Marko Gvero: Moj je junak YU-kinematografija

'Ždrelo' je, po drami Žanine Mirčevske, režirala Snežana Trišić, a Gvero igra glavnog junaka te naopake bajke (Ustupljeno Al Jazeeri)
'Ždrelo' je, po drami Žanine Mirčevske, režirala Snežana Trišić, a Gvero igra glavnog junaka te naopake bajke (Ustupljeno Al Jazeeri)

Glumca Marka Gvera širi auditorijum zna iz filmova Stado, Jesen samuraja, Smrdljiva bajka – da ne nabrajam dalje; to je dugačak spisak. Pozorišna publika zna ga iz predstava (da pomenemo one iz ove sezone u kojoj smo: Deca radosti Ateljea 212, Mister dolar Pozorišta na Terazijama, Ždrelo njegovog matičnog Narodnog pozorišta u Kikindi). Razgovor smo vodili upravo nakon te predstave, doduše, u Novom Sadu, u okviru Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine.

Ždrelo je po drami Žanine Mirčevske režirala Snežana Trišić, a Gvero igra glavnog junaka te naopake bajke, koja začudnim jezikom govori o pohlepi i gramzivosti. Gvero je glumac koji nosi specifičnu i retku mešavinu spontanosti i lucidnosti, koji se, bez dileme, na sceni oseća zaista kao kod kuće. Razgovaramo u praznoj sali dok rekviziteri sklanjaju scenografiju.

  • U predstavi Ždrelo imate zahtevan glumački zadatak: ne samo da ste glavni junak ove naopake bajke, nego ste i sve vreme, a predstava traje dva sata, na sceni. Na koji je način za Vas ovo bio izazov?

– Ova uloga za mene je jedan od najkompleksnijih zadataka koje sam imao, jer kako počne predstava ne odlazim sa scene, nemam pauzu, nego prosto se koncentrišem za početak i onda to krene kao lavina, pa ide. Igrali smo ovu predstavu nedavno u Sloveniji, na njihovom festivalu “Teden slovenske drame”, i divno su nas primili, s oduševljenjem. Šteta je što mi ovu predstavu u Kikindi igramo retko, jer to je mlada predstava – u oktobru je izašla premijera, a tekst je veoma složen, komplikovan za igru i naporno je da se reanimira posle duge pauze. Ali, nekako sam sa Snežom Trišić već radio, ovo nam je treća predstava, nju kao rediteljku užasno volim, imam poverenje u nju. Ona radi promišljeno i inteligentno i onda čovek ni ne oseti da prolazi kroz zahtevan proces.

  • Kad smo kod zahtevnih zadataka, nedavno ste se oprobali u novom žanru: u Pozorištu na Terazijama igrate u mjuziklu Mister dolar, koji je veliki hit.

– U ovoj sezoni imam žestok tempo – do sada sam imao četiri premijere. Jesam radoholik, ali je to previše [smeh]. Poslednja premijera bila je na Terazijama. Nisam mogao to da odbijem – prvo, to jeste za mene potpuno novi žanr, a, osim toga, nikad nisam radio u tako velikom sistemu; radio sam komade sa pevanjem i igranjem, ali mjuzikl sa horom, orkestrom, baletom… bio sam jako radoznao da prođem kroz to iskustvo. Naravno, moj zadatak nije da pevam; imam pokoji refrenčić [smeh], bili su razumljivi i prema mojim igračkim sposobnostima.

  • Nisu bili previše zahtevni?

– Znate kako: ja sam tu udario više na šarm, na glumačko umeće.

  • Popularnost je, naravno, došla kroz uloge na televiziji i filmu. Kakav je Vaš odnos prema tim medijima? Da li se u svakom osećate jednako dobro?

– Ono što, zapravo, pokušavam jest da ne upadnem u manir. Koliko glumac može u tome da uspe, pogotovo kad izgleda karakteristično kao ja, pitanje je. Film jako volim, gledam po dva filma dnevno – koliko god da sam angažovan, naći ću vremena za to.

  • Poslednji film koji je na vas ostavio utisak?

– Argentinski film Počasni građanin. To je poslednje što sam gledao da mi se dopalo. Išao sam tragom filma Wild Tales, pa sam malo krenuo po Argentini [smeh].

  • Avanture ili koliko Marko Gvero ume da se opusti na sceni?

– Ovo je profesija koja je, sa jedne strane, užasno naporna, a sa druge, užasno zabavna, ne bih mogao bez nje. Svaki izlazak na scenu je uzbudljiv – svaki grad je nova tačka na mapi, svaka publika drugačije doživljava predstavu. Jednog dana dobijate ovacije, drugog dana čujete muk, a kao, vi imate osećaj da ste isto igrali. Dosta sam opušten na sceni, osećam se kao kod kuće. Zato se i desi da zadremam [smeh], i to na kamernoj sceni, gde je publika pored mene.

  • Ko su bili Vaši glumački uzori dok ste stasavali?

– Cela bratija jugoslovenske kinematografije. Pozorište sam počeo jako kasno da baštinim. Volim tu staru školu, nema toga mnogo više.

  • Postoji li uloga za kojom se žudi?

– Nema toga, zato što sam igrao uloge za koje nisam ni znao da postoje, pa su mi bile značajne i jako drage. Ona uloga koja mene stigne to je moja uloga, tako to posmatram.

  • U jednom intervjuu koji ste dali 2014. godine izjavili ste da se Vaša karijera razvija sporo i neprimetno [smeh], ali da ste srećni što radite ovaj posao i možete da živite od njega. Kada se dogodilo to ubrzanje, imajući u vidu da danas uživate lepu popularnost?

– Ne doživljavam da sam zvezda, ali puno radim. Mislim da kod svih glumaca postoje ti periodi kada te niko ne zove – sećam se tih perioda – a onda se odjednom sve nalepi u istom trenutku. Volim da radim, mene to zaista ispunjava – i kada sam premoren, i kada vičem: “Ne mogu više da gledam pozorište i glumu i hoću da radim u pekari!”, opet kada se završi premijera, nakon nekoliko dana, već počinjem nešto novo i radujem se tome.

  • Jeste li svesni da je to privilegija?

– Jesam, zato kažem: srećan sam što radim ovaj posao, pa kako god bilo, bio tražen ili ne. Imam matično pozorište, neću ostati gladan glume, a ako ima još – super, ako nema – zadovoljan sam.

  • Junaci detinjstva?

– Prle i Tihi definitivno.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Reakcije i napadi na hrvatskog glumca Renea Bitorajca nakon objavljivanja pjesme i videa s nazivom “Mi Hrvati” trajali su danima.Dok su ga nemilosrdno napadali i optuživali za izdaju te pozivali na javni linč, Rene se pravdao umjetničkim slobodama, satirom i ironijom prilika u modernom hrvatskom društvu. Ovaj događaj otvorio je širu raspravu o tome ko je upravu, […]

Odlazak Fulir(ant)a kojeg niste mogli ne voljeti

Velikog Relju Bašića najviše ćemo pamtiti po ulozi sitnog zagrebačkog hohštaplera Ernesta Fulira, ali nipošto samo po njoj.

Više iz rubrike TEME
POPULARNO