Vlast izvodi zločince na veliku pozornicu

Ratnim zločincima stvara prostor da ostanu upamćeni kao heroji, a žrtve ne pozivaju na tribine, kažu Ivan Đurić i Anita Mitić (Ustupljeno Al Jazeeri)

Inicijativa mladih za ljudska prava Srbije ne odustaje od akcija ukazivanja na problem rehabilitacije ratnih zločinaca iz prošlog rata, unatoč činjenici da su već dva puta fizički napadnuti – jednom na promociji knjige Momčila Krajišnika, drugi put na tribini vladajuće Srpske napredne stranke na kojoj je govorio Veselin Šljivančanin. Ti su napadi bili povod za razgovor s dvoje aktivista te udruge – Anitom Mitić, direktoricom Inicijative, i Ivanom Đurićem, programskim direktorom.

  • Na tribini u Beški, koju je organizirao lokalni ogranak SNS-a, namjera vam je bila razviti transparent na kojem je pisalo „Ratni zločinci da ućute da bi se progovorilo o žrtvama“ ispred stola za kojim je sjedio Šljivančanin. Je li doista došlo vrijeme u kojem se o žrtvama ratova ne govori?

Anita Mitić: Već neko vreme svedoci smo rehabilitacije ratnih zločinaca, no oni se na tribinama nisu pojavili sami od sebe. Neko je za njih organizovao te događaje, dao im legitimitet da govore i promovišu svoje ideje i vrednosti, tako da vreme ratnih zločinaca nikada nije ni prošlo. Jedna generacija je ćutala dok su oni ubijali po Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, a sada druga generacija ćuti kada se oni predstavljaju kao heroji. U jednoj takvoj atmosferi nema prostora da se govori o žrtvama i o njihovim tragičnim životima. Najtužnije od svega jeste i činjenica da žrtve ratova ne samo da su zanemarene od javnosti, već su potpuno ignorisane od države.

Ratni zločinci neće biti zaboravljeni, ali žrtve hoće. Njihovu sudbinu niko neće ispričati u nekoj knjizi ili na nekoj tribini, dok se ratnim zločincima stvara prostor da ostanu upamćeni kao heroji. I to jeste tragedija i ukoliko se to ne promeni, buduće generacije neće imati nikakvu šansu da žive u normalnim društvima i bez mržnje prema svojim komšijama.

Ivan Đurić: Drugačije vreme ne pamtim. Žrtve ratnih zločina nikada nisu bili tema, niti se njihov glas čuo u srpskoj javnosti. Sa druge strane, zločinci su sveprisutni oduvek – sa manjom ili većom podrškom vlasti. Međutim, situacija se u poslednje vreme drastično pogoršava, jer ne samo da zločinci imaju podršku vlasti, već ih vlast vrlo otvoreno predstavlja kao svoje partnere, političke saveznike.

  • Zajedno s drugim udrugama ste upozorili i da ne postoji institut „bivšeg osuđenog ratnog zločinca“. Ima li smisla postojanje suda u Haagu i drugih presuda za ratne zločine, ako se osobe nakon odslužene zatvorske kazne smatraju nevinima?

Mitić: Sud u Hagu nam je ostavio veliko nasleđe, pri čemu najviše mislim na činjenice o ratnim zločinima. Ti zločini su se dogodili. Možda krivica nije uvek bila utvrđena, ali to ne osporava postojanje zločina. Tako je i sa ratnim zločincima. Oni su osuđeni ratni zločinci i kada odsluže svoju kaznu odgovornost i dalje ostaje. Ovde se pokušava kreirati javno mnijenje kroz frazu „slobodan čovek“, pa može da priča šta hoće. To je tačno, ali ne u organizaciji vladajućih stranka, državnih institucija i u javnim prostorima. 

Isključiti huškanje na rat i mržnju iz politike

„Ono što pod hitno moramo da isključimo iz politike jeste ratnohuškanje i raspirivanje mržnje prema komšijama. Ni pod kojim okolnostima, pa makar i za dobijanje izbora, ne sme se pozivati u rat, kao što je predsednik Tomislav Nikolić to uradio. To su vrlo opasne stvari i one ostavljaju duboke posledice na društvo“, smatra Anita Mitić.

„Srbija ima mnoštvo problema koji bi trebalo da budu prioritet i odnos prema žrtvama rata i ratnim zločincima jeste jedan od prioriteta. Na način na koji se odnosimo prema prošlosti, definisaće vrednoti koje će prihvatiti i živeti buduće generacije. Ponajmanje se ne može očekivati od mladih ljudi da ne budu zatrovani mržnjom, kada je sve što vlast radi uči ih da mrze“, dodaje.

Đurić: Činjenica da je Šljivančanin odslužio zatvorsku kaznu ga čini slobodnim čovekom, ali to svakako ne znači da je prestao biti odgovoran za počinjene zločine. Umesto da nakon povratka sa odsluženja kazne tavori na margini javnog života ili se javno pokaje za počinjene zločine, njega vladajuća stranka stavlja u prvi red. Ne možemo tražiti izgovor u Hagu za neuspeh u transformaciji našeg društva. Odgovornost za to je u Beogradu, na prethodnim vlastima koje su vešto izbegavale bilo kakav društveni dijalog o temi odgovornosti za ratne zločine i izbegavali hapšenje haških begunaca do poslednjeg momenta. No, odgovornost leži i na trenutnim vlastima koje zločince izvode na veliku pozornicu.

  • Otkud „bivši osuđeni ratni zločinci“ na tribinama vladajuće Srpske napredne stranke?

Mitić: Zato što je to politika Srpske napredne stranke, koja im je neophodna kako bi zadržali nacionalističke glasove. Otud i potreba da se ratni zločinac vodi svuda po Srbiji i pokazuje ljudima da se oni i dalje ipak zalažu za onu istu politiku za koju su se zalagali i devedesetih, a da je ova proevropska politika samo nužno zlo kako bismo ušli u Evropsku uniju. Mislim da je pravo pitanje i kako jedna stranka koja sebe naziva demokratskom, sebi sme uopšte da dozvoli da ratnog zločinca promoviše. Vrlo se jasna poruka šalje kada Šljivančanina koristite kao maskotu i na taj način opravdavate i dajete legitimitet svemu onome što je on uradio.

Đurić: Aleksandar Vučić je godinama pokušavao da ubedi javnost – i domaću, ali pre svega međunarodnu – da se promenio i da se politika koju danas zastupa drastično razlikuje od politike koju je zastupao dok je bio član Šešeljeve Srpske radikalne stranke. Međutim, dešavanja u prethodnim mesecima su u jasnom kontinuitetu sa politikom Velike Srbije koju je zastupao devedesetih ili „sigurne kuće za Ratka Mladića“ koju je zastupao dvehiljaditih. Samo onima koji su Vučiću slepo verovali predstavlja iznenađenje da su ratni zločinci njegovi najprirodniji politički partneri i promoteri njegove politike.

  • Aktiviste nevladinog sektora godinama prozivaju da su „strani plaćenici“, pa ste tako i vi strpani u taj koš. Prozivaju vas u medijima bliskima vlasti. Strahujete li za svoju sigurnost, jer ste po svojim akcijama i angažmanu postali prilično poznati u srbijanskoj javnosti?

Mitić: Mislim da je potpuno ljudski strahovati, posebno u okolnostima kada strane nisu jednake. Vlast na raspolaganju ima sve, dok su naši resursi vrlo ograničeni. Nama je važno da se o ovim temama priča i da koliko god je teško da neka pitanja moramo da postavimo. Uostalom, ova akcija bi trebalo da osnaži ljude da reaguju na događaje kao što je ovaj, da im da vetar u leđa da se suprostave sistemu koji štiti i promoviše ratne zločince.

Činjenice su najveći neprijatelj mitologija

„Živimo u konstatnim tinjajućim sukobima u regionu, kako među našim državama, tako i unutar naših društava, i da se ti sukobi i podele veštački održavaju u životu kako bi se onemogućila normalizacija i napredak“, kaže Ivan Đurić.

„Nevladine organizacije su najlakša meta napada, jer govorimo onu istinu koju ljudi ne žele da čuju, za razliku od političara koji im govore neistine koje ljudi žele čuti. Situacija je potpuno jednaka u celom regionu, dok nas u Srbiji zovu ustašama, naše kolege u Hrvatskoj zovu četnicima, a naše vrednosti su iste, pogled na prošlost zasnovan na utvđenim činjenicama. Činjenice su najveći neprijatelj svih nacionalnih mitologija“, poručuje.

A izraz strani plaćenici više mi ne znači ništa, jer se taj izraz toliko ustalio da je izgubio svaku vrednost.

Đurić: Kada vladajuća stranka, sat vremena nakon što su nas njihovi aktivisti pretukli, pozove na naše hapšenje, a cela tabloidna i internet mašinerija pokrene kampanju protiv nas kao neprijatelja zemlje i srpskog naroda, naravno da se ne osećamo bezbedno. Za nas to ne predstavlja signal da treba prestati sa onime što radimo, već inspiraciju i motiv da nastavimo raditi još više. Zato što je u suštini naš osnovni cilj društvo u kome možemo živeti, šetati, govoriti bez straha. To želimo da ostvarimo u Srbiji, i zbog toga nećemo odustati od te borbe.

  • „Mi smo spremni da dobijemo batine za ideju Srbije u kojoj batine nisu deo političke kulture, gde nasilje nije prihvatljivo i gde ubice nisu heroji“, poručili ste nakon napada u Beški. Jeste li usamljeni u takvim porukama?

Mitić: Zaista verujem da nismo. Verujem da su te stvari minimum za jedno normalno društvo i da ima puno ljudi koji žele da žive u takvom društvu. Nisam sigurna da ljudi razumeju da ono što tražimo nije ništa posebno niti predstavlja neki ekstrem. Šta može biti loše u tome što tražimo da batine ne budu legitiman obračun sa neistomišljenicima? Kako možemo da kažemo da živimo u demokratskom društvu kada ne razumemo osnovne principe demokratije. Možemo da se pretvaramo da živimo u demokratiji, ali život u Srbiji svakodnevno to osporava. I dokle god se pravimo da ti problemi ne postoje, nećemo ni moći da ih rešimo.

Đurić: Ne osećamo se usamljenima, posebno nakon brojnih poruka podrške koje smo dobili nakon poslednjeg napada. Vrednosti koje zastupamo su univerzalne i prihvatio ih je ceo razvijeni svet – onaj svet  kome imamo pravo da pripadamo.

Čovek koji se nakon pada Vukovara smeškao kamerama dok su iz bolnice izvlačili preko 200 ljudi da bi ih streljali u potiljak, a 25 godina kasnije se smeškao dok su batinaši prebijali mlade momke i devojke pred njegovim očima, ne sme biti istaknuti član društva u kome želimo da živimo.

Verujem da se ispravnost tog stava ne broji u ljudima koji su spremni da dignu svoj glas i da žrtvuju ono malo budućnosti koje ova zemlja može da im ponudi.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO