“Za mene su, od srednje škole, stalno neka teška vremena. Nisam imala izbora, morala sam da upišem fakultet na državni budžet. Kad sam ga završila, ta diploma mi nije otvorila put da odem iz Srbije. A ni iz porodičnog stana. Sada mi posao, to jest plata, ne dozvoljavaju da živim odvojeno, pa sam i dalje sa mamom, tatom i bratom u dvosobnom stanu. A na pragu sam 30-te. Ostaje mi, valjda, jedino da se udam.”

Vesna Janković samo je jedna od mnogih mladih i obrazovanih koji bi se konačno osamostalili, ali uprkos volji – načina nema. Srbija je, naime, prva u Evropi po broju mladih do 30. godine, koji ostaju da žive sa roditeljima. Prema statistici, tek se njih 1,4 posto do tridesete odseli kako bi se samostalno skućili. Mada su razlozi ostajanja pod roditeljskim krovom pretežno finansijske prirode, često prevagne i udobnost lagodnijeg obitavanja kod roditelja – od znatno manjih troškova, preko svega što se dobije “na gotovo”, skuvane hrane, pranja i peglanja odeće, pospremanja…

“Tačno je da kad si sa roditeljima brineš o mnogo manje stvari. Ali, po meni je normalno da se, nakon zapošljavanja, odvojiš i vodiš vlastiti život na način koji ti nije nametnut silom prilika. Kao termo- tehničar, radim od svoje 20. godine, ali do skoro nisam imao priliku da se odselim od mojih iz stana od samo 39 kvadrata. Srećom, nedavno se ukazala šansa da povoljno i na kredit kupim jednu garsonjeru, i to u zgradi gde su i moji roditelji. Tako sad imam mali, ali samo moj, prostor – a prednost je, naravno, i što do ručka kod mojih u prizemlju nije daleko”, kaže 38-godišnji Vlada Vukašinović.

Vlada Vukašinović

Po njegovim rečima, iz iskustva zna da bi i drugi iz njegove generacije mogli da se “odlepe” od mame i tate, makar kao podstanari, kad bi hteli da rade umesto što biraju posao. Podrška ili težnja roditelja da se – ne samo punoletni, već i skoro sredovečni – potomci zadrže pod istim krovom povlači ne samo nedostatak slobode i privatnosti, već “podgreva” njihovu nezrelost i u kasnijim godinama.

‘Mijenjam i stan, i državu’

S druge strane, mnogi mladi, pre svega visokoobrazovani, i ne traže drugi stan, nego drugu državu, u kojoj se podrazumeva da onaj ko radi može platiti stanarinu i obezbediti sebi i svojoj porodici pristojno mesto pod suncem.

“Koliko mi je poznato, na godisnjem nivou Srbiju napušta oko 10.000 mladih, što je u startu odgovor na pitanje koliko su (ne)zadovoljni ovde i govori o putu osamostaljenja. Šta se desava sa onima koji ostaju? Mislim da je takav način života proizvod višedecenijskog, da ne kažem kroz istoriju poznatog i prisutnog kompleksa više i niže vrednosti, odnosno naučenog trpljenja i nadanja u bolje sutra. A bez aktivnog zauzimanja za sebe, borbe za sebe i preuzimanja odgovornosti za vlastite odluke i ponašanje. To je oslanjanje na sistem – uvek je neko drugi kriv i odgovoran”, kaže psiholog Tamara Dolgi.

Dolgi: Mladi na ovim prostorima žrtve su politike, tradicije i običaja, ali takođe i vlastitog neobrazovanja, frustracija

Ona dodaje da su mladi na ovim prostorima žrtve politike, tradicije i običaja, ali takođe i vlastitog neobrazovanja, frustracija i generalno vremena u kome žive, nespremni za sve promene.

“U jako lošem obrazovnom, ekonomskom, socio-kulturnom, moralnom i vrlo važnom zdravstvenom, kako mentalnom, tako i fizickom stanju u kome se naše društvo nalazi, mlada osoba na ovim prostorima ne može biti motivisana za stvaranje vlastite porodice i odvajanje iz primarne”, zaključuje sagovornica.

Prema nedavno objavljenim podacima u beogradskoj štampi, Srbija je i po broju ljudi starinjh od 30 godina – a i dalje žive sa roditeljima – na visokom šestom mestu od 31evropske države. Ispred nje su Slovenija, Italija, Slovačka, Grčka i Hrvatska.

Istraživači navode da u Srbiji prosek osamostaljenih pretežno kvare neoženjeni muškarci (čak 69,4 posto) koji nisu u braku i žive sa mamom i tatom. Uprkos generacijskom jazu, različitim potrebama i stavovima, zbog loše materjalne situacije mnoge porodice ostaju u istom domaćinstvu. Za neke zajedništvo ima prednosti ako u okviru “proširene porodice” vlada koliko-toliko sloga, a deca ostaju u blizini svojih baka i deda.

Ana Bratić

“Živim zadato okolnostima u kojima sam se našla. Kad sam se udala bila sam studentkinja, odnosno nisam radila. Sa jednom platom bilo je nemoguće iznajmiti stan, a i beba je bila na putu. Posle je došlo drugo, pa treće dete. Gde naći bolju bebisiterku od bake kad se dete razboli pa ne može u vrtić? Sad kad radim lakše mi je da znam da je ona kod kuće, sačeka i isprati decu kad kreću u škole. Primanja su nam i dalje mala da bi iznajmili stan, poplaćali sve račune, omogućili deci barem minimum potreba i, naravno, treba nahraniti celu porodiccu. Tako da živimo i dalje u zajednici sa mojom majkom”, priča četrdesetrogodišnja Ana Bratić.

Vrijeme odlaska

Stručnjaci kažu da se ne može precizno odrediti kada je vreme osamostaljenju i odvajanju od roditelja, jer je to zavisi ne samo od individualne zrelosti, već i mnogih drugih okolnosti. Ako se deca školuju izvan mesta u kom žive, ta će granica odvajanja naravno biti niža. Kod gradske dece put do samostalnosti obično je duži, čeka se završetak srednje škole ili fakulteta, često i sklapanje braka, da bi se napravio korak odvajanja iz roditeljskog okrilja. Na žalost, sve to je sad stavljeno u drugi plan u odnosu na realne mogućnosti. Odlazak u svoj životni prostor, u zemlji gde rapidno širenje siromaštva frustrira pogled mladih u vlastitu budućnost, postaje skoro nemoguća misija.

“Sve su to posledice perioda razaranja društva 90-tih godina, blokiranja post-socijalističke transformacije i tranzicije koja nije završena ni nakon 2000. godine. Nedovršen pravno-politički i ekonomski sistem, nema valjane tržišne privrede. U takvoj situaciji mladi odlažu sve važne životne događaje – završetak fakulteta, ulazak na tržište rada, odlazak iz biološke porodice”, objašnjava za Al Jazeeru professor sociologije na beogradskom Filozofskom fakultetu Dušan Mojić.

Dušan Mojić

Mada se posle 2000. godine menja društveno-sistemski okvir, nema promena u strategijama mladih, zbog ograničenja opšteg stanja u društvu, a zbog ponašanja političkih elita gubi se poverenje u društveni poredak, objašnjava sagovornik.

“Ko je mogao – otišao je. Skoro polovina mladih posle 2000. godine je ili razmišljalo da ode iz zemlje, ili je taj naum i realizovalo. Nema, dakle, poverenja u legitimnost društvenog poretka, gubi se vera u obrazovanje, među ostalim i u način na koji se ostvaruje. Mladi jako dobro vide kako su zamenjene vrednosti – porodične mreže su oslonac za njihove socijalne biografije”, kaže Mojić.

Zapad bi, kaže on, mogao biti obrazac individualizacije i osamostaljivanja, dok je u južnomediteranskim zemljama, poput Italije, Grčke, Portugala, ostala tradicionalna vezanost za porodicu.

Kod nas je, takođe, prisutna vezanost za porodicu zato što se socijalizam nastavio po tradicionalnoj matrici, ali se vezanost za porodicu često izvitoperi. Mladi lutaju, uglavnom znaju šta neće, ali ne znaju šta hoće.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Ministarstvo stambene politike Kantona Sarajevo starosnu granicu za stambeni kredit podiglo na 40.

25 Aug 2014

Ne treba biti stručnjak za zaključak kako za takav dug ostanak kod kuće, nisu bitne duboke veze tipa ‘ne da tebe mama nikom’ nego visoka nezaposlenost i niske plaće.

30 Apr 2015
Više iz rubrike TEME
POPULARNO