Metlom do diplome i Bukovskog

Skoro da ih ne primećujemo ili ih tek ponekad spazimo krajičkom oka. Često okrećemo glavu na drugu stranu, valjda zato što sa ulica sklanjaju naše smeće i njegove tragove. Čiste okolo – čistom dušom u koju retko ko zaviri.

Arslan Bajramovski, jedan je od njih, samo je njegova životna priča po mnogo čemu neobična.

Bajramovskog je lako naći. Već godinama svoju metlu i kantu, radni alat iz Gradske čistoće, vuče ili gura u središtu Beograda, pored Hrama Svetog Save. A od njega se, svašta može čuti i naučiti: o prelaženju teškog puta kroz život i mukotrpnom životnom iskustvu, o literaturi, nauci, velikim pesnicima i običnim ljudima koje sreće svaki dan…

Njegov život, rekoše ljudi koji su ga upoznali, mogao bi se uklopiti u stihove poete Jakova Grobarova: “Čistim, čistim, bacim metlu, pa mislim…”.

Istina, Bajramovski nije bacio metlu nego je, uz dnevno drugovanje s njom, od omladinske zadruge pa do svojih 46 godina, širio vlastita znanja neuporedivo dalje nego što ta metla može dosegnuti.

Kolege i rodbina nadenuše mu pre par godina nadimak Aca filozof jer je (pro)čitao sve čega se domogao. I mnogo više od toga – s metlom u ruci iz dana u dan nadrastao je ulični posao i, na početku pete decenije, upisao i uspešno, u roku, završio Visoku školu za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo. Očekuju ga master studije od kojih, kaže, “nipošto neće odustati”.

Direktor: Biće unapređenja

“Razgovarao sam sa Arslanom pre petnaestak dana i ponudio mu radno mesto poslovođe. Međutim, mi smo limitirani sistematizacijom na osnovu odluka Skupštine Grada i najpre moramo to pravno srediti, a sigurno ćemo, kaže Zoran Živković, izvršni direktor za osnovnu delatnost i obuhvat površina u “Gradskoj čistoći”.

Na pitanje kad bi se moglo očekivati Arslanovo unapređenje, Živković obećava: “U najkraćem mogućem roku”.

Ističe i kako će “Arslan sigurno biti nagrađen jer to zaslužuje i jer iz firme misle i stoje iza njega”. 

“Roditelji su mene, brata i sestru doveli iz Ohrida kad smo bili deca. Krenuli su trbuhom za kruhom. Radio sam posle srednje škole svašta preko omladinske zadruge. Teška vremena, kao i sada”, prepričava pojedine epizode svog života Bajramovski.

Daju mu knjige na povjerenje

“Prvu knjigu u celosti sam pročitao kod babe i dede tek u svojoj 25. godini. Htedoše jednog popodneva da dremnu k’o svi stari ljudi, a meni se nije spavalo pa dohvatih džepno izdanje, još se sećam, nekog sarajevskog izdavača – ‘Jedna indijska ljubav’, tako se zvala knjiga. I onda se ta ljubav proširila na čitanje, jedne za drugom, novih i novih knjiga. Nisam više birao, to me povuklo da idem dalje”, priča Bajramovski, ne praveći pauzu, dok stojimo na njegovom radnom mestu, u Katanićevoj, na Vračaru.

“Čistio sam, recimo, neko vreme Knez Mihailovu ulicu. Na uglu vidim veliku knjižaru. I oni mi na poverenje daju knjige za čitanje. Prvo je bila trilogija Perl Bak, a posle svašta još. Sve što su mi dali uredno sam vraćao…”

Na klupi u parku pored Hrama Svetog Save Bajramovski mi, naslonivši se načas na svoj alat – metlu i kantu, naizust recituje Njegoša: “A ja što ću, ali sa kime ću? Malo rukah, malena i snaga, jedna slamka među vihorove, sirak tužni bez nigiđe nikoga”.

I veli još: “Njegoš je večan, i sad’ i onda kad je živeo”.

Ovog skromnog čoveka – nadasve otvorenog, iskrenog i istovremeno prostodušnog, čije lice odaje nepatvorenu plemenitost, sve interesuje: psihologija, istorija, sociologija, knjige Dostojevskog, engleska književnost, predavanja psihoanalitičara Vladete Jerotića… Najčešće sluša duhovnu muziku, istražuje religije i namerava, čim smogne novca i vremena, da upiše kurs za kompjutere. I sve to dok čisti ulice, verujući u moto “gde postoji volja, postoji i način”.

Ipak, objašnjava Bajramovski, neke stvari ga manje, a neke više interesuju. “Neke bolje, a neke lošije razumem. Na primer, sociologija je moj teren. Kažem profesorki na Visokoj školi: postavite mi pitanja za desetku. Malo se našla u čudu, ali ih je postavila. Što bi se reklo – počeo ja danas da pričam i odgovaram, a završio bih sutra da me nije prekinula. I dobih desetku!”

Seća se i kako je ponekad na nesvakidašnje načine dolazio do stručih knjiga i skripti.

“Dok sam čistio ulice pored Pravnog fakulteta, vidim skripte i knjige koje su student bacali. Uzmem, pa pročitam. Posle toga, nekog od studenata koje sretnem pitam, recimo – jer me zanimala uporedna pravna tradicija – zašto je Sparta bila tako moćna? Onda malo polemišemo o tome”.Posle takvih debata je, kaže, “uvek zadovoljan odlazio kući”.

‘Moj cilj je da dam sve od sebe’

“Ekonomija me, iskreno, nikad pre nije naročito interesovala”, priznaje Bajramovski. Međutim, kad je gostovao na jednoj TV stanici, bio je zanimljiv i publici i novinarima jer je, “iako ulični čistač, mnogo toga pročitao”.

“Zvali su posle emisije iz Visoke škole za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo i ponudili mi stipendiju. Naravno, odmah sam prihvatio jer to mi je bio novi izazov i jedina šansa za dalje školovanje. A onda, sednem u klupu sa mladim kolegama i nađem se u dilemi: koje me vode donesoše ovde”, objašnjava.

“I, opet, pomislih – moj cilj je da pružim sve od sebe, da svojoj porodici dam više i da ne budem doveka na ulici. I tako sam završio sa dobrim ocenama Visoku školu. Prošlo je godinu dana nakon što su mi ponudili školarinu i za master studije. Prihvatio sam, naravno”.

A što se posla tiče, obećanja su ista godinama. Već trojica direktora se promeniše u Gradskoj čistoći, obećavajući mu da će dobiti posao poslovođe, to jest da više neće biti na ulici, jer se doškolovao i ima više znanja i obrazovanja. Da će biti unapređen. I on se još tome nada…

Jer, kako veli bez ogorčenosti: “Težak je to posao na ulici, srećem se sa raznim ljudima, pa samo sagneš glavu dole – tamo gde čistiš. I radiš ga časno i pošteno. A kad su drski dobijem motiv da budem još ljubaziniji i vredniji…”

Bajramovski je otac blizanaca, srednjoškolaca Jelene i Nikole. Još ih sam školuje i uči da u životu vredi steći diplome poštenim radom, koliko god ponekad bio težak.

‘Na ulici je sloboda’

Bajramovski nije usamljeni slučaj. I Nenad Radojčić Šoks je čistio beogradske ulice, pronalazeći i osvajajući na njima svoju slobodu.

“Ne misliš o sebi, već gledaš oko sebe ljude različite energije koju ti šalju. Sam si i svoj, a to je najvažnije”, kaže Radojčić, čije su pesme sasvim slučajno postale “ulaznica” da metlu u Gradskoj čistoći nedavno zameni kancelarijskim poslom.

“Jedne večeri pozvao me prijatelj da pročitam svoje pesme okupljenom društvu. Došao sam u uniformi koju inače nosim na ulici. Mlada žena upitala me je da li je to ‘neka moja maska’ ili stvarno odelo. Rekoh, upravo sam se vratio sa posla. Ispostavilo se da ona radi u Gradskoj čistoći. I tako me povukla sa ulice. Ali, ulica je i dalje za mene sloboda”, kaže Radojčić.

“Sve sam radio da bih preživeo, razne poslove koje nisam mogao da biram”, veli Radojčić, koji je objavio zbirku pesama Atentat na Čarlsa Bukovskog, posvećenu svom pesničkom uzoru sa porukom o “suštini stvarnosti svakodnevnog življenja”. Sledi nova zbirka , koju najavljuje, ali i konstatuje:

“Ne bih imao problem da se vratim na ulicu. Pišem pesme jer nemam snage da ljudima objašnjavam šta je stvarno važno u životu. Kroz pesme se, ipak, svima obraćam i tako pozitivno razmišljam”, priča, dok deo njegove životne filozofije iskri iz stiha: “Al’ je lep ovaj svet, na đubrištu beli cvet”.

I njegova životna priča je slojevita, a ni malo ugodna. Kao mlad izgubio je brata, a potom mu je umrla i majka zbog koje je, da bi uz nju bio u bolesti, napustio srednju školu. Ostao je sa ocem i drugim bratom u kući u Beogradu, ali je život morao dalje.

Nije lako o biti na ulici i na mrazu i usred letnje žege, ili se noću okačiti o zadnji deo kamiona, zapahnut smradom velegradskog otpada, dok zvone musavi i prašnjavi kontejneri.

Osim knjige poezije Atentat na Čarlsa Bukovskog ima još približno 300 neobjavljenih pesama, a znatiželjnici ih mogu čitati i deliti u grupi na Fejsbuku.

“Često gledam ljude i razmišljam – svako od nas misli da je poseban, a ustvari smo svi isti”, kaže Radojčić.

A na koricama njegove knjige jedna od poruka: “Ljudi su rođeni da budu ništa, ali nisu rođeni da prihvate tu činjenicu”.

Ni Nenada ni Arslana nije porobila ta pesnička sloboda – nadrastaju je svojim životima u kojima su, ipak, prekoračili mnoga sudbinska iskušenja. 

Izvor: Al Jazeera