Profesor beskućnik: Život među mrtvim dušama

Baš ništa nije pomoglo ovom stručnjaku svjetskog glasa za krvne sudove mozga da dođe do vlastitog krova nad glavom (Ustupljeno Al Jazeeri)
Baš ništa nije pomoglo ovom stručnjaku svjetskog glasa za krvne sudove mozga da dođe do vlastitog krova nad glavom (Ustupljeno Al Jazeeri)

Već 25 godina ugledni profesor anatomije dr Slobodan Marinković živi na svom, sada već bivšem, radnom mestu. Toliko dugo je, naime, njegova adresa u kabinetu Instituta za anatomiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, gde je kao redovan profesor pripremao predavanja i odakle je odlazio da znanje prenese studentima.

Baš ništa nije pomoglo ovom stručnjaku svetskog glasa za krvne sudove mozga da dođe do vlastitog krova nad glavom. Ni podrška studenata, ni brojni naslovi po novinama, niti dugogodišnja obraćanja svim nadležnim institucijama, falkutetskim, ali i novim i starim političkim režimlijama.

Za dr Slobodana Marinkovića, naime, jedini je režim onaj u kojem je prinuđen da živi u trećem dobu života – 69 godina mu je – na par prenatrpanih kvadrata. Guraju se tu paketi stručnih knjiga, krevet, lavabo u uglu kabineta, pored njega frižider, a kompjuter i štampač na stolu u suprotnom uglu sobe.

Preko gomile knjiga položen sintisajzer sa parom slušalica. “Retko sviram, samo za prijatelje, kad me pozovu na neku svečanost”, kaže.

Pored sintisajzera ćerkin trotinet (“nema gde da ga ostavi, jer ona sa majkom živi u malom stanu”).

Na podu dvadesetak velikih uramljenih umetničkih fotografija sa nedavne prodajne izložbe u centru Beograda – od mikroskopskih snimaka najtananijih ljudskih ćelija do razigranih kreacija i foto-instalacija.

“Pljuštale su pohvale na sve strane, a kad sam rekao da je cena uramljene fotografije 200 evra – kupilo ih je samo par prijatelja”, pomalo ozlojeđeno priča dr Marinković.

Život među leševima

Među stvarima je, na vrhu ormara pored vrata, povrh svega i plastični transportni plastični kavez za kućne ljubimce, uspomena na jazavičara Odija koji mu je, kao pravi prijatelj, kako kaže profesor, u svim nedaćama spasavao duh i psećom vernošću ga bodrio da ne poklekne, a “i studentima je bio maskota”.

“Živim, evo, u skoro nemogućim uslovima. Koristim studentski toalet na dnu hodnika, kupam se kod prijatelja, a kuhinju ni domaćinstvo, kao što vidite, nemam”, pokazuje dr Marinković svoje skromno obitavalište.

Noću su mu godinama prvi – a i jedini – susedi, sprat niže u Institutu za anatomiju, beživotna tela na kojima studenti izučavaju anatomske detalje i pojedinosti ljudskog organizma.

“Mada sam godinama radio s leševima jer je to, pored ostalog, moja profesija – ni malo nije prijatno ovako živeti. Skoro se, recimo, jedan potencijalni donator obesio u obližnjim prostorijama. Naravno da me sve to potresa”, priča profesor Marinković.

Povremeno se čini kao da je zagledan negde, kroz sagovornika. Kao da je ispred stakleni zid. A na pitanje čija se tela seciraju u cilju nauke, kaže, da je reč ili o onima koji su na to za života pristali ili o beskućnicima, ljudima bez rodbine, koje nakon “medicinskog proučavanja” gradske službe, po ugovoru s Medicinskim fakultetom, sahranjuju o svom trošku.

Beskućnici? Da, za života, a i posle njega.

I profesor je svojevrsni beskućnik – čudnom anatomijom vlastitog života.

Birokratski galimatijas

Prvu molbu, sa entuzijazmom tada najmlađeg doktoranta, koji se netom zaposlio na Institutu, podneo je 1974. jer se sa malom platom nije moglo ni pomisliti na kredite. Brzinski mu je, seća se, odgovoreno da nema šansi jer je – samac. Posle 10 godina rada oženio se, ali mu je nadležna komisija saopštila da nema šansi jer živi u (inače, roditeljskom) stanu svoje supruge.

A kad se razveo, logično, ništa od stana, jer je opet – samac. I tako se vratio u svoj kabinet, iz kojeg godinama šalje molbe na sve adrese.

„Od svega su ostala samo obećanja, stan još nisam dočekao. Zašto? Zato što je ovde ’balkanski sindrom’ jednostavno – neprikosnoven. Tadašnji dekan Medicinskog fakulteta umesto meni, kako mi je obećano, stan je dodelio svojoj ćerki, a otkupljen je za simboličnu sumu. U vreme kad je gradsku vlast preuzeo SPO Vuka Draškovića, bivši gradski sekretar takođe mi je obećao krov nad glavom, kao uglednom stručnjaku, ali je, ispostavilo se, prioritet ipak imao – njegov sin. Ni jednom nije bilo odgovora, ni obrazloženja“, evocira naš sagovornik.

Naravno, kaže dr Marinković, molbe sam i dalje slao: „Pre 10 godina, tad već drugi dekan Medicinskog fakulteta reče mi da ću dobiti stan čim reše stambeno pitanje sekretarice. I rešeno je, ali je dekanu istekao mandat i ja sam ponovo ostao bez stana“.

Za vreme vlasti Slobodana Miloševića, Marinković je, kaže, „digao ruke“ jer – ko bi dao stan čoveku koji vodi studente na demonstracije protiv tadašnjeg režima.

‘Solidarnost kolega’

Direktor Instituta za anatomiju Medicinskog fakulteta u Beogradu dr Branislav Filipović nije hteo da komentariše stambeni problem profesora Marinkovića. Ipak, kaže da je ovaj stručnjak stanar u svom bivšem kabinetu i četiri godine nakon penzionisanja “zahvaljujući velikoj trpeljivosti, kolegijalnosti i strpljenju kolega iz poštovanja prema njemu”.

Što se tiče udžbenika Anatomija čoveka, čiji je Marinković koautor, dr Filipović veruje da će, nakon što prođe inače strogu fakultetsku proceduru, biti uvršten u stručnu knjigu za postdiplomce.

“Radi se o veoma sveobuhvatnoj knjizi sa atlasom, prvoj takve vrste na srpkom jeziku. Zato mislim da je pogodnija za postdiplomce i uveren sam da će biti dobro prihvaćena”, smatra direktor Instituta.

„Kad je došla nova demokratska vlast, poslao sam molbu tadašnjoj gradonačelnici Radmili Hrustanović, a ona mi je pismeno odgovorila da nisam jedini profesor koji čeka stan i da moram čekati. Poslednji vapaj za rešenje mog problema uputio sam 25. maja 2015. premijeru Aleksandru Vučiću, ali dosad još nisam dobio odgovor“, tvrdi na sagovornik.

Marinković slovi za jednog od četvoro vodećih svetskih stručnjaka za krvne sudove mozga, bio je predavač na brojnim kongresima i čest gostujući profesor na uglednim univerzitetima širom sveta, među kojima je i jedini, kako kaže, u istoriji Medicinskog fakulteta na jednom japanskom univerzitetu.

Već duže vreme je ogorčen i jer udžbenik koji je napisao u koautorstvu sa kolegama, direktorom anatomskog Instituta dr Branislavom Filipovićem i šefom katedre Anatomije profesorom Laslom Puškašem nije našao put do studenata.

„Prodekan za nastavu Mredicinskog fakilteta zamerila mi je što sam u penziji, a umesto savremenog udžbenika ‘Anatomija čoveka’, čiji su nazivi uporedo na latinskom i engleskom jeziku – po čemu je jedinstven u svetu – još se uči iz knjige štampane pre 30 godina, čiji su autori ili umrli ili su, naravno, u penziji. Ali, to je još jedan u nizu ’balkanskih sindroma’. Kako to drugačije i objasniti“, skeptično zaključuje dr Marinković.

I pored svih životnih uspona i padova, dr Marinković „pobednički pehar“ za svoj najveći životni uspeh i ličnu sreću, bez oklevanja, dodeljuje svojim dvema ćerkama iz dva braka. Zbog njih, kaže, uprkos primamljivim profesionalnim ponudama, nije otišao u inostranstvo. Ostao je, da bi – makar i ovako, u tom sobičku iznad mrtvih duša – bio bliži svojim ćerkama.

A obdukcja njegovog života i dalje traje.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Dragutin, beskućnik sa adrese: Ničija savjest BB

Dragutina Todorčevića, beskućnika iz Novog Sada, spalili su dvanaestogodišnjaci dok je pokušavao progurati još jednu noć.

Više iz rubrike TEME
POPULARNO