Lov na tartufe

Piše: Velimir Ilić

Mrak beše već uveliko potopio šumu kad se na sporednom puteljku, uz desnu obalu Mirne, zaustavio “fiat punto”. Dva psa, ptičari Roki i Bobi, iskočila su iz drvenog boksa u prtljažniku i utrčala u šipražje.

Između stabala hrasta, jasena i topola šarao je, nasumice, snop svetlosti Đinove baterijske lampe.

“Torna, Roki, torna Bobi”, doviknuo je, pozivajući pse da se vrate, dok su im se u mraku, među žbunjem, presijavale dve fluorescentne ogrlice. Psi poslušno dođoše uz koleno. “Idemo”, reče Đino.

I Iov na tartufe mogao je da počne, lov koji za samo par sati može isplatiti sve mesečne račune, pa i još mnogo više ili – ostaviti lovca praznih džepova do sledeće prilike.

Lov, izazov, zavisnost

Lov je, moglo bi se reći, “počeo” nekoliko sati ranije, kasnog oktobarskog popodneva, dogovorom u lokalnoj oštariji  (kafani) ispod Motovuna: ko je sve bio u šumi i gde, da li je bolje tartufariti danju ili noću… “Lako je onom ki ima četiri breka (psa) pa ih može odmorit’ “, “A samo mijaru (hiljadu) daju za kilo prve klase”…. Pa onda dilema – da li cenu obaraju tartufi iz Srbije ili ih ove godine ima i u Albi, u Italiji….

“Ma san ču’ da je sinoć bilo 10 džokera va boški… Veliju da je jedan bi taki veliki”, skupivši prste u pesnicu izgovorio je mladić izduženog, koščatog lica, očekujući da neko potvrdi, posumnja ili bar pitanjem produži razgovor.

Bijeli tartuf do 1.200 eura

Zakon tržišta u oktobru ove godine diktirao je najveću cenu od 1.000 do 1.200 evra za prvu klasu belog tartufa, 500 za drugu i 200 evra za treću, u kojoj su tartrufi veličine lešnika i oraha. Toliko su iz, zapravo, plaćali nakupci, mada cena u lancu preprodaje dostigne još koju stotinu evra više. Takozvani džokeri su primerci tartufa težih od 100 grama, a ulov nekoliko takvih komada nalazaču donosi pravo malo bogatstvo.

 

“Ma si ih ti vidi? Nisi? Onda muči”, dobacuju mu sa drugog stola, odmahujući rukom.

Jer, džoker – tartuf od 100 i više grama, ne nalazi se baš lako i svaki dan, a nekim se ne posreći ni u celoj sezoni.

Mada sezona zvanično počinje sredinom septembra i traje, uglavnom, do polovine januara, dešava se i da prvi lovci na tartufe nestrpljivo krenu “va bošku” – u šumu, još krajem avgusta, nadajući se da će bar za korak i koji gram ulova preduhitriti konkurenciju.

Iako se poslednjih godina uveliko priča da su ovim retkim i skupim gljivama bogate i pojedine šume u Sremu, srednjoj i južnoj Srbiji, tu i tamo i u Bosni – Motovun i Motovunska šuma u srcu Istre ipak i dalje na ovim prostorima važe za postojbinu tartufa, čiji se kvalitet i cena ne dovode u pitanje.

(Ribo)lovačke priče

Tvrdnje i predanja – a za neka kažu da se prepričavaju još iz rimskog doba – tartufe predstavljaju i kao odličan afrodizijak. E, sad – da li je to samo dobar marketing, jača li tartuf libido ili, kako kome, i samopouzdanje – to je već intima, ali o njoj najglasnije govore vremešni Italijani, česti gosti za trpezom istarskih konoba u kojima se služe jela od tartufa.

Mnogi lokalpatrioti koji pohode šume u dolini Mirne – od Buzeta, pored Istarskih Toplica, ispod Motovuna pa skoro do podnožja Grožnjana, reći će vam da talijanski i francuski tartufi kvalitetom ne mogu prići “ni na tanjir” istarskom belom i crnom tartufu. A priče o ulovu, količini, kvalitetu i ceni su kao i (ribo)lovačke – ponekad je teško razaznati šta je hvalisanje, a šta strategija da se konkurencija zbuni i navede na drugi teren ili, naprosto, da kod slušaoca i sagovornika izazove divljenje ili zavist.

Motovun i Motovunska šuma važe za postojbinu tartufa

I koliko god da svako ima posebnu teoriju, taktiku i strategiju, proizišlu iz tuđeg ili ličnih iskustava, čini se da među njima baš i nema velikih tajni i nepoznanica o lovu na tartufe koje, decenijama unazad, nisu savladali i oni i njihovi prethodnici. Tartuf je, dakle, izazov kojem je teško odoleti, gljiva koja magično privlači i lovce i trgovce i kulinare. A tek hedoniste – tako i toliko da im nije puno ni kad izbroje nekoliko desetaka, pa čak i par stotina evra za specijalitet s tartufima, zavisi šta su poručili i koliko zvezdica stoji uz ime restrorana.

Strast potrage za tartufima, čudesnim podstanarima motovunskih šuma uz Mirnu, nije samo kad kročiš među stabla obrasla bršljanom i zarasla u mahovinu, dok grančice pucketaju pod nogama, a pogledom pratiš pse, nadajući se da će zastati, prisloniti njušku uz tlo i šapama zagrebati po vlažnoj zemlji. Lov na tartufe, možda je bolje reći‚ više liči na zavisnost koju je teško opisati jer se ne svodi samo na mogućnost dobre zarade, već i na adrenalinski izazov da ispod površine zemlje izvadiš primerak koji je nekom drugom promakao ili si do njega stigao pre drugih.

Termar i Jugoslavija

Ulazimo u šumu koju lokalci zovu Termar. Kovanica od dve reči – Tera i Mare, što će reći da je tu negde, nekad, bila granica mora i zemlje. Tako bar kažu legende. Šuma preko puta, na drugoj obali Mirne, ima malo novije ime – Jugoslavija. Zašto? Više je teorija o tome, ali – drugom prilikom, krenuli smo u lov na tartufe, dogovoren uz nekoliko sati ranije, uz par popodnevnih čaša motovunskog terana, iz prošlogodišnje berbe. 

Čekajući miris tartufa

Kroz Motovunsku šumu se provlači kanal, dubok na pojedinim mestima i više od metar. Prelazimo ga dva puta. “Bili smo već ovde?”, pitam. “Jesmo, a možemo proći još pet puta i da ne nađemo tartufe. A možemo i za pet minuta, pa da pusti miris. Ili da ga nađe ko ko prođe pet minuta posle nas… Eto, to je tartuf, nikad se ne zna. Treba smo biti strpljiv i uporan”,  objašnjava Đino.

Kiša je padala prethodnih dana, zemlja je vlažna i ulov bi mogao biti dobar. “A možda i niš’ ne nađemo”, kao da se unapred opravdava Đino, ako ponoćni pohod kroz tminu Termara završimo praznih šaka. Usput objašnjava kako u mraku prati pse i kako prepoznaje da su pod zemljom, prekrivenoj lišćem i opalim granama, nanjušili lovinu. Bobi je malo temperamentniji, ide ispred i očas se previše udalji, pa kroz šumu odjekne poziv: “Torna, Bobi, torna”.

Dresiran i za lov na tartufe dobro obučen pas, inače, košta od 1.200 pa i do više od 2.000 evra, a sezonska dozvola za lovca je 1.700 kuna, oko 225 evra. I kakvim god lovcem neko sebe smatrao ili drugima opisivao svoje umeće, u šumi je, bez dobro dresiranog, istreniranog i obučenog psa – najobičniji pešak.

Puno je nepisanih pravila koja se moraju poštovati u lovu na tartufe, ali je prvo i osnovno  saznanje, zapravo, da – nema pouzdanog i proverenog saveta koji početniku garantuje kad, kako i gde može naći tartuf, pa koliki god da je.

Koračamo za psima već pola sata, a ne događa se ništa osim povremenih povika Rokiju i Bobiju da se ne udaljavaju. Staza skoro da nema, samo se povremeno ispreči po neko polutrulo deblo, prekriveno mahovinom i bršljanom. Pogled za snopom svetlosti koju, poput rudarske, naokolo baca lampa pričvršćena na čelu, otkriva čudesne noćne obrise, senke i prizore u utrobi šume.

Mrak čini lov na tartufe još izazovnijim. Ponekad ispred, levo ili desno, na par desetina metara bljesne neka slična lampa. Nismo prvi, a ko zna koliko je u međuvremenu lovaca na tartufe još ušlo u šumu. Susreti se, manje ili više izbegavaju, a i kad se sretnu ili prepoznaju jedni druge po glasu, razmene po koju reč ili gutljaj rakije, pa opet svako svojim putem.

Lovaca sve više, tartufa sve manje

Bobi odjednom zastaje, počinje da cvili i užurbano kopa prednjim šapama. “Bravo, Bobi, bravo”, reče i skide s ramena ašovčić, okačen kanapom. Rukom pažljivo razgrće lišće i zemlju koju je pas zagrebao. Bobi cvili i njuškom mu gura ruku. “Tu je, dobro je Bobi, bravo”.  Pritrčava i Roki, vrzmaju se na pola metra jedan od drugog, njuškajući.

Zemlju treba pažljivo ukloniti, grumen po grumen, prstima, dok se ne pojavi njegovo veličanstvo – tartuf. Pod svetlošću lampe iz zemlje polako izvire komad nešto veći od oraha, nepravilnog oblika, bojom nalik krompiru. Bobijev njuh je odradio svoje, sad treba pažljivo osloboditi tartuf iz vlažne zemlje da se ne ošteti, ne zaseče lopaticom ili ne okrnji.

To su trenuci kad se pokazuje iskustvo, veština i umešnost lovca. Jer, nesmotreno preseći ili zalomiti tartuf, vadeći ga iz zemlje, ponekad znači napraviti od primerka prve klase komad koji će narediih dana završiti na tanjiru, u nekoj pasti, fritaji ili njokima i fužima – specijalitetima iz domaće radinosti, umesto da ulov donese koju stotinu ili – ako je izdašan – možda i hijadu evra u kućni budžet.

Uzimam prvi tartuf u ruke – nije baš prva klasa, pa mi ga Đino poklanja, kao simbol početničke sreće. Bobi i Roki dobijaju zasluženu nagradu, po šaku krekera.

Sledeći tartuf koji su psi nanjušili smestio se duboko među korenje jednog hrasta pa je vađenje potrajalo da ga ne bi oštetili. U narednih sat i po  Bobi i Roki su još nekoliko puta dobili nagradu, ali nijeda od nađenih tartufa nije bio džoker. Svejedno, zarada će biti pristojna, a od onog što se ne proda ostaće za bar dve bogate trpeze u domaćoj kuhinji. 

Odlazimo iz Termara sat-dva pre svitanja. Usput, nailazimo na nekoliko rupa.

“Ne ide to tako”, gunđa Đino. I zbilja, očito da ne love svi tartufe kako priroda zapoveda – rupu iz koje je izvađen tartuf treba zatrpati i malo utabati zemlju, eventualno prekriti lišćem. U protivnom, svetlost može naškodtiti micelijumu i dogodine od tog staništa – nema ništa.

Jer, lovaca je sve više, a tartufa sve manje.

Izvor: Al Jazeera

 


Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO