Siromašni svrgnu bogate, pa se ponašaju identično

U Novosadskom pozorištu ( Ujvideki Szinhaz) izvedena je predstava Crni po motivima romana Ištvana Baloga, a u režiji Žanka Tomića. Ono što je zanimljivo jeste da Balog piše roman 1812-te u vreme kada su Mađari protiv austrougarske monarhije, a Crni, glavni junak drame je – Karađorđe. Balog uzima lik ustanika i heroja iz susedstva da bi govorio o borbi protiv sužnja. A Crni danas? 

Predstava je napravljena poput jednog treš mjuzikla, u kojem se radnja dešava u ogromnom hipermarketu u kojem svi živimo, heroji postaju rok zvezde, ne umiru nikada, a svet sa sve Crnim živi u nekoj vrsti krajnjeg apsurda. Mada nekakav sistem postoji, samo što je on sve drugo osim funkcionalan.

Kako Novosadsko pozorište ima jedan od najboljih ansambala u regionu- onda gledate jednu urnebesni mjuzikl koji vas apsurdnim ključem u bezbroj situacija kojima se smejete na kraju dovede- do vas samih. Pa se malo zapitate- gde ste? I gde smo? Živimo u svetu bez heroja, a mesto opuštanja su- supermarketi. Na samom početku predstave sam se setila da kada sam prvi put ušla u jedan veliki hipermarket prva asocijacija su mi bile Bošove slike pakla. No, to je bilo prvi put, i ima nečeg zastrašujućeg u tome što je to danas tako poznat teren.

Postoje li heroji

Dramaturga predstave Roberta Lenarda prvo pitam-da li  danas postoje heroji?

“Ne. To je možda bilo najveće pitanje, mislim da su heroji prestali da postoje 1990-te kada je pao Berlinski zid, to apoeteoza postmodernizma tada je opšti relativizam  apsolutne vrednosti uništio- jedna od tih vrednosti je heroj. Viđenje heroja u 19-tom  veku je izuzetno tačno, on postoji u celom romantizmu, herojstvo kao mit, velika naracija kako bi Žan Fransoa Liotar rekao. Liotar  kaže da se postmodernizam bazira na tezi da smo shvatili da su veliki mitovi mrtvi- večna ljubav ne postoji, herojstvo ne postoji…”

A šta se po njegovom osećaju dešava sa mitom u vremenu u kojem živimo, a koje ne pripada postmodernizmu?

“Srednja Evropa je specifičan teren pogotovo Balkan, mi uvek pokušavamo da oživimo mit, ali mislim da je nakon 90-tih gledati na narodnog heroja bez ironije gotovo nemoguće. Ono što je bilo zanimljivo u originalnom tekstu, koji jeste građen kao kraljevska drama kod Šekspira, kao što je građena svaka politička drama u 19-tom  veku, ali je bila nevešto napisana što se tiče situacija, radnje. To  je, čini mi se, tipičan problem mađarske drame u 19- tom veku, a i srpske rekao bih- oni nisu razumeli da Šekspir zapravo nijednu rečenicu ne piše  samo zato da bi to bila poezija, nego je to uvek radnja za nešto. To sam pokušao da vratim ovom tekstu- situaciju, radnju i likove pošto su oni u originalnom tekstu romantičarski jednolični. Iskreno se nadam da smo uspeli da ovoj pričiudahnemo život.”

Sa rediteljem Žankom Tomićem razgovaram o onom što vas prvo dočeka u predstavi-stvari su dovedene do krajnjeg apsurda, hipermarket u kojem se sve dešava globalna je metafora sveta u kojem smo, u kojem se ne zna ko su heroj, a ko negativci i niko ne umire sve je to jedan veliki suludi  galimatijas kojem pripadamo:

“Ovaj komad je romantičarska drama prva pisana na mađarskom do tada su Mađari pozorišne tekstove pisali na nemačkom, ona ima istorijsku vrednost  za mađarski romantizam, ali kao dramski tekst ona nema neku vrednost. Da se mi ne bismo bavili time ko je Mađar, ko je Turčin, ko je Srbin, ja sam celu priču postavio kao socijalnu dramu, a ne kao etničku, nacionalnu-to je ono zajedničko nama i Mađarima- loša tranzicija, beznađe ljudi na koje je došao 21-vi vek sa svojim izazovima- sa globalizomom, sa opštom dezorjentacijom… na naše postojeće tranziciono ludilo je došlo globalno ludilo. Jedno od pitanja koje predstava otvara je da li je pobuna moguća u konzumerističko vreme? Kako može da se buni neko ko juri po sniženjima i opsednut je mobilnim telefonima? Antipod ludilu koje vidimo na sceni i koje u izvesnom smislu živimo  bi bilo društvo ljudi i elementarna empatija- da se setimo ko smo kao ljudi”.

Crnog izuzetno nadahnuto u jednom furioznom tempu koji ne jenjava od početka do kraja predstave igra Arpad Mesaroš-jednog kvazi heroja našega doba.

“Koliko god izgledalo da je ova predstava karikatura- nije”, kaže Mesaroš. “Poslednja stvar koju sam hteo je da se rugam Karađorđu kao narodnom heroju. Karikiram neke specifičnosti kod lika da se bolje vide i stalno želim da pokažem ono što je aktuelno. Kako bi izgledao jedan narodni heroj danas? Bilo gde? Da li bi ga smatrali ozbiljno? Teško. Tokom ovog procesa meni je ključno pitanje bilo- da li je moguće da se napravi revolucija u potrošačkom društvu? Time smo se dosta bavili, a tokom procesa uz pomoć muzike i pokreta narodni heroj je postao rok zvezda ili nešto nalik tome. Nismo znali šta da radimo sa krajem predstave- bilo je više mogućih puteva- moglo je da se završi u obožavanju heroja, ali bi to bio tanak put čini mi se, a šta ako se desi da Crni postane heroj, a on shvati da to nije želeo? Da nije želeo slavu?  Da li se išta njegovim akcijama promenilo?

Ključni momenat

Jeste siromašni su revolucijom došli na mesto onih koji su bili bogati, a bogati su ubijeni ili su postali siromašni. Siromašni koji se dokopaju vlasti se ponašaju kao oni pre njih koje su sa vlasti skinuli. Predstava pokazuje koliko se sve vrti u jednom krugu. Ljudi i dalje žele da idu u hipermarket- ništa se, govorim o predstavi, nije promenilo. Postoje, za mene dva ključna momenta-negde na sredini predstave Crni kada oslobodi neke ljude -želi da ode, neće da bude vođa, niti diktator, on želi da ide svojim putem, međutim pristalice ga zovu da bude vođa i tada  sve kreće po zlu. Ključni momenat je i kada Crni preživi atentat, e tada on počinje da veruje da je Bog da može da radi bilo kome bilo šta.  Smatram ta dva momenta ključnim, jer oni vode do toga da Crni koji je heroj, vođa počinje da gubi kontakt sa realnosti.

Danas, sa druge strane, nema heroja. Optimista sam, ali ne vidim heroja. Zato stvaramo heroje u pozorištu, ljudima je potrebno pružiti nadu, ne možete im reći – nema izlaza. takav stav nema smisla, Mi želimo drugo da pružimo.”

Gabrijela Crnković lucidno i  živo tumači ljubu Anđeliju i govori o toj našoj poziciji stanovnika hipermarketa.

“Ne znam šta je rešenje, put, ali sam sigurna da postoji. Nikad ne bih mogla da budem političarka, ali sam sigurna da postoje ljudi koji to znaju da rade. Ja sam glumica verujem da to umem da radim, to sam učila. Meni je proces bio važan, jer imam osećaj da sam tokom rada na predstavi pomerila svoje granice, morala sam da zaboravim sve što znam i potražim nešto drugo što ja nisam”, kaže Crnković.

Izvor: Al Jazeera