Život u kući za beskućnike

Oni se ne raduju Novoj godini. Možda bi, da ne dolazi usred zime. A zima im nije saveznik. Njihove ionako teške živote, čini još težim.

Njih se ne sete čak ni političari tokom izbornih kampanja, kada su najizdašniji. Bar u obećanjima. Za njih nema paketa s hranom, besplatnih lekarskih pregleda ili sličnih promotivnih akcija. Jer oni ne glasaju. Kako beskućniku poslati poziv za glasanje?

Oni jedini neće ni trepnuti na udarni naslov u novinama „Na proleće počinje gradnja stanova po ceni od 500 evra po kvadratnom metru“. Znaju da nisu mušterije za tu robu.

A novine im ionako više služe za grejanje. Nekad da ih stave ispod sebe, nekad da potpale vatru. Dok ih neko ne prijavi. Češće se greju na rakiju. Mnogi su zbog nje i završili kao beskućnici, večno u potrazi za nekim haustorom ili sličnim prostorom gde ih vetar i kiša ne mogu dohvatiti.

Gubitnici koji su imali sve

Iako ih običan svet ponekad posmatra kao gubitnike, neki od njih imali su i više od većine onih koji sada okreću glavu od njih. Poznavaoci fudbala verovatno pamte Emmanuela Ebouea, beka Arsenala s kojim je osvajao trofeje u prvoj deceniji ovog veka. Milioni evra koje je zaradio od fudbala, pripali su njegovoj supruzi posle razvoda, a on je završio kao beskućnik.

I Uroš Bogdanović (65) je imao sve. I sve izgubio. Tačnije, prokockao.

“Sve je počelo pre desetak godina. Bio sam materijalno obezbeđen, dugo sam radio u inostranstvu, držao nekoliko restorana u Španiji. Kockao sam se i tamo, ali sam bio uspešniji. Ali onda me je zdravlje izdalo. Doživeo sam težak infarkt. Posle tri baj-pasa, mislio sam da mi nije mnogo ostalo. Pa sam rešio da se opustim”, priča, nekako ravnodušnim glasom.

Ušteđevina se brzo topila. Na rulet je stavio i stan.

“Nisam mogao da platim dugove, pa sam pokušao samoubistvo. Spasli su me, ali sam ostao bez ičega. Po izlasku iz bolnice, zatekao sam svoje stvari ispred stana i to je bilo to”.

“Govorim šest jezika, uključujući arapski. Poslednja žena mi je bila Marokanka”, kaže kroz osmeh, otkrivajući dobro urađene porcelanske zube, ostavštinu iz nekih boljih vremena.

Posle četiri braka i troje dece, kaže da nema nikog od porodice. Ni prijatelje. “Kako se smanjivao imetak, smanjivao se i broj prijatelja”. 

Poslednja šansa

Sada je u beogradskom Prihvatilištu za odrasle i stare, instituciji koja je za ljude poput Uroša, često poslednja šansa.

“Dobro mi je ovde. Imam krov nad glavom i pet obroka dnevno, jer sam dijabetičar. A inače… zatvorim oči i zamišljam da sam negde u svetu u nekom luksuznom hotelu. I čudim se sebi kako sam tako jak da mogu da podnesem ovo okruženje. Nekad sam bio gadljiv prema takvim ljudima”, kaže, dodajući da je zaista zahvalan državi “što nama gubitnicima omogućava da koliko-toliko pristojno provedemo ovo što nam je ostalo od  života”. Kaže to bez trunke ironije u glasu.

Uroš je u prihvatilištu od septembra. Čeka da mu odobre odlazak u starački dom. Mnogi su u toj neuglednoj zgradi, spolja više nalik na radničke barake, nego na objekat u državnom vlasništvu, proveli mnogo više vremena.

„Ovde bi ljudi, po zakonu, trebalo da ostanu do šest meseci, dok im se ne obezbedi dokumentacija ako je nemaju ili nađe neko rešenje – da se vrate u porodicu ili da se trajno smeste negde. Međutim, ovde polovina ljudi boravi duže od šest meseci, neki i više godina“, kaže Nevenka Nikić Simatković, vršilac dužnosti direktora Prihvatilišta, jedne od retkih javnih ustanova na čiji rad gotovo da nema primedbi, i pored neadekvatnih uslova u kojima rade. I u kojoj se uvek traži mesto više.

Procene na osnovu poslednjeg popisa stanovništva iz 2011. godine su da je u Srbiji oko 18.000 beskućnika. Najviše ih živi u takozvanim „nehigijenskim naseljima“, domovima od kartona. Oko 500 njih nema čak ni tu vrstu smeštaja. U Beogradu su najbrojniji – ima ih oko 7.000.

Zidar bez svoja četiri zida

Kada više ne mogu da izdrže na ulici, nađu se u Prihvatilištu za odrasle i stare. Kapacitet – 104 mesta. Gostiju – trenutno 120. Prekobrojne smeštaju na krevete u hodnicima.

Kada je napravljeno, 1973. godine, zaposleni su, kako kaže v.d. direktora Nevenka Nikić Simatković, morali da skupljaju beskućnike po ulici, da bi popunili makar 50 odsto kapaciteta. Sada su prebukirani. Nadaju se proširenju kapaciteta, kako bi korisnici imali odgovrajuće uslove.

„Mi ovde imamo i nepokretne ljude, ali ovaj objekat nije planiran za tu vrstu korisnika, nemamo ni lift, ni druge uslove za adekvatnu negu takvih ljudi“, objašnjava.

Istraživanje rađeno u Srbiji pre nekoliko godina dalo je skicu prosečnog beskućnika – muškarac u šestoj deceniji života, lošeg obrazovanja, nezaposlen ili angažovan na slabo plaćenim poslovima. Često zavisan od alkohola, droge ili kocke. Ponekad samo osoba kojoj nije imao ko da dobaci pojas za spasavanje posle životnog brodoloma.

Pedesettrogodišnji Marko delimično se uklapa u profil. Nije zavisnik. Zidar po struci, ali bez svoja četiri zida. Već pet godina je u prihvatilištu. Posle povrede na gradilištu, otišao je u invalidsku penziju. Nastavio je da radi kao obezbeđenje, ali je dao otkaz kad mu se dete povredilo, da bi ga negovao. Da nije on, supruga bi, kaže, izgubila posao.

“Kasnije smo se razišli. Ona se opet udala, a ja sam završio ovde. Borim se da idem odavde. Ako nađem neki posao na ugovor, iznajmi'u stan. Ako ne, čekam da me smeste u dom”.

Ima dvoje dece, tinejdžera, sa kojima se povremeno viđa. “U gradu, da ne dolaze ovde”, kaže, gledajući u red koji stanari ustanove formiraju ispred jednih vrata.

Među beskućnicima više muškaraca

Dok čekaju u redu za džeparac, kako zovu novčanu pomoć koju primaju, u mesečnom iznosu od 20 do 30 evra, mnoge od njih lako bi bi bilo zamisliti u nekom drugom redu, kao bilo koje druge građane – zaposlene ili penzionere. Tek ponekog oda odeća, broj ili dva veća.

U ovom domu za beskućnike, najviše je muškaraca.  Dve trećine. “Mislim da se oni teže snalaze u nekim kriznim situacijama”, kaže Nevenka Nikić Simatković, napominjući da je Prihvatilište vrlo heterogena sredina.

“Razne starosne dobi, od 25 do 90 godina, različitog obrazovanja, različitih karaktera i sudbina. Ima i onih koji su rođeni u nekim nesrećnim porodicama, pa su ceo život nailazili na neke probleme, a ima i onih koji su iz regularnih porodica, koje su ih odbacile zbog alkoholizma, narkomanije, ima psihički izmenjenih, sa oštećenim sluhom i vidom, ljudi koje niko neće. Mnogi od njih nemaju socijalne veštine, ne mogu sami da izađu iz te situacije u kojoj su se našli. Naš cilj je da im pomognemo, da im ovo bude odskočna daska. Da se stabilizuju, zdravstveno oporave, pronađu neki drugi posao“, objašnjava upravnica Prihvatilišta.

„Neki su odavde otišli u domove za stare i odlično funkcionišu, ima i onih koji su bili alkoholičari, porodica ih nije htela, odavde su otišli na lečenje, a onda se vratili porodicama. Ali imamo i one koji nam se stalno vraćaju. Jedan je dolazio i odlazio 17 puta“, kaže Nikić Simatković.

Šezdesetšestogodišnja Ismeta Hukić treći put je u Prihvatilištu za beskućnike. Rođena Banjalučanka, koja je najveći deo života provela u Rijeci, ni sama ne ume da objasni kako se obrela u ovoj ustanovi.

Uživanje u malim stvarima

Pre dvadesetak godina, kada se vraćala iz posete sinu koji, kaže, živi u Banjoj Luci, vratili su je sa hrvatske granice, jer nije imala vizu. Pitanje zašto je nekom ko je živeo decenijama u Hrvatskoj bila potrebna viza za povratak i zašto su je vratili u Beograd, a ne u Banju Luku, ostaje bez odgovora.

Tek, obrela se u gradu koji nije poznavala. Spletom čudnih okolnosti upoznaje ženu koja je tražila nekog da joj vodi dete u školu i pomaže u kući, pa u toj porodici nalazi novi dom. Posle par godina, kad su poslodavci otišli u inostranstvo, nastavlja borbu za opstanak. Jedno vreme zarađivala je čisteći nadgrobne spomenike i iznajmljivala stan. Kad je vlasnik umro, naslednici je, kaže, nasilno izbacuju iz stana i ostaje bez dokumenata i svih stvari. Potom je nekoliko godina bila beskućnik, spavala na pijaci, preživljavala. Govori otresito, bez osećaja nelagode, koji je često prisutan kod ljudi slične sudbine.

Niko joj, kaže, nije ponudio mesto da se skloni ni u najhladnijim danima. Tek kad se razbolela, neko je pozvao hitnu pomoć i policiju. Tri operacije kasnije, našla se u prihvatilištu. Trenutno, kaže, skuplja dokumentaciju neophodnu da dobije novi pasoš i vrati se u Rijeku, gde joj živi drugi, mlađi sin. Na pitanje je li u kontaktu s decom, spušta glas i kaže: “Slabo se čujemo. Daljina”. 

Retki su oni koji pomažu beskućnicima na ulici. Pogrešno verujući da takva sudbina njih ne može da zadesi. To, međutim, nije slučaj sa njihovim sapatnicima u Prihvatilištu. Tu se ne osećaju zaboravljeno, kaže direktorka.

„Finansiranje je stabilno, imamo veliku podršku grada, poboljšali smo ishranu, od raznih firmi dobijamo brojne donacije u robi – pelene za odrasle, dušeke, sredstva za higijenu… Uključuju se i građani koji donose garderobu na čemu smo jako zahvalni“, priča uz osmeh na licu koje zrači optimizmom, tako neočekivanim na ovakvom mestu.

„Rad s ovim ljudima vas nauči da uživate u nekim malim stvarima, da vam satisfakcija bude kad vidite da ste nekom pomogli ili makar na kratko izmamili osmeh, nauči vas da vidite koliko je u stvari vaš život lep u odnosu na nečiji drugi“, objašnjava.

Iako ga niko naglas nije izgovorio, niti stoji ispisan na nekom zidu, utisak je da se svi, i zaposleni u Prihvatilištu i njihovi štićenici drže jednostavnog kreda – nije važno koliko puta padneš, nego koliko puta ustaneš.

Izvor: Al Jazeera