Stojanović: Političari se hrane našim strahom

Razgovarala: Bojana Belčević

Nakon 12 dana izborne agonije kroz koju je Srbija prošla da bi saznala konačne rezultate parlamentarnih i lokalnih izbora, građani Srbije konačno mogu odahnuti i prepustiti se postizbornim kombinatorikama, nagađanjima i posmatranju trke oko preraspodele kolačića vlasti. Izbore su obeležili optužbe i opozicije i vlasti o pokušaju izborne krađe, noćno dežurstvo predstavnika opozicije u prostorijama Republičke izborne komisije i prvi postizborni protesti nakon režima Slobodana Miloševića.

O svemu što je pratilo izborni proces, kao i mnogo čemu drugom razgovaramo sa Gorčinom Stojanovićem, rediteljem i umetničkim direktorom Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu.

• Kako biste nekome ko ne prati prilike u Srbiji objasnili šta se tačno dešavalo u prethodne dve nedelje, koliko nam je bilo potrebno da saznamo konačne rezultate izbora?

– Nije to toliko teško objasniti. Raspisani su nepotrebni izbori sa idejom da se zatre opozicija i da se autoritarni način mišljenja i delovanja uspostavi kao apsolutno dominantan. Taj plan nije urodio plodom i pokušana je izborna krađa koja nije uspela. Ostalo su posledice. Farsično je što se to dešava najmanje drugi put u poslednjih 25 godina i podseća ne samo na izbore iz 2000. koje je Milošević izgubio, nego i na izbore iz 1993. koje su ljudi zaboravili, kada su nahrupili radikali u Skupštinu. To su bili neki beznačajni izbori i nikome nije bilo jasno zašto su raspisani.

• A hoće li se ovih izbora neko sećati za 10-20 godina?

– Hoće, na onaj način na koji se sećamo izbora 1996. godine, kada je izborna krađa bila provedena, dok je sada bila u pokušaju. Kada neko izađe pred birače, pomalo kritikujući Republičku izbornu komisiju i sâm sebi da natpolovičnu većinu, pa se to ispostavi kao netačno, onda taj neko ili ne ume da broji, ili je hteo da slaže. Računam da ljudi u 21. veku umeju da broje.

Drugo, izbori 1996. godine su označili početak kraja režima Slobodana Miloševića. Ovo je početak nizbrdice. Nepotrebni izbori su pokazali da moć koja teži da bude apsolutna uvek u sebi nosi klicu svog konačnog nestanka. Možda to neće biti skoro, ali je izvesno.

• Da li mislite da je i vlast raspisivanje izbora iz ove pozicije sagledala kao grešku? Reklo bi se da je premijer nezadovoljan ostvarenim rezultatom od 48,5 odsto, što je dobar izborni rezultat.

– Ne bih ulazio u tu vrstu biheviorijalnih ocena. Farsično je to što se na tuđim greškama ne uči. Bojim se da je tradicija srpskih političara u poslednjih 25 godina, da ne kažem oduvek, da uče isključivo na očiglednom sopstvenom primeru. Možda neko mora da uči kao što kuce uče da ne kake po dnevnoj sobi tako što dobiju po guzi. Boris Tadić je takođe pravio tu vrstu krupnih političkih grešaka. U tom smislu, on bi danas bio odličan predsednik jer je ukapirao šta treba da radi.

• Mislite da će Boris Tadić dobiti svoju novu šansu?

– Neće. Političari su potrošna roba. Svesni toga, oni uvek pokušavaju da iskoriste svoj trenutak u svakom smislu. To je njihova greška, bez obzira kojoj partiji pripadaju. Uzmimo jedan primer, neomiljen kod Srba. Hans Ditrih Genšer je bio u vrhu vlasti 30 godina, a nikad na samom vrhu. Bio je na Titovoj sahrani, a stigao je i da obavi radnje koje su bile važne za raspad Jugoslavije. Ili recimo, Joška Fišer, koji je iz male Stranke zelenih uspeo da postane ministar spoljnih poslova Nemačke i da ostane u političkoj igri koja ga je zanimala jako dugo. I danas su njegovi tekstovi važni. Mi nemamo takvih političara. 

Jedini naš političar koji liči na političara sa svom svojom balkanskom poputninom, da ne kažem koferima koje nosi, jeste Ivica Dačić, jer on se školovao za to. I on će ostati tu, ako ga ne uhapse, pa čak možda i ako ga uhapse. Ostali su potrošna roba, oni traju maksimum 12 godina. Moć koju je imao Milošević daleko je veća od one koju danas ima srpski premijer, pa eno ga k’o vrabac ispod drveta u Požarevcu. Svi oni brzo potroše svoju moć jer su svesni da je to sad i nikad više. To je isti taj Dačić rekao kad je postao premijer: „ko ako ne ja i kad ako ne sad“. Njemu je sad preostalo da pokuša da postane predsednik, opet ako ga ne uhapse. Nije nemoguće tako nešto, nije nemoguće da budemo u prilici da biramo između Tome Nikolića i Ivice Dačića.

• U toku izborne kampanje ste izjavili da mislite da je raspisivanje izbora politička greška aktuelne vlasti jer će dati demokratama „krvi za novi život“. Da li su vas rezultati koje je postigla Demokratska stranka iznenadili?

– Nisu me iznenadili. Treba imati u vidu da je rezultat Demokratske stranke podeljen u tri kolone. Pokret „Dosta je bilo“ je reakcija biračkog tela Demokratske stranke, ali to je pasivno-reaktivna parola, a ne stranka, izvesna politička avantura bez jasnog idejnog profila. Takođe, SDS-LDP-LSV (koalicija Borisa Tadića, Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka) su dobili biračko telo Demokratske stranke. Kad saberete te rezultate, dobićete  rezultat od 17-18 odsto. To je realnost Demokratske stranke i uvek će biti.

Greška Demokratske stranke je što nije razumevala poziciju u kojoj je. Ukoliko bude uspela da se umije i presvuče, Demokratska stranka ima šansu. Zato su oni jedini dobitnici, jer su stvarno bili na izdisaju, što pritiskom autoritarne vlasti, što Tadićevim udarom, permanentnim udarima Čede Jovanovića i konstantnim zbunjivanjem dela biračkog tela koje nije a priori partijski opredeljeno.

• Jeste li bili na protestima koje je organizovala opozicija?

– Nisam. Nemam potrebu ni da kritikujem ni da veličam taj protest, to je jednostavno oblik reakcije na nešto što je pokušaj izborne krađe. To što su se tu našli politički različiti ljudi, nema nikakve veze. To je jedno od osnovnih postulata demokratije. Mator sam čovek i nanosao sam se glave po suzavcu, nek’ to rade mlađi. Mislim da od mog prisustva ne bi bilo neke velike koristi, a pre 20 godina je imalo. Tada sam mogao bar da se potučem, a ovako sigurno dobijam batine.

• Da li biste glasali za koaliciju DSS-Dveri da je na Vašem glasačkom mestu ponovljeno glasanje?

– Nikada. Jednom sam u životu glasao za Koštunicu, te 2000. godine i pokajao se istog trenutka. Tada sam mislio da je to bilo epohalno važno. Ovo sad nije epohalno važno. Ali da me pitate ovo pitanje u situaciji u kojoj je, što se kaže pata karta, moram priznati da ne bih umeo da vam odgovorim.
Da li je meni blisko to što govore DSS i Dveri – ni najmanje, ali možda će i oni naučiti neku lekciju. U tom smislu mi je najznačajnija bila zastava Prajda koja se u jednom trenutku pojavila na tom protestu u znak podrške toj koaliciji. Možda će neki od tih ljudi razumeti da je tolerancija prema neistomišljeniku nešto što je prvi osnov za demokratiju.

• Prethodnih dana i predsednik Srbije Tomislav Nikolić je pozvao medije da ne vode kampanju protiv pobednika na izborima. Kako to deluje kada dođe uoči Svetskog dana slobode medija?

– Kada kažete Tomislav Nikolić i sloboda medija u jednoj rečenici, ili ste budala, što niste, ili ste svesni da govorite nešto jako smešno. Tu biografija igra ogromnu ulogu. Predsednik države treba da je inokosna osoba čak i kad je član neke partije. Šta smo mi sve čuli u poslednjih 20 godina od građanina, predsednika stranke, štrajkača glađu, sedeoca na stiroporu Nikolića, to nije nešto što se u boljim kućama komentariše. To je kao kad imate rođaka pijanicu, pa ne volite da ga vidite na slavama i proslavama, ali morate da ga zovete, pa ga trpite i izvinjavate se gostima: „Šta da se radi, ljudi, imamo tog čoveka, naš je, ali da je reprezentativan – nije“. Tome ne treba davati značaja.

• Vratimo se na situaciju u medijima na trenutak. Srbija se prema najnovijem izveštaju međunarodne organizacije Reporteri bez granica popela sa 67. mesta u 2014. godini na 59. mesto u 2015. u tabeli medijskih sloboda i to ispred ostalih zemalja regiona. Kako to Vama izgleda kao nekom ko prati medijsku scenu?

– Ne treba meni izveštaj, ja živim ovde. Pogledajte Dnevnik RTS-a i videćete ima li medijske slobode. Pogledajte razliku između prvih pet minuta Drugog i Trećeg dnevnika. Kada vidite da je razlika frapantno ogromna, onda vidite da nešto nije u redu. To je oblik migoljenja pod autoritarnom šapom, van ličnosti koji su protagonisti te vrste uređivanja. Pogledajte centralne dnevnike državnih televizija u regionu i onda ćete znati kakva je situacija u medijima: slovenački, hrvatski, srpski, dnevnike na BHT i RTRS, zatim crnogorski, makedonski i vojvođanski, a ako znate albanski jezik i kosovski dnevnik. Tako ćete najbolje videti stepene slobode medija.

• Kakvi su danas odnosi u regionu? Kao da se strasti podgrevaju u zavisnosti od dnevno-političkih potreba, a da se zatim to isto tako brzo prevazilazi i zaboravlja. Utiče li to na obične ljude koji žive na ovim prostorima?

– Utiče, ali ne presudno. Dok ne izbije rat. Sa druge strane, postoji i ta dnevna upotreba mržnje koja se brižljivo gaji. Ovih dana je umrla Jadranka Stojaković koja je imala jednu pesmu na svom ratnom albumu snimljenom u Japanu koja se zove Sarajevo sutra, gde reč „sutra“ ima dvojako značenje – označava sutrašnjicu, ali je to istovremeno i aforistička filozofsko-etička sinteza u staroj indijskoj literaturi. Jadranka je u toj prilici iskazivala podršku svom rodnom gradu, ali ja danas Sarajevo sagledavam kao metaforu Balkana. I ona tu kaže: Sarajevo je jače od mržnje. I ja mislim da je ovaj region stariji od mržnje i da ovo nisu zemlje mržnje, nego se ta mržnja vrlo brižljivo gaji i dozira, što svesno, što nesvesno.

Ovde postoji jak klerikalni duh, gde ne mislim isključivo na duh onih koji su verujući ljudi ili su uz neku versku instituciju. On sprečava da se tolerancija koja postoji razvije u skandinavskom smislu te reči, gde, gle čuda, nema verskih okolnosti, pa se ne možemo porediti sa Švedskom, Norveškom i Danskom. Podrazumeva se da je neko „Drugo“ od vas, a tog trenutka kada odnos prema drugom uspostavite kao „Velikom drugom“, tog trenutka ulazite u predvorje mržnje. Onog časa kada bi se čovek setio da je odnos prema drugom etička osnova sveta i kad bi uspeo da prevaziđe verske, nacionalne i klasne predrasude, tada regionalna situacija ne bi zavisila od dnevnog iskopavanja kosturova. Tada bismo imali i osnovu za rešavanje administrativnih pitanja: carina, granica i sličnih pitanja.

• Kakav je Vaš lični odnos prema Sarajevu danas, budući da ste rođeni Sarajlija?

– Izmislio sam termin Raj’vostalgija, pošto smo Sarajevo zvali u žargonu Raj’vosa, a ja sam dodao još jedno t i tako izveo tu reč. Ja sam nostalgičan prema Sarajevu i nedostaje mi da češće odem tamo. Prošle godine sam imao 30 godina mature, a ove planiram da idem na festival „Dani Jurislava Korenića“ u Kamernom teatru 55, pa ću probati da utažim svoju nostalgiju. Prema Sarajevu ne gajim politički, već sentimentalan odnos. Ne idem dalje od tog Jacinog: Sarajevo je jače od mržnje. I kad sam tamo, to osetim. Sve ostalo su manipulacije strahom, koji je ograničavajući i parališući i koji postoji i u Beogradu, i u Zagrebu, i u Sarajevu. Iz tog straha od drugog rađaju se naša lokalna božanstva – političari, koji plivaju na tom našem strahu i prave svoje kombinacije.

• U jednom intervjuu ste rekli da „i dalje osećate uzbuđenje pred praznom pozornicom“. Da li ste imali trenutke umetničkog zasićenja?

– Pokušavao sam da sledim zahtev Danila Kiša koji je rekao da piše svoja izabrana, a ne sabrana dela. Ne kažem da sam uvek uspevao, ali sam pokušavao da radim tačno ono što želim tačno kada želim. To je gotovo nemoguće, ali je ideal. Pokušavao sam da ne pravim šest predstava godišnje, zato što čovek šest puta godišnje ni u seksu ne može da bude odličan. Samo što u seksu imate zadovoljstvo i kad niste odlični, a u pozorištu imate duboko nezadovoljstvo. Trudio sam se da radim neke druge stvari koje bi me kreditirale da mi se ne desi da se zasitim. Recimo da sam umetničko zasićenje pokušao da sprečim biranjem, a ne sabiranjem svojih poslova.

Izvor: Al Jazeera