Herbert McMaster: General koji ne vjeruje u virtuelne ratne igre

Trumpovog novog savjetnika za nacionalnu sigurnost McMastera mediji su ocijenili kao prvi pogodak u moru pogrešnih predsjednikovih odluka (Reuters)

Svako postavljenje u Trampovoj administraciji izaziva more analiza u svetu, pa nije čudo što se na trusnom Balkanu sa posebnom pažnjom premerava biografija novoimenovog savetnika za nacionalnu bezbednost Herberta Mekmastera ne bi li se u njegovim stručnim esejima i publicističkim radovima o vojnoj strategiji našle reči koje ga svrstavaju na jednu od strana u ratovima u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina. 

Trampu do sada nije pošlo za rukom da formuliše bilo kakve relevantne iskaze o globalnom stanju, kako konstatuju mnogi analitičari, među kojima je nesporni autoritet geostrateg  Zbignjev Bžežinski, nekadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost u vreme Džimija Kartera (1977-1981).

Bžežinski smatra da su haos u Beloj kući, posebno kada je o spoljnoj politici reč, izazvale ličnosti usredsređene na samopromociju i da se njihova pojednostavljena, često ekstremistička terminologija, pogrešno identifikuje sa nacionalnom politikom. Ostavka Majkla Flina, u vezi sa njegovim vezama sa Moskvom mimo usaglašene politike u Vašingtonu, samo dvadeset četiri dana pošto je stupio na dužnost, dovela je do nove konfuzije.

Pogodak u moru pogrešnih odluka

Trampovog novog savetnika za nacionalnu bezbednost, Herberta Rejmonda Mekmastera (54) mediji su, međutim, ocenili kao prvi pogodak u moru pogrešnih predsednikovih odluka. Njegovo nameštenje probudilo je nadu da će se nešto zaista promeniti nabolje u dosadašnjoj doktrini supersile, koja je bila utemeljena na namerno podgrejavanim zabludama i jednosmernom razmišljanju o ratovanju. Mekmaster je jedan od retkih visokorangiranih armijskih starešina koji je u rigidnoj hijerarhijskoj strukturi pokušao da predoči zablude koje su pratile američko ratovanje u Iraku, Avganistanu i u bivšoj Jugoslaviji.

Iako su to bili različiti ratovi, Mekmaster je u nizu eseja i publikacija isticao šta su sve Amerikanci pogrešili, zaneseni svojom tehnološkom superiornošću i ograničenim pravolinijskim razmišljanjem. Upozoravao je da tehnološka superiornost ne može da zameni nedostatak obaveštajnih podataka na terenu. Ali, pre svega je isticao zaboravljenu svrhu ratovanja, čiji bi cilj trebalo da bude da se obezbedi nesmetano funkcionisanje humanih principa u uređenom društvu, a ne izazivanje još većeg haosa, što je najčešće bivalo posle američkih intervencija.

Nemoguća misija

Retko je koji savetnik za nacionalnu bezbednost do sada zapamćen kao čovek koji je uspešno obavljao ovu važnu funkciju. Ona je povezana sa gotovo nemogućom misijom. Od Mekmastera se očekuje da pod svoju nadležnost stavi mnoge oblasti spoljne, unutrašnje, bezbednosne i obaveštajne politike. On mora da ovlada brzometnim promenama i globalnim događajima, a da u isto vreme presudno pomogne ocrtavanju dugoročne američke strategije prema svim regionima u svetu.

Istovremeno, general bi trebalo da omogući brz i direktan prolaz do predsednika, ne samo za sebe, već i za druge vašingtonske službenike koji se bave pitanjima odbrane, bezbednosti i spoljne politike. Savetnik treba da bude slobodan i da sa predsednikom razgovara otvoreno, a od šefa Bele kuće se očekuje da u svog najbližeg pomoćnika ima potpuno poverenje. Njih dvojica morali bi da provedu zajedno stotine sati, dodaje se u iscrpnoj analizi Njujorkera u kojoj se pozdravlja izbor “ikonoklastičnog generala” na jedno od najvažnijih mesta u SAD-u.

Ima razloga i za podozrenja: Mekmaster ima veoma malo iskustva, van striktno vojnog okruženja, iako je felou u Međunarodnom institutu za strateške studije u Londonu. Ne zna se kakvi su njegovi uvidi u Kinu, Latinsku Ameriku, Rusiju i Evropsku uniju. Vrlo malo vremena je proveo u prestonici i ne zna kako iznutra funkcioniše birokratska mašinerija u oblasti bezbednosti.  Najviše se sumnja u volju samog Donalda Trampa da Mekmasteru prepusti da sam bira svoje osoblje. Postavlja se i pitanje da li general ima dovoljno birokratske veštine da manevrima zaobiđe “duge noževe Stiva Benona” i njegov paralelni savet za nacionalnu bezbednost.

Zdrava snaga u Bijeloj kući

Hoće li Mekmaster biti spreman da kaže šta zaista misli, kao što je nekad umeo da govori sa Donaldom Ramsfeldom, makar koliko da to izludi predsednika? Ukoliko ostane svoj, Mekmaster bi mogao da postane zdrava i stabilna snaga u Beloj kući. Ali moglo bi mu se dogoditi i da njegov rok trajanja bude vrlo kratak. Mnogo toga zavisi od nepredvidljivog Trampa.

Ako se u jednoj rečenici mogu sažeti Mekmasterovi provokativni eseji koji se u mnogo čemu ne slažu sa dosadašnjim samouverenim stavom Vašingtona, onda bi to, pre svega, bila njegova kritika američke strategije ratovanja. Ratovi su nesigurni, baš zato što je njihova priroda u suštini politička i što ih vode ljudi, a ne mašine, ma kako da je tehnologija napredovala, jedna je od tvrdnji Mekmastera.

Mekmaster izmiče u tom smislu uobičajenoj podeli na hilariste i trampiste koja u poslednje vreme uzela maha. Iako pojedini prosrpski portali ističu da je ovog generala mogla izabrati i Hilari Klinton, jer se on navodno “ slaže sa njenom filozofijom ratovanja”, podaci iz njegove biografije govore da je on oštri kritičar “rata na Kosovu” i da se protivi takozvanoj “humanitarnoj intervenciji” isprobanoj u bivšoj Jugoslaviji (1999), u kojoj nije bilo nijedne američke žrtve, ali koja nije ispunila svoj cilj da za pet dana svrgne sa vlasti Slobodana Miloševića i popravi humanitarnu situaciju na Kosovu.

Ni prilikom planiranja ratova u Avganistanu i Iraku Vašington nije uzimao u obzir, kako će na njihove akcije reagovati “neprijatelj” i koje će inicijative preduzeti. Ali posle rata na Kosovu, prevladalo je pogrešno ubeđenje da se ratovanje pretvorilo u virtuelnu igru, u kojoj je SAD sigurni pobednik.

Balkan kao testni poligon

Ali kako navodi Mekmaster, Srbi su uprkos tome što su tehnološki daleko inferiorni u odnosu na NATO i Amerikance, uspeli da dođu do pouzdanih obaveštajnih podataka o savezničkim operacijama, te je ono što je planirano kao petodnevna operacija preraslo u višemesečnu kampanju. Bez obzira na različita tumačenja njegovih stručnih eseja, Mekmaster se u njima spori sa vladajućom vojnom doktrinom u Americi.

On tvrdi da je na primeru „Kosovskog rata“  dokazano da „apsolutna tehnološka superiornost“ ne dovodi neminovno do obaveštajne superiornosti.  To su dokazali Srbi koji su imali unapred saznanja o metama NATO-a, pa su evakuišući te ciljeve, zavaravali nadmoćne avione NATO-a.

Tokom svoje bogate karijere, Mekmaster je napisao na stotine provokativnih analiza o američkoj vojsci i njenim strateškim ciljevima, među kojima je i ona pod naslovom Pukotine u temelju: Transformacija odbrane i polazna pretpostavka dominantnog znanja u budućem ratu u kome se iscrpno bavi NATO bombardovanjem Jugoslavije 1999, ali ga upoređuje i sa uspehom NATO bombardovanja u Bosni posle dve godine neuspešnih sporadičnih intervencija.

“Balkan je postao testni poligon za strategiju baziranu na američkoj vojnoj tehnologiji”, piše Mekmaster. On, međutim, navodi da su kombinovani napori hrvatsko-bošnjačkih trupa i NATO vazduhoplovstva doveli do rezultata u Bosni. On hvali taktiku NATO-a u Bosni, početkom rata, jer je bila bazirana na “širokoj strategiji za spajanje (vazdušnih operacija) sa komplementarnim kopnenim snagama”.

Zanemarena iskustva stečena u Bosni

Ipak, ono što je naučeno početkom devedesetih u Jugoslaviji (u Bosni), potpuno je zanemareno 1999. godine na Kosovu, piše Mekmaster. U Klintonovoj administraciji prevladalo je neodmereno veliko samouverenje u ishod rata. Klinton je, kako primećuje Mekmaster ,“ želeo da odloži kongresnu debatu o Jugoslaviji“ pa je i zbog toga “odbacio upotrebu kopnenih trupa“.

Za razliku od operacije 1999., u odgovoru na drugi napad na sarajevsku pijacu Markale u avgustu 1995. u kojem je ubijeno 38 ljudi a 85 ranjeno (u prvom, 5. februara 1994. je stradalo 68 ljudi, dok je 144 ranjeno), NATO snage za 24 sata trista puta su gađale srpske snage u Republici Srpskoj, što je bio oštar zaokret u odnosu na prethodne dve godine.

Mekmaster nasuprot toj efikasnoj akciji NATO-a, suprotstavlja operaciju 1999. Razmere neuspeha bile su očigledne nakon prestanka bombardovanja (1999.) Jugoslavije koje je trajalo 78 dana. Za to vreme uništeno je manje od pet odsto borbenih sistema Jugoslavije. Iz ovih podataka general Mekmaster izvodi zaključak da je operacija NATO-a u Jugoslaviji bila neuspešna. Generalova analiza i zaključak suprotni su vladajućem američkom ubeđenju da je operacija NATO-a u Jugoslaviji 1999, uspešan poduhvat.

Hoće li ga čuti Trump?

Novi savetnik za nacionalnu bezbednost osvrnuo se na masakr u Srebrenici, sramnu predaju holandskih vojnika, i brutalnost srpske vojske. On zamera NATO-u i Vašingtonu što su imali pogrešnu procenu, misleći da je srpska vojska mnogo snažnija i brojnija, nego što je ona realno bila. „Brutalnost bosanskih Srba maskirala je njihovu slabost“, piše Mekmaster.

Teorija ne može biti prihvaćena , kad praksa ukazuje drukčiji pravac, piše Mekmaster u poglavlju „Teorija ispred prakse“  gde se bavi strategijom američkog ratnog vazduhoplovstva na bojnim poljima budućnosti.

Novi Trampov savetnik, drastično se razlikuje od dosadašnjih vojnih stratega i po tome što je uveren da se „ratovi poput onih u Avganistanu i Iraku ne mogu voditi preko daljinskog upravljača“, kako je napisao analizirajući praksu.

Podseća Vašington da se ciljevi ratovanja mogu postići samo ako američka vojska uspe da ubedi svoje saveznike u ispravnost strategije, ako zaštiti civilno stanovništvo, identifikuje i porazi neprijatelja. Budžet za odbranu je pod stalnim pritiskom, kaže general, ali za jasno razmišljanje nije uopšte potreban novac. Najmanje što možemo da uradimo je da se složimo oko ciljeva i definicije budućih ratovanja.

Hoće li ga čuti Tramp, kad su do sada na njegove esejističke apele ostali gluvi prethodni predsednici i vojni komandanti.  Bude li tako kako je u teoriji zapisao, Amerika će se okaniti ratovanja u kojem su nastradale hiljade stranih civila, dok su američki stručnjaci sedeći daleko od bojišta ispred ekrana igrali virtuelne ratne igre.   

Izvor: Al Jazeera